Razgovor sa Preosvećenim g. Nikodimom Kosovićem, novim Episkopom dalmatinskim, vodio g. Branimir Pofuk
Imenovanje, a posebno govor koji je prilikom svog rukopoloženja 1. oktobra u Šibeniku izrekao vladika Nikodim, novi episkop na čelu Eparhije dalmatinske Srpske Pravoslavne Crkve, izazvao je popriličnu pažnju javnosti i mnogo komentara. Kad smo pre nedelju dana, u sunčano i toplo podne, jeli za kameni stol u lepom malom parku ispred vladičanske rezidencije u šibenskoj Težačkoj ulici, napomenuo sam mu kako je Alojzije Stepinac bio samo godinu dana stariji od njega kada je postao zagrebački nadbiskup koadjutor.
-Pa eto, što se onda neki ovde iščuđavaju zbog moje mladosti – sa smeškom mi je odgovorio trenutno najmlađi episkop Srpske Pravoslavne Ccrkve, a vjerojatno i šire. Ali, njegova mladost samo je jedan, i to manje bitan razlog zbog kojeg je novi dalmatinski episkop osoba koju vredi upoznati. Ovo je prvi intervju koji je dao hrvatskim medijima nakon svog rukopoloženja.
U svojoj prisutpnoj besedi, snažno ste istakli da ste čovek odavde, Dalmatinac, i to prvi nakon čitavog stoleća koji je postao dalmatinski episkop. Koliko je to važno za vašu eparhiju?
-Za mnoge ljude jeste. Zato sam to i naglasio u svojoj besedi. Ljudima je drago što im je episkop čovek iz ovoga kraja, koji poznaje ovo podneblje, ovaj narod, mentalitet i sve što ide uz to.
Prvo mesto koje ste istakli u svom govoru je vaš rodni grad Zadar, s najlepšim zalaskom sunca na svetu. To ste izvukli iz vlastitih sećanja?
–Da. Pamtim iz detinjstva ta divna jutra, a pogotovo večeri. Kako je poluostrvo uglavnom zatvoreno za saobraćaj, igrali smo se najčešće baš na rivi i gledao sam skoro svako veče taj zalazak sunca.
Gde ste tačno živeli?
-U staroj varoši, kod crkve Stomorice, kako se danas zove i ta ulica, a nekada se zvala Nikole Tesle.
Što su vam roditelji bili po zanimanju?
-Obični radnici. Nisu završili neke velike škole.
Koliko je u porodici bila važna vera?
–Bila je to klasična dalmatinska priča. Tata je uvek govorio “idem kod crkve”, kako se to ovde kaže, i išao je kod crkve, nije u nju ulazio osim da zapali sveću i celiva ikonu nakon čega bi izlazio napolje. Ali zato nas je mama, koja je bila pobožnija, vodila svake nedelje u crkvu. Nije da otac nije bio pobožan, verovao je u Boga, ali i danas vlada običaj da muškarci ne ulaze u crkvu, nego stoje ispred, susretnu se, vide i pričaju, dok su u crkvi žene s decom.
Imali ste samo deset godina kada je vaša porodica napustila Zadar 1991. Kako se danas i koliko sećate tog razdoblja?
-Sećam se, ali ne bih mnogo govorio o tome. Imao je taj odlazak i negativne i pozitivne strane. Bio je to kulturološki šok, otići iz centra jednog takvog grada kakav je Zadar, na moru, s tim kamenom izlizanim od nogu ljudi koji su vekovima šetali po njemu, pa onda doći u jedno selo u Šumadiji. Taj šok bio je još jači zbog razloga odlaska. To je značilo prekid kontakta s rodbinom, prijateljima, s ljudima koji su činili naš život i dolazak u novu sredinu koja je drugačija socijalno, kulturološki i na sve druge načine.
Kako ste tamo bili prihvaćeni?
-Ljudi su nas stvarno lepo primili, donosili nam hranu, posećivali nas da provere kako smo, pošto su roditelji već bili stariji i bolesni.
Što je u tome za vas bilo pozitivno?
-To što sam prvi put dobio priliku otkriti selo i radost života na selu. Ne znam moram li o tome da pričam, ali radili smo sve što deca inače rade. Krali smo jabuke, išli u štetu, sve igrajući se i misleći da je to što radimo zanimljivo. Naravno, ljudima kojima smo radili štetu to baš i nije bilo tako zanimljivo.
Jeste li dobili od dece možda dobili neki nadimak? Nešto kao “Dalmoš”?
-Ne, a i brzo smo promenili govor. Samo su nas zvali “izbeglice”.
Jeste li se tako i osećali?
-Pa mi jesmo otišli odavde, ostali bez svojih korena i svega ostalog, došli u novu sredinu, među nove ljude i drugačiji način život. Na mnoge načine to je bilo upravo to.
Kažete da ste promenili govor. A kako ste do tada govorili?
-Kao svaki mali Dalmatinac. Doduše, više ijekavicom nego ikavicom, ali baš po dalmatinski.
Što se dalje događalo?
-Majka se ubrzo razbolela, a onda je, nakon što je godinu dana bila u bolnici, umrla 1993. godine. Otac, sestra i ja prešli smo 1994. u Jagodinu, u jedno izbegličko naselje u kojem nam je država dodelila jednu kućicu. A onda je 1995. umro i otac.
I ostali ste sami s godinu dana starijom sestrom.
Da. Neka četiri meseca čak smo i živeli potpuno sami nas dvoje, sve dok iza Oluje nije došao naš stric iz Benkovca.
Ja sam vas upoznao kao čoveka u kojem nema zameranja ili gorčine zbog prošlosti. Je li to zbog vaše naravi, ili je rezultat rada na sebi?
–Mislim da je više dar. A što se nekog rada tiče, sigurno mi je pomoglo i to što sam živio u sredinama koje su bile multikulturalne i u kojima sam ja bio stranac. A na kraju i spoznaja da život ide dalje, da ne možemo ostati samo na tim vremenima kad se dešavalo to što se dešavalo, što je meni naravno uvek u sećanju. Kako je naš pokojni patrijarh German govorio, naše je da oprostimo, ali ne da zaboravimo. Nisam izbrisao sećanje na to što je i kako je bilo, ali nemam zbog toga ni ogorčenost, niti bilo kakav problem s Hrvatima. I dodatno se trudim da nemam.
Je li ta često ponavljana izreka “oprostiti, ali ne zaboraviti” zaista najbolji put? Ne zahtijeva li možda oproštenje i zaborav onoga što se oprostilo?
–Ne, zato što za mene kao teologa zaborav podrazumijeva nešto drugo: da se više ne molimo za te ljude, pa čak ni za neprijatelje. Jer kako Gospod kaže, “pa kakva vam je nagrada ako volite samo prijatelje?”. Prava je nagrada kada volite i neprijatelje. Zato je to sećanje za nas hršćane jedan vid molitve, posebno za žrtve koje su se desile, a to bi uvek trebalo značiti za sve nevino postradale žrtve, s jedne i druge strane, a onda i za neprijatelje. To je jedini hršćanski pristup. Ako toga nema, među ljudima ostaje mržnja, nema ni pomirenja, ni suživota.
U jesen 1995. otišli ste u bogosloviju, u Sremske Karlovce, koje takođe lepo opisujete.
–To je bilo uistinu lepo životno iskustvo. Bile su to detinje godine u kojima čovek i može samo da se igra. A ti Karlovci su mesto nekako samo po sebi razigrano, te fasade, grad razbacan po brdima, Dunav…
I opet mešanje kultura?
–Da, multikulturalna sredina u kojoj ima Hrvata, Srba, Mađara i nas dođoša, kako u Vojvodini zovu sve ljude koji su došli sa strane.
Je li i bogoslovija podsticala vašu razigranost?
–Pa nije baš u svemu. Čak su je na mnoge načine ubijali, ali nisu mogli do kraja ubiti decu u nama ti odrasli koji su, kako ono kaže Mali princ, zaboravili kako je biti deca.
Kada ste prvi put ponovo došli u Dalmaciju?
-U toku leta 1999. godine i to kratko, a onda ponovo pred Novu godinu 2000. Najpre sam otišao u Zadar da izvadim dokumente, domovnicu i ličnu kartu, a nakon toga došao sam kod vladike ovamo u Šibenik, na sam Badnji dan 2000. godine.
Jeste li tada dobili ili samo obnovili hrvatsko državljanstvo?
–Samo obnovio, to jest, dobio ga prvi put, jer ono staro je bilo državljanstvo SFRJ.
Što vam je značio tadašnji dalmatinski vladika Fotije?
On mi je bio duhovnik još u bogosloviji u Sremskim Karlovcima, gde je bio i profesor, pre nego je 1999. došao ovamo na mesto dalmatinskog episkopa. On je bio čovek koji nas je uvodio u veru i život u Crkvi, a pored još jednog profesora iskazivao nam je i najveću ljubav i na taj nas način, kako se kaže, kupio za večnost.
Dve godine nakon povratka otišli ste u Grčku…
–Pre toga sam bio u manastiru Krka zamonašen i rukopoložen za đakona, a onda, pred sam odlazak, i za sveštenika. Sledećih šest-sedam godina proveo sam u Solunu. Tamo je tek bio različit život! Centar grada, fakultet, učenje jezika… a najviše me oduševljavao grčki narod koji je veseo sam po sebi. Znaju da slave i da se raduju svakom trenutku života, topli su, zaustavljaju vas na ulici, pitaju odakle ste. Imam osećaj da u Grčkoj čovek nikako ne može da ostane gladan i žedan. Baš onako jevanđeljski.
A nakon Soluna?
–Iz Soluna sam direktno otišao tamo gde vode svi putevi, u Rim. I to nisam ja hteo da idem, nego me je vladika Fotije naterao na to, što je pomalo i čudno pošto on baš i nije ekumenski nastrojen.
Zašto vas je onda poslao tamo? Da bolje upoznate neprijatelja?
–Pa možda je moguće i to. (smeh) Pričao mi je kako je prvi put bio u Rimu kao izaslanik našeg Sinoda i video svet o kojem je do tada samo slušao. Vidio je kako ljudi govore čas jednim, čas drugim jezikom, osetio širinu koja tamo postoji. Tamo su mu i ponudili stipendiju za jednog studenta, koju je on namenio meni. Tada mi se nije napuštao Solun, ali danas sam vladiki Fotiju na tome mnogo zahvalan, jer godine u Rimu bile su mi najlepše razdoblje života. Postdiplomske studije sam imao na Pontifikalnom orijentalnom institutu, a posle sam prešao na Gregorijanu da radim doktorat. Kako sam se u istom trenutku vratio i na mesto igumana u manastiru Krka, sledeće tri godine sam često putovao, a na splitskom aerodromu susretao katoličke biskupe, naročito zadarskog nadbiskupa Puljića. Nalazili smo se i u trenucima nekih važnih događanja, kao što je bilo oslobođenje generala Gotovine, ili sukob oko ćirilice, pa smo o svemu tome i razgovarali.
I kakvi su bili ti razgovori?
–Ugodni i vrlo zanimljivi. Ja bih imao svoj stav, oni svoj, pa smo ih razmenjivali. Ali, ono što mi je bilo osobito upečatljivo jeste kako bismo se u Rimu na aerodromu pozdravili i krenuli svaki svojim putem da se više ne vidimo, do sljldećeg susreta na aerodromu, ili vrlo retko između tih prilika.
Koliko je retko i neuobičajeno da pravoslavni sveštenici i teolozi odlaze da studiraju u Rimu?
–U našoj Crkvi to baš nije uobičajeno, a nije baš ni prihvaćeno, upravo zbog opterećenih odnosa Srba i Hrvata. Tako da ni mi koji smo tamo studirali ponekad baš nismo najbolje prihvaćeni.
Čime vas je to Rim toliko osvojio?
–Svojom lepotom, bojama koje se prelivaju po čitavom gradu, zelenilom, ulicama sa kaldrmom. Uz to, kako sam rekao u mojoj besedi, Rim na svakom koraku odiše drevnošću i hršćanstvom. A s druge strane i na svakom koraku može se videti i haos kakav samo na Mediteranu postoji. Svi se svađaju i svi nekuda jure. Tih godina imao sam po čitav dan obaveze na fakultetu i mnogo dobrih prijatelja, Srba, Hrvata, Arapa, Grka, Talijana… Život mi je bio ispunjen realnim životnim stvarima.
Koja je tema vašeg doktorata?
–Nepogrešivost Crkve u Katoličkoj Crkvi i Pravoslavnoj Crkvi, iz ugla kanonskog prava.
Koliko se ti koncepti razlikuju?
–Dosta. Mi nemamo personifikaciju te nepogrešivosti kao što je papa u Rimokatoličkoj Crkvi. Kod nas je to u suštini čitava zajednica, dok god se nalazi na Liturgiji, to jest kad uvodimo eshaton u istoriju.
Čuo sam da ste se tokom poslednjeg boravka u Rimu susreli i sa samim papim Franjom.
–Da, bio sam u pratnji jednog našeg vladike, člana zajedničke komisije o Stepincu. Kada se jednog dana u Domu Svete Marte pred nama otvorio lift, u njemu je bio papa i pozvao nas rukom da uđemo. Ja sam čak napravio i mali “incident” kada sam zamolio papu da napravimo selfie. Njegov pratitelj je ljutito negodovao, ali papa je vrlo smireno i sa smeškom pristao.
Kako vi doživljavate njegov pontifikat?
–Pa, za razliku od Ratzingera, za kojeg smo svi znali u kontekstu teologije i približavanja naših Crkava, o ovom papi u trenutku njegova izbora nisam znao ništa, a tek sam kasnije saznavao zašto je to toliko simvolično da je jedan jezuit uzeo ime Franjo. Pokazao je na mnoge načine da je to učinio s dobrim razlogom, posebno kad priča o siromašnima i socijalnoj perspektivi Crkve, čime je zapravo prožet čitav njegov pontifikat.
Kakvi su danas vaši odnosi s katoličkim biskupima i sveštenicima?
–Šibenski biskup Roglić čini mi se otvoren za dijalog i mislim da ćemo dobro sarađivati, a sa zadarskim nadbiskupom još od onih aerodromskih susreta imam korektan odnos. Ali, u praksi i u svakodnevnom životu nije uvek tako. Na primer, pre neki dan sam išao u tržni centar i desilo se da su nam ususret išle dve časne sestre. Ja sam im rekao dobar dan, a one ništa. Spustile su glavu i nisu ni pogledale prema nama.
A kako stoje stvari sa ekumenizmom u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi?
–Kod nas to prilično ovisi o ličnom stavu, kako koji vladika odluči. Nemamo neko uputstvo prema kojem moramo da radimo iako je lani na Kritu donesen neki načelni dokument da bi trebalo da se radi na tome. Moj lični pristup je da za sada među nama može i treba biti samo dijalog. Trebamo da razgovaramo jedni s drugima i pokušamo na taj način dođemo do jedinstva, premda se ja pribojavam da do toga neće doći ni do drugog dolaska Hristovog.
U Pravoslavnoj Crkvi ima i onih koji ekumenizam nazivaju jeretičkim. Što vi mislite?
–Kao dijalog za mene to sigurno nije, ali da imamo neke zajedničke molitve, ne kažem da je baš na nivou jeresi, ali mislim to nije dobro. Ne možemo samo zbog predstava za javnost imati neke sinkretističke molitve, koje ne pripadaju ni jednom, ni drugom obredu i u kojima mi zajedno stojimo da bismo se pokazali, a onda se do sledeće takve prilike više ne vidimo. Smatram da je to bezuspešno i da neće doneti neki veliki napredak, što se već i pokazuje u proteklih sto godina.
A što mislite o nacionalizmu u Crkvama?
–Crkva je Crkva. Kao što sam rekao u svojoj besedi, neće biti ni Grka ni Jevreja, ni Srba ni Hrvata, ni Francuza, ni ikoga… bićemo jedno u Gospodu, odnosno biće samo jedan čovek koji će se pojaviti ispred lica Božjeg i postati svestan sebe i drugih i onoga što je radio, a i Gospoda samog. Hršćanstvo je na mnoge načine u svom osnovu levičarsko i tu se teško može uklopiti krajnji desničarski nacionalizam koji isključuje pravo na postojanje drugome. Naravno, ja znam da sam Srbin, ali nemam nikakve potrebe da to namećem drugome, a kamoli da drugome poričem pravo na postojanje, ili da tvrdim da ne možemo živeti zajedno, do čega obično u najgoroj formi nacionalizma dolazi. To ovde u Dalmaciji nikad nije bilo. Vekovima smo živeli zajedno, odlazili jedni drugima na slave i slavlja i čak kumovali jedni drugima, premda je to prema crkvenim zakonima zabranjeno.
Znači u pravu su oni koji su vas svrstali u levičare još otkako ste u Šibeniku učestvovali na festivalu Fališ.
–Da. Mada iz poslednjeg članka objavljenog na tu temu u Slobodnoj Dalmaciji ni sam nisam mogao da shvatim jesam li levičar ili desničar i nacionalista. Ono u što verujem je da sam odgovoran za svaku dušu koja mi je poverena. Jedina odgovornost koju imam je da ljude privodim spasenju. Za mene je jedino merilo Carstvo Nebesko i to je naša jedina otadžbina, na nebu. I to nam mora biti merilo i prema nacionalnim osećajima i svemu ostalom. Ako tome ne težimo, onda nam je uzalud sav boravak i sve drugo na ovom svetu.
Predviđate li ipak situacije u kojima ćete morati i politički istupati?
–Kako mi je povereno to stado i svaka duša, ako se dešava neka socijalna nepravda ili ako su ti ljudi na bilo koji način ugroženi pozvan sam reagovati. Ne u smislu mešanja u politiku, nego prosto da skrenem pažnju kao javna ličnost i osoba s crkvenim poslanjem da se brine naročito o onima koji su uniženi, poniženi, siromašni, povređeni. Osim toga, i ja sam građanin ove države, pa se i ja, kao i svaki drugi građanin, mogu nešto pitati.
Vest o svom imenovanju sami ste objavili na Fejsbuku…
–Da, ali to je poslednje što sam objavio, i to na nekoliko jezika, u prvom redu zato što imam mnogo prijatelja po celom svetu koji za to inače ne bi čuli. Fejsbuk mi u prvom redu služi da ostanem u kontaktu s prijateljima na raznim stranama.
Još uvek vam na fejsbuk-profilu stoji poruka “ljudski je praštati, ali i blokirati”?
–Stoji i stajaće. Nekad mi baš ulepša dan kada nekog blokiram.
Je li to hršćanski?
–Blokirati? Ne znam, videćemo kada izađemo pred lice Božje.
Kako ocenjujete reakcije u javnosti na Vaše imenovanje i poruke u pristupnoj besedi?
–Najbitnije mi je ono što vidim među ljudima, šetajući gradom, odlazeći u trgovine. Ljudi mi priđu, čestitaju na izboru, požele mi dobrodošlicu u ovom gradu. Naravno, oni ne znaju da sam u Šibeniku živio već pre sedamneast godina. Dogodi mi se da me ljudi slikaju, ili da u trgovini citiraju rečenice iz moje besede. Naravno, ima raznih komentara na društvenim mrežama, poput onog da sam spominjao samo Dalmaciju, a nisam Hrvatsku, a ipak sam spomenuo u onom kontekstu da nema ni Jevreja ni Grka, ni Srba ni Hrvata. Eto spominje se Hrvatska kroz Hrvate, a u Carstvu Nebeskom će to svakako biti nebitno. Ti ljudi očito ne razumeju da sam ja postavljen da budem episkop u Dalmaciji, u Dalmatinskoj eparhiji, a ne u čitavoj Hrvatskoj i da se u krajnjem slučaju na mnoge načine osećam upravo kao Dalmatinac.
Izvor: Večernji list, foto: Boris Ščitar, Večernji list, PIXSELL
