Jakov Ignjatovic Novak Radonić

Културни магазин: Јаков Игњатовић

Име: 05.07.2019 - Kulturni Magazin - Ignjatovic; Опис: Јаков Игњатовић Тип: audio/mpeg

Јаков Игњатовић био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.

Игњатовић се родио у Сентандреји. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију у Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд. У Београду је живео као новинар до 1850., а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. У периоду од 1863. до 1879. живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао „Темишварски Гласник“, скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник „Недељног листа“ у Новом Саду.

Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве. Умро је у Новом Саду 1889. године, где је сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.