На данашњи дан у Глођанима је рођена ,,монахиња српке поезије” Даринка Јеврић новинар и једна од најзначајнијих српских пјесникиња друге половине 20. вијека.
Основно и средње образовање завршила је у Пећи и студирала књижевност у Приштини. Радила је у Пећи, потом, од 1975. године, као новинар Културне рубрике „Јединства“ у Приштини до своје смрти. Прве пјесме објавила је у Јединству и Стремљењима. Као новинар, објавила је преко 200 разговора са умјетницима, писцима, сликарима и глумцима. Писала је и позоришну критику. По доласку УМНИК-а и КФОР-а јуна 1999. године, упркос свим искушењима и недаћама, остала је да живи у Приштини.
Била је уредник у часопису „Стремљења“ и члан уредништва „Сцене“. Њене песме „Слободарска“, „Дечанска звона или светковина срца“ и „Ратникова љуба“ ушле су у антологију „Српске песникиње од Јефимије до данас“ Стевана Раичковића и Слободана Радаковића 1972. године. Те песме су ушле у антологију прије него што је она објавила прву самосталну збирку песама, по чему је јединствена у целокупној српској поезији. Пјесме су јој превођене на више страних језика. Заступљена је у антологијама савремене српске поезије у Русији, Украјини, Турској, Индији, Шведској, Чешкој, Италији, Јерменији и Енглеској.
“Даринка Јеврић је била слободан човјек, свједок свих страдања косметских Светиња“- казала је о својој пријатељици проф. др Митра Рељић.
Даринка Јеврић се упокојила 16. фебруарa 2007. године у Београду.
Даринка Јеврић
Дечанска звона (Светковина срца)
ћутим
вјековима ћутим твоје име
слутим како ми послије киша болујеш косу
и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом
и ни молитве не разумијем
кад падам у бездан за твојим челом
због тебе кћери јерусалимске
све чедне а удове јесу
и утве златокриле рањавају паучину
снивају
како ти из образа кљују вино
и круне од руку дукате од чиста злата
невјестинске
чемерне кад у невакат дођу
руке ми под најдоњи камен дечански гњију
ти светац и помор библијски
ти седми светогорски монах
ти мојих девет Југовића и бол царице Милице
љепота
што је не видјеше очи ни цара ни ћесара
нит младе Гојковице
походе ли те кћери јерусалимске
љубави
руку само преко бока да ми пребациш
могла бих ја да цвјетам и бременим сваког прољећа
грло само да ми дахом опалиш
могла бих ја дојити и девет Обилића
(леле ако залелечу дечанска звона
па ти се лик са фрескама помути)
а понека птица заборави лет
остави гору и олтар сања
везиље му украду очи
на превару га преко ријеке преведу жедна
а крв би његова укротила све водопаде свијета
а клијале су под бедемима неке очи
и завидјела му Гојковица
за осјеку што дугујем крви
грешна се дому враћам
са клетвом дечанских звона у ушима
прашћај љубави
