У недјељу осму по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света литургија којом је предстојао протојереј Никола Пејовић, а саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, као и протојереји: Миладин Кнежевић, Игор Балабан и ђакон Ведран Грмуша.
Непосредно пред Свету тајну причешћа, сабранима се обратио началствујући протојереј Никола Пејовић, говорећи о припреми прије примања Светог причешћа. Он истиче да је током цијеле Литургије, а нарочито непосредно прије Причешћа, потребно сабрати мисли, молити се Богу и са смирењем и страхом Божијим, са љубављу приступити да примимо Тијело и Крв Христову.
У наставку отац Никола је подсјетио на народну пословицу „земљом ходимо, а неба се држимо“, објашњавајући да она није само случајна и пука фраза, већ да одражава суштинску истину о Христовој Цркви – да дјелује на земљи, али није од овог свијета. Ово показује како су небо и земља нераскидиво повезани, а њихова тачка сусрета налази се у срцу и души сваког човјека.
Тумачећи данашње јеванђељско зачало у којем Господ благосиља пет хљебова и двије рибе да нахрани пет хиљада људи, прота Никола подсјећа да је, прије него што је извршио ово чудо, Господ „погледао у небо“ како би благословио храну. И тај Христов поглед ка небу прота истиче као главну поуку ове јеванђелске приче. Наиме, он наглашава да није битно то колико имамо, већ наш однос према томе:
„Чини ми се да је тај Његов поглед ка небесима, а како каже литургијска молитва: Сваки добри дар и сваки савршени поклон одозго је, долази од Оца свјетлости, он је кључан у овој јеванђелској причи и за нас најважнија поука и порука. Није важно колико имамо, него је важно како се према томе што имамо односимо. Да ли то што имамо, благосиљамо нашим погледом ка небу и благодаримо Богу за то што имамо? И да ли то што имамо, приносимо Господу са љубављу или га чувамо себично, мислећи да је Бог себичан? Па нам је то само то мало дао забога јер ми смо заслужили много више. Ова јеванђелска прича је тако савремена, као да је писана за савременог човјека.“
Даље је отац Никола поучио сабране да није важно колико ћемо далеко да стигнемо у животу, већ да се трудимо; да није важно колико посједујемо, већ да је оно што имамо благословено и освештано и да ће тада Бог чинити чуда – даваће више него што тражимо или што нам треба, јер Бог када даје, не даје „на кашичицу“, већ преизобилно.
На крају свог обраћања, прота Никола се осврнуо на времена у којима је Црква Божија у Црној Гори запустијела, описујући како је прије педесет година скоро потпуно ишчезла, са празним црквама и напуштеним манастирима коју су очували мученици, исповједници, светитељи, баке, мајке, очеви и вјерни свештеници који су у тешким временима чували кандило вјере упаљеним.
Присјетио се и како је Митрополит Амфилохије почео да гради Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици током санкција 1993. године, у вријеме када су људи доводили у питање зашто се подиже велики храм док људи немају ни за хљеб. Митрополит је, како прота наводи, одговорио да управо зато и граде – јер људи немају хљеб. Објаснио је да су заправо деценијама људи мислили само о земаљском хљебу, не освећујући живот Божијим благословом, због чега је све заправо пропадало. Митрополит Амфилохије је знао да ће изградња храма и Литургија нахранити људе небеским хљебом, а затим ће Бог обезбиједити и земаљски хљеб.
Протојереј Никола Пејовић завршио је своје пастирско слово поуком да треба да будемо задовољни оним што имамо и да то предамо Богу на освећење кроз Цркву:
„То је свима нама поука, да будемо увијек задовољни са оним што имамо, да у смирености својега срца то што нам је Бог дао приносимо Богу, да освештавамо благодаћу Божијом, Црквом Божијом на првом мјесту, да освештавамо своје душе, своја срца, своје животе, а Бог ће, онда када то буде нама најкорисније, најпотребније и њему најугодније, дати и више него што нам је потребно. Нека би нас Господ својом неизмјерном и неизрецивом љубављу и благодаћу даривао у све дане нашега живота.“
Текст, фото: Борис Мусић
