Пише: ђакон Павле Љешковић
„Док сам био млађи, чинило ми се да сам имао рјешење за сваки проблем. Ко је год дошао код мене са муком и тјескобом, добијао је ријечи утјехе и многобројне савјете. Данас ми више него икада људи долазе са многобројним недоумицама и питањима. Увијек их саслушам са пажњом. Међутим, једини савјет који добију од мене је да се што чешће и преданије моле Богу. Као да је у мени пресушила ријека мудрих ријечи, савјета и препорука којима сам некада обасипао људе. Сада се све своди на моје ћутање и недвосмислене позиве на молитву“ – говори ми седамдесетогодишњи свештеник у пензији, који је у Будву дошао на предлог љекара.
Наиме, вишедеценијско избјегавање сунца је изазвало код њега читав низ здравствених проблема, због којих би требао чешће да борави на мору. На долазак у Будву, у коју никада прије у животу није боравио, су га наговорила дјеца и унучад, уплативши му десетодневни аражман. Он је онижи, сувоњави човјек, густе сиједе косе и кратке браде, са необично великим шакама , у којима се једва примијећује црна бројаница, коју несвјесно пребацује из једне у другу руку у току разговора. Прича ми о томе како је овдје невољно дошао , будући да није могао да се одупре наговарањима дјеце и унука: “ Већ годинама живим у кућици на селу , коју сам својим рукама изградио. Поред ње имам башту и врт о којима се свакодневно бринем. На пола сата, односно сат вожње од села се налазе два женска манастира у којима често служим. Након литургије, сестрице ми скувају кафу или чај и пођу за својим послушањима. Сједећи тако у манастирској порти, некада и читаве сате проводим у ћутању и молитви „…
Прича ми како га је најмлађа унука научила да користи интернет на свом телефону:“ Повремено ми се на екрану појаве видео снимци младих духовника, активних на друштвеним мрежама. Дивим се томе са којом лакоћом они давају одговоре на нека егзистенцијална питања, на која бих ја једино могао да одговорим ћутањем и молитвом“.
Каже да је дуго времена размишљао о томе шта су узроци и коријени његове, како се изразио, малоглагољивости, која се пројављује у оним моментима када треба да одговори на тешка питања која оптерећују живот малог човјека.
“ Међутим, прије пар година је несрећним случајем живот изгубио син мог бившег парохијанина. Мјесецима након тога сам одлазио код њега кући. И као да је њему и његовој породици пријало то што не покушавам да одговорим фразама и извјештаченим ријечима на питања која ми нису ни постављали. Једноставно сам сједио са њима разговарајући о свакодневним темама и молио се Господу да преброде бол и искушење које их је снашло, у мјери у којој је то могуће у овом свијету. Тада сам и схватио да је коријен мог молчанија и тиховања у ћутању пред трагедијом смрти и смртности. Као да је свака смрт неког од мени блиских људи – родитеља, супруге, рођака и пријатеља одузимала ријеч по ријеч из мога срца и стављала на моја плећа нове наслаге ћутања. Са друге стране, молитвом и ћутањем сам почео тада да градим невидљиви одбрамбени зид који ме је штитио од бола, патње, страдања и одсуства добра у овом свијету“.
Прије него што је отишао у апартман који се налази недалеко од Старог града , из горњег џепа мантије је извадио малени блок у којем је записао моје и имена чланова моје породице, како би нас помињао на проскомидији. Након тога се поздравио са мном и рекао следеће:“ Љекари и моја дјеца ме увјеравају да је моје здравље у изврсном стању , с обзиром на моје године. Међутим, као што у овим августовским, врућим данима ми , ипак, осјећамо да се ближи студна јесен, тако и ја осјећам да се ближи и моје сопствено суочавање са тајном смрти. Не заборави да ме поменеш у својим молитвама! И упамти , оче ђаконе, када будеш дошао у моје године, видјећеш да ће ти само молитвени разговор са Господом давати утјеху. Док ће на сва животна трагања, недоумице и вапаје једини твој одговор бити ћутање “ …
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)
