На околности конкретног догађаја од дана 8.8.2025. године у вези са спомеником Павлу Ђуришићу у селу Горње Заостро, имам да изјавим сљедеће:
Благовољењем Божијим Митрополит сам будимљанско-никшићки, те будући да се село Горње Заостро са храмом Преподобномученице Параскеве – Петке Римљанке налази на територији Епархије будимљанско-никшићке, као надлежни архијереј наведене прилике служио сам Свету архијерејску литургију поводом храмовне славе, празника свете Петке Римљанке који се обиљежава 8. августа.
Из средстава јавног информисања сам дознао да је тих дана на приватном посједу мјештана села било планирано подизање споменика Павлу Ђуришићу, једном од команданата Југословенске војске у Отаџбини. Такође ми је било познато да је и у претходних 20 година било покушаја да се подигне тај споменик, што тадашње државне власти нису дозволиле. Због тога нисам био превише изненађен да се слична ситуација поновила и овог пута, због чега је по налогу надлежних органа споменик требао бити уклоњен.
Покушаћу хронолошки да изложим слијед догађаја.
У разговору са присутнима и очевицима сазнао сам да је споменик постављен у 4 сата ујутро 7. августа. Моји парохијски свештеници, о.Миленко Ралевић и о.Милош Мизић су на мјесто постављеног споменика дошли истог дана у 15 сати гдје је припремано Богослужење у храму и постављана софра за дан празника на посједу домаћина славе Вујадина Добрашиновића и ту су остали до 4 сата изјутра 8.8.
Полиција је тог дана уочи славе, 7.8, након претреса куће привела домаћина славе Вујадина Добрашиновића кога је означила као организатора. Добрашиновић је власник приватног посједа гдје је споменик постављен. Уз ту оптужбу, наведен је и могућ утицај на свједоке у току поступка, те му је одређено задржавање до 72 сата, а потом и притвор до 30 дана. Његов зет Драгољуб Шћекић је са Добрашиновићем био кум славе, он је такође приведен 7.8. на саслушање.
Упркос свим тим несрећним околностима, у навечерју славе ту је одржано књижевно и гусларско вече, присутни су били парохијски свештеници, догађај је протекао у мирној атмосфери, алкохол је био забрањен. Након поноћи, нешто после 2 сата ујутро дошао је градоначелник Берана Ђоле Лутовац са Иваном Радевићем предводећи преко 200 полицијаца под пуном опремом, 30 оклопних возила, ватрогасцима и механизацијом (багерима) за рушење и уклањање споменика. Мјесто гдје је постављен споменик на приватном посједу налази се на главици иза шуме гдје води једва проходан пут.
На инсистирање свештеника Миленка Ралевића показали су рјешење којим се налаже уклањање споменика у року од 3 дана, те су упитани зашто онда долазе у 3 сата ујутро истог дана прије зоре да га руше. Управо залагањем парохијског свештенства, у ноћи уочи храмовне славе, постигнут је договор са државним службеницима да се споменик добровољно уклони, тако да не дође до метежа и било каквих немилих сцена и да се не ружи празнично, духовно сабрање које је најважније. Након сат и по преговора полицијске снаге су се повукле уз постигнут договор да сјутра они који су споменик поставили исти и уклоне до 15 сати, у оквиру новог краћег рока, мимо оног од 3 дана по рјешењу Тужилаштва.
Да напоменем да је истим тим рјешењем прије 5-6 дана наложено уклањање споменика Јусуфу Челићу након цијелих 12 година како саблажњава српски народ, али није било никакве реакције полицијских снага, ватрогасаца и механизације са предсједником њихове Општине да га руше и хапсе народ у 3 ујутро првог дана, а камоли скраћења рока. Иако тај споменик Јусуфу Челићу стоји на путу и видјелу свима, за разлику од споменика због ког нас ислеђујете, а који се налази на забаченом и скоро непроходном простору, на врх главице иза шуме на приватном посједу – хапшење Срба и рушење споменика показало се као приоритетно органима Црне Горе.
Те ноћи уочи празника два пута су полицијске снаге долазиле да руше споменик. Притисак на народ је био страшан и непримјерен. Градоначелник Берана умјесто да смирује тензије и управља кризом, умјесто да заштити своје мјештане без обзира на националну, вјерску и политичку припадност, он је у потпуности конфликт произвео и подгријавао. Нажалост, његов посао су те дуге и мучне ноћи преузели парохијски свештеници заузевши се да умире ситуацију која је пријетила да ескалира, увјеривши у два наврата полицијске снаге да нема потребе за насилним рушењем и продубљивањем неслоге и раздора, позивајући се на мој сутрашњи долазак и убјеђујући их да ћу ја својим присуством утицати на домаћине и присутне да споменик мирно и трајно уклоне с приватног посједа, што је и учињено.
Нажалост, како је ноћ одмицала све је бивало јасније да је градоначелник Лутовац брутално спроводио планиран и намјерен посао, по својој памети или туђем налогу, на вама је да утврдите, насрћући на мјештане села и утјерујући им страх. Градоначелник је те ноћи и дјелом и ријечју потврдио одсуство добре намјере према српском народу и српској цркви и на миротворна увјеравања свештенства да ће мојим доласком споменик бити уклоњен, а самим тим испуњени захтјеви Тужилаштва, изазвао општу саблазан и бурну реакцију присутног народа јавно сумњичивши моју ријеч и поступање. Сутрашњи догађаји су га демантовали, споменик је без рушења уклоњен. Али су посљедице његовог недјелања и недјела мјештане одвеле у притвор на 30 дана.
Крајње je неодговорно понашање градоначелника Лутовца и коалиционог му партнера Радевића на челу полицијских снага који су потпуно промашили опис свога радног мјеста и у потпуности издали и изневјерили народ који их је изабрао на те високе позиције, а себе отписали из реда пристојног свијета. Један историјски факт претворили су у политички конфликт највећих размјера угрозивши животе мјештана, њихову сигурност и повјерење у систем и државу. Тиме су у ствари демонстрирали, и он и они које представљају, своју крајњу намјеру – прогон српског народа, српске историје и српске цркве. Интензитет акције коју су спровели и коју и даље спроводе је крајње непримјерен, док поједини медији бестидно настављају да подгријавају лажима цио догађај како би оправдали напад на сопствени народ. Жалосно да жалосније бити не може.
Дубоко сам забринут због овог агресивног и непримјереног поступања према идеолошким неистомишљеницима. Нека објективна историја исприча и раздани историјске догађаје и актере, на томе треба сви да радимо, али прогони и застрашивања на идеолошкој основи која је притом антифашистичка, није европска тековина. Подигли сте силу на народ окупљен око споменика југословенског официра који је ослободио Беране 13. јула од фашиста, што Црна Гора и данас слави и обиљежава као свој празник. Не знам коју ви историју учите и од кога, зато сам и предложио да Горње Заостро буде мјесто гдје ћемо организовати симпосионе и окупити историчаре, научнике, друштвене и културне раднике да учимо о себи и својој историји.
Да завршим с Лутовцем и Радевићем и поновим, сједају на функције, а немају ни личног интегритета, нити политичког капацитета да их носе. Изостанак минимума људског односа, гдје они не налазе потребу и обавезу да присутни народ бар упозоре да се на њих спремају специјалци и тако их заштите, већ се поставише на чело полицијског конвоја, непотребно и до краја су угрозили сигурност својих суграђана. Из свих наведених разлога, Лутовца који је градоначелник Берана сматрам најодговорнијим за све што се уочи славе догодило на приватном посједу породице Добрашиновић, као и потоње медијске и политичке хајке, линч и хапшења Добрашиновића и Фемића, као и позивања свештеника Ралевића два пута у полицијску станицу задржавајући га 4 сата, гдје га је испитивао лично начелник Жељко Бабовић са још 5 високих службеника, а на крају и овог мог ислеђивања други пут за мјесец дана. Коначно, све се то чини да се покрије и оправда најблаже речено, погрешно поступање челника Општине према мјештанима.
Сутрадан након постављања споменика, дана 8.8. 2025, дошао сам из Никшића у село Горње Заостро. Свету литургију служио сам у храму Свете Преподобномученице Параскеве Римљанке уз саслуживање парохијских свештеника. Бројни вјерни народ био је окупљен на молитвеном сабрању у празничној радости и благодати. Још током службе дошли су новинари „Побједе“ и „Вијести“, добивши дозволу од о.Миленка Ралевића да снимају литургију и моју бесједу. Били су без акредитација и „пресс“ прслука, од осталих су се разликовали само по томе што су носили фото-апарате. Према мојим сазнањима, након литургије планирана је демонтажа, односно, уклањање споменика.
Након Свете литургије попели смо се на главицу и дошли на софру код власника имања који је ове године био и домаћин храмовне славе, а гдје се налазио споменик предвиђен искључиво за уклањање од стране самог власника имања који је већ био ухапшен. Иако свјесни неправде која се народу чини нико од присутних се није противио ријечи и сили закона. Жељели су да обиљеже сјећање на антифашистичку борбу која их је на овом тлу сачувала пред најездом непријатеља свих фела, а запао их је терор и тортура. Споменик припремљен за уклањање био је прекривен, ја сам га открио и цјеливао, као што се цјелива сваки споменик почившега. Потом сам се обратио измученом народу који је под свеноћном опсадом и пријетњама дочекао празнично јутро, благословио их и охрабрио у сваком добром и хришћанском настојању, поучио их и подржао да споменик уклоне чему је потом народ мирно и сложно приступио. Смјеста и у потпуности испуњен је захтјев Тужилашта и полиције. То је добар и честит српски народ према ком се држава понијела као према посљедњим криминалцима.
За потребе блаћења мога имена, смишљена је и јавно пласирана неистина да сам том приликом вршио чин освештавања споменика, јер није тачно да сам чинодејствовао том приликом. Никакав церемонијални акт у том смислу није био ни планиран, нити је с моје стране предузет.
Подсјетио сам присутни народ на јединство и саборност, указао сам на значај молитве у храму и да нам то свима увијек буде најважније и најпрече. Нагласио сам, да кад се сабирамо, ко не жели да се моли нека сачека и нека дође после Литургије, али да знају да нам без молитве нема спасења и да ће нас једино сабирање у име Божје оставити овдје на овим просторима да трајемо као што су трајали наши свети преци. Желио сам да својим присуством допринесем да тај догађај протекне у миру Божијем и да се сви укоријенимо и утврдимо у молитви која ће нас ставити под Божије окриље и старање, па ће се ова и свака друга ситуација догодити и преобразити по Божијој вољи и промислу, а не по нашој памети и намјерама. Народ је то свесрдно и радосно прихватио. Стога, под пуном моралном и кривичном одговорношћу изјављујем да све док сам био присутан у храму и касније на имању породице Добрашиновић, нисам видио и колико је мени познато није било никаквих инцидената, нити вербалног и физичког насиља према било ком присутном лицу.
Поменути новинари су касније на приватном посједу Вујадина Добрашиновића лијепо угошћени, јели су и пили за трпезом и пјевали заједно са народом. Сви су били добродошли, али снимање није било дозвољено на приватном посједу.
Након мог обраћања споменик је уклоњен беспоговорно и трајно. Због тога је потпуно несувисла и логички неодржива сензационалистичка тврдња дијела, антицрквено и антисрпско настројених и идеолошки острашћених, медија и јавности о „запаљивом“ говору јер је народ након мог говора мирно уклонио споменик. Никаквих проблема није било. Запаљив говор подразумјевао би да се након њега атмосфера запалила и над скупом изгубила контрола, овдје се догодило супротно. Запаљиву атмосферу креирали су искључиво медији и њихови налогодавци.
Дакле, ни моје обраћање након ког је уклоњен споменик са приватног посједа, нити како је и гдје је споменик склоњен, нити хапшење Добрашиновића и Фемића, ни притвор продужен на 30 дана, ништа није довољно и ништа није по мјери и вољи оних који настављају прогон српског народа.
Премјештање споменика војводе Павла Ђуришића у цркву и трајно уклањање са мјеста и у року које је полиција тражила, а прије рока које је Тужилаштво наложило – опет није било довољно и по мјери јер су се притисци и застрашивања наставили, па нам остаје да се запитамо и упитамо јавност и надлежне:
О чему се, онда, овдје уопште ради?
Да ли то значи да није довољно уклањање споменика и поступање по ријечи закона и у року? Можда споменик онда и није проблем, можда се ради о уклањању народа и цркве? Можда је ипак требала сила да дјелује по голоруком народу како је пријетио Лутовац и тако ријеше ствар? Да ли ви то нама поручујете да смо обесправљени и грађани другог реда? Бог да сачува и помилује.
И прије него је рок за испуњење захтјева Тужилаштва истекао, власник имања и домаћин славе је ухапшен, те му је одређено тужилачко задржавање, што сматрам посебном неправдом према том човјеку и доказом крајње дискриминације и двоструких аршина правосуђа.
Како немам апсолутно никаквих ингеренција, а ни амбиција да уређујем и контролишем збивања у нечијој општини за коју су изабрана надлежна лица да о њој воде рачуна, а још мање на нечијем приватном посједу или, не дај Боже, чијој кући иза затворених врата, тако се нисам бавио иконографијом и костимографијом држављана Црне Горе на Томпсоновом концерту, шта су тамо узвикивали и пјевали, па се тако нисам тим стварима бавио ни тог дана на главици, нити имам намјеру убудуће. Из истих разлога нисам имао ингеренције да споменик премјештам у било чију кућу, до у своју, нити кога да угрозим и изложим даљем прогону због тога, до себе.
Након мог одласка са имања Добрашиновића почело се са уклањањем споменика у року који је свештеник Ралевић договорио са полицијским службеницима, до 14.30 је све било завршено. Свештеник је замолио да се уклањање споменика не снима из намјере да се ко не слади фотографијама великог војводе Павла Ђуришића док га скидају са постамента. Свештеник је замолио присутне да се склоне са платоа како се ко не би повриједио јер је било доста дјеце и младих. Лично је био присутан све вријеме и надгледао када су цивилним возилом пристигли новинари, прошли на врх пута, ушуњали се и одмах почели да снимају. То је изазвало измучени народ и према ријечима присутних дошло је до комешања. Нико никог није ударио што је потврдио и љекарски преглед, али је Фемић ухапшен пошто им је одузео опрему у намјери да их спријечи да снимају. Изругивање и провоцирање народа који је ријешио да поступи по слову закона није достојно озбиљне државе и ван је службеног поступања, а врхуни у крајњој намјери да се пошто-пото изазове инцидент.
Након што су унијели споменик у камион свештеник је пошао доље до цркве и више се није враћао код Добрашиновића. Обратили су му се новинари из „Побједе“ са жалбом да им је отета опрема, он их је упутио на полицајце који су били присутни са њим као инспектори у цивилу. Свештеник Ралевић је у цркви остао до 17 сати пошто је упозорен од Ивана Радевића и присутног инспектора у цивилу да се чека на потпис како би се кренуло у одузимање споменика. Трећи напад на народ се припремао. Неколицина људи се окупила да бране цркву ако до тог несрећног догађаја дође. По њиховим ријечима намјера није спроведена јер је тужитељка из Берана гђа Јадранка Мићовић одбила да потпише тражено рјешење.
Овдје морам нагласити да су два присутна инспектора у цивилу свој посао радили до краја професионално и часно. Нажалост, обојица су суспендовани јер су их новинари оптужили да су „само посматрали конфликт“ када им је одузета опрема, што је ноторна неистина и клевета. Инспектори нису ни били на главици у тренутку одузимања опреме новинарима којима је снимање било забрањено на приватном посједу, већ су са свештеником Ралевићем били доле код цркве, гдје су их новинари и затекли. Суспензија професионалаца који нису узели учешћа у беспризорној лажи и подметачинама, нарочито кад су мета клевете и прогон Срби, по свему судећи је неминовна, као и сви други притисци којима свједочимо.
Дакле, уклањање споменика није био циљ цијеле ове ујдурме. Ишло се даље на скрнављење споменика и цркве, хапшења, застрашивања и ислеђивања. То само говори да посао нису свршили и неће се смирити док мртвог војводу Павла коме се не зна ни горба ни мрамора, у Јасеновцу погубљеном од усташа најстрашнијом смрћу, опет и опет не убију. Ако све то није било довољно ми онда не говоримо више о споменику Павлу Ђуришићу, већ о другим и дубљим намјерама према српском народу у Црној Гори.
Истина и лаж никад нису и неће бити исто, нити ће икада имати исту снагу. Лаж тражи подршку у сили, истина је увијек голих руку јер је истина. Народ који љуби истину никад неће бити изван љубави Божије.
Парохијски свештеници Ралевић и Мизић су све урадили да сачувају мир и спријече трагедију два пута одвраћајући полицијску армаду да насрће на голоруки народ. О томе свједоче снимци и нажалост нико од челника и партијских другова није ни покушао да смири ситуацију и заштити народ. Митрополија и бројни вјерници који се свакодневно и непрестано јављају нудећи помоћ и подршку утамниченој браћи, настављају бригу и старање о Добрашиновићу и Фемићу обезбјеђујући сваку подршку и помоћ у судском процесу који против својих грађана води држава. Све је ово дубоко нарушило грађански мир и сигурност и даље подрива својим непријатељским и острашћеним насртањем на животе грађана Црне Горе.
Понављам, пошто сам одслужио Свету литургију и дошао на софру, практично сам био принуђен да обавим посао и онога који за то прима градоначелничку плату и помогнем народу да без даљег компликовања ситуације ријешимо испостављен захтјев. За разлику од челника општине, ја свој народ нећу, нити могу напустити. „Вама сам епископ, са вама сам хришћанин.“, тако да је мјесто епископа увијек с народом и кад се моли, и кад се слави и кад се страда. Моје је да народ учим и приводим вјери јер епископска служба сва извире из Литургије, да народ вјерни остане на Христовом путу и трпељиво подноси жртву за Истину. И ако је који у невољи моје је да се заложим и бдијем да се свако зло побједи у миру и љубави и у корист цјелокупне заједнице превазиђе и никоме зло се не учини. Тако и би, слава Богу.
У вези са тим, по савјести и принципијелно не одобравам, не подржавам и не подстичем било какво и било чије дјеловање које није у складу са законом. Као хришћанин и православни епископ не вјерујем у безакоње, него у потребу стварање бољих институција и праведнијих закона. Што се тога тиче, немам много да додам бесједи коју сам том приликом изговорио. Да поновим, жао ми је што породица Добрашиновић није нашла за сходно да се са мном консултује у вези са подизањем споменика, већ су то учинили сами јер у питањима која се тичу читаве заједнице морамо сви узети учешћа, те свагда настојим да се заједница којој припадамо уређује у саборном духу, како нас и учи Свето предање наше Цркве.
А да ме је неко упитао у вези са спомеником, савјетовао бих му управо све оно што сам тог дана јавно изговорио. Да је прије свега жива вјера у живог Господа Бога која се благодатно чува, снажи и задобија у јединству са Црквом као истинским Тијелом Господњим, темељ сваког нашег дјеловања. Само истина обасјана свјетлошћу Христовог Јеванђеља може одгнати таму незнања, лажи и мржње у људским душама. Осврнувши се на конкретну ситуацију, позвао сам да се прво окупимо и увијек молитвено сабирамо у храму Господњем, и то дословно овим ријечима: „Најважније је од свега да смо саборно и заједно сви, ово нека нам буде наук. Нема оних који раде сами за себе појединачно, све морамо радити саборно. Ову цркву, ево, већ је добила један пуно љепши лик и изглед, она није освештана, ево 20 и више година како се гради, а већ је почела да пропада. То нам је наук да одавде све извире. Не можемо прво ићи на главицу, овдје се прво моли у овој цркви да Господ да своју благодат и да Његов благослов сиђе на нас, да се овдје и нигдје друго у Његово име сабирамо, а онда ћемо овдје да правимо и трибине, и симпосионе, и да доводимо велике, еминентне, знамените историчаре, људе од науке и да овдје крене та прича и да се једном, напокон, те титоистичке лажи на којима овдје цјелокупно ово вријеме од како је прошло до данашњег дана, на томе темеље бивствовање и ова несретна држава измучена и овај измучени народ.“
Из овога јасно произилази да се у борби за историјску истину залажем за културно-просвјетни и јавни рад на духовном освјешћивању нашег народа. Истина и правда су једини стварно неразрушив темељ сваком споменику, а истине и правде не може бити тамо гдје нема саборности која извире из човјекове слободе у Христу, када те вриједности нису дио нашег бића. Дакле, тек када истина и правда, молитвено и благодаћу Божијом, постану наше трајно душевно настројење, на духовном и културном хоризонту нашег народа могу се појавити и материјални споменици, и то на видном мјесту у центру града или цркви. У том смислу су и биле изговорене моје ријечи, да је истина у Христу важнија од било каквог материјалног споменика, и да је прави споменик онај молитвено-духовни, те сам стога и јасно указао да тај споменик најприје треба утврдити у нашим срцима, окупљањем око светиње.
Нити једном једином ријечју нисам се дотицао било каквог злочина или величао било чије злочиначко дјеловање, нити подстицао или изазивао мржњу и нетрепљивост. Исто тако, нисам изрицао никакве осуде. Као да се однедавно у јавности појавио посебан апарат за моралистичку семантику и граматику у бесједама свештенства Српске православне цркве, који на кантару мјери јесмо ли довољно осудили, дистанцирали се или приближили овоме или ономе. Моје је увјерење да је војвода Павле Ђуришић, као један од команданата Југословенске војске у Отаџбини, заслужио поштовање због своје војничке храбрости, родољубља и патриотске спремности да положи свој живот у одбрани права на опстанак и постојање српског, православног народа ових простора које је било угрожено окупацијом и геноцидним планом нацистичке и расистичке Независне државе Хрватске, а који су у дјело спроводиле усташке и друге оружане формације НДХ. Уосталом, Павле Ђуришић је због такве борбе и звјерски убијен од стране усташа, у злогласном логору Јасеновац, до данас без икаквог посмртног трага или гробног обиљежја. Постоји фотографија јасеновачког мученика војводе Павла Ђуришића чију главу усташа и слуга окупатора Макс Лубурић држи у руци и фотографише се за данашња покољења која не знају своју историју.
О војничким врлинама војводе Павла Ђуришића су и његови најгори непријатељи имали високо мишљење, и у више наврата су га јавно и саопштавали, а такве се тврдње могу пронаћи и у историјској публицистици. Ноторна је чињеница, коју нико није оспорио, да је војвода Павле Ђуришић био један од вођа 13-јулског устанка и да је нарочито његовом заслугом Беране тада ослобођено од окупатора. Позвао сам, дакле, да се угледамо на Ђуришића у ономе што су његове несумњиве врлине, „да будемо вјерни своме роду, да знамо да смо Срби, да смо православни“, чак и када је цијена те вјерности сопствени живот. Је ли дакле величање злочина, изазивање мржње и нетрпељивости, подсјећање на усташки геноцид над Србима и оне који су у борби против геноцида дали свој живот?
Само по себи се разумије да као православни епископ не идеализујем, нити могу имати идолатријски однос према било којој личности наше историје, јер је ваљда добро знано шта подразумијева јеванђељски етос Цркве. Цјеливао сам плочу са именом и прекрстио се онако како је то обичај када је у питању молитва за душу код надгробног споменика, јер како сам већ казао, Павле Ђуришић нема ни гроба ни мрамора. И изговорио „Вјечнаја памјат!“ као што увијек и говоре свештеник и православни вјерник у задушној молитви. Црква се моли за сваког и за све, па и када приступамо Светој Тајни Причешћа вјерујемо и говоримо да је Господ дошао у свијет да грешнике спасе, „од којих сам први ја“. По свој прилици, доводи се у питање не само право да слободно мислим и говорим, него и да се молим и јавно исповједам своју вјеру.
У изјави коју сам дана 15.7.2025. године сличним поводом дао полицијским службеницима ЦБ Никшић, већ сам појаснио своје ставове, мишљење и увјерење о Југословенској војсци у Отаџбини, тоталитарном комунистичком режиму, усташком геноциду и титоистичком једноумљу и не налазим да је умјесно да их по други пут у само 30 дана понављам. Уколико је за сврхе извиђаја потребно, предметну изјаву могу приложити као саставни дио ове изјаве. Уосталом, моји ставови по питању трагичних догађаја из Другог свјетског рата и терора послератног комунистичког режима нису непознати широј јавности, јер сам их јавно предочио и у Отвореном писму Предсједнику Црне Горе, у настојању да се напокон иницира откривање масовних гробница и достојно сахрањивање посмртних остатака које се у њима налазе. До данас, то Писмо је остало без икаквог институционалног одговора и подршке истог оног дијела јавности која се данас тако жустро бори против „величања злочина и злочинаца“. Можда је одговор црногорске државе на ту моју иницијативу управо то што је по други пут моје јавно испољено мишљење које се дотиче трагедије братоубилачког рата, предмет извиђаја. Годинама црногорско тужилаштво не поступа по пријави Црквене општине Никшић да се отвори истрага и ексхумирају кости невиних људи бачених у јаме на Видровану, побијених од стране комунистичких злочинаца чији споменици „красе“ никшићки сквер, али се зато процесуира свако ко на било који начин јавно укаже на те злочине. И док се мени ставља на терет да величам злочинце, држава Црна Гора скрива злочине, апсолутно занемарујући основне законске обавезе, етичке вриједности и цивилизацијске норме. Оптужују ме да тако минирам европски пут Црне Горе, а ја само подсјећам све нас да нам нигдје нема пута без правде и истине, и на њима заснованог помирења.
Вјероватно због тога што државу на то јавно подсјећам, ускраћују ми се основна права не само као православном епископу, него и као човјеку и грађанину. Конкретно, Уставом Црне Горе је предвиђено да Црна Гора јемчи и штити права и слободе. Постављам питање како је могуће да будем „извиђан“ и позиван други пут у 30 дана да практично по истој ствари дајем изјаву полицијским службеницима, ако се јемчи право на слободу мисли, савјести и вјероисповијести, због чега сам по други пут позван и обавезан да се изјашњавам о својим вјерским и другим увјерењима, иако је то супротно Уставу? Због чега се флагрантно ограничава моја слобода испољавања увјерења, ако свако има право на слободу изражавања говором, писаном ријечју, сликом или на други начин, и ако у Црној Гори нема цензуре и ако се то право може ограничити само изузетно и на основу судске одлуке?
Без обзира на све то, своју епископску службу ћу као и до сада вршити јавно, искључиво сходно канонском поретку СПЦ, у границама закона а по својој савјести, а не према диктату идеолошких и дневнополитичких пријеких судова и очекивањима острашћеног дијела јавног мњења. При том, знајући да ће сваки човјек за сваку своју ријеч одговарати пред Господом, такође сам увјерен да ће одговарати и за ћутање. Ћутати онда када нам савјест не дозвољава да ћутимо, у страху од репресије и прогона, није ни хришћанска ни грађанска врлина. Уколико црногорско правосуђе буде поступало на основу политичко-медијске хајке, а не на основу доказаних чињеница, Устава и закона, зацијело ће ми такав став уписати у кривицу. Држава Црна Гора има власт којом може да ме осуди, али не и власт којом ме може обавезати да осјећам, мислим и говорим супротно хришћанском етосу, својој савјести и увјерењу. Зато ћу као архипастир Богом ми повјереног народа наставити да радим, говорим и молим се тако да сви у Христу Богу „познамо истину јер само ће нас истина ослободити“. То је најмање што као свештеници дугујемо нашим претходницима, јер ако ми као људи прећутимо истину „камење ће проговорити“, оно камење испод кога су кости свих оних наших свештеномученика, који су своје животе положили, не за пролазну овоземаљску славу и мртве идеологије, него за љубав вјечно живе и вапијуће истине и правде, са надом у Царство Небеско и обећање дато нам Господом Исусом Христом, Распетим и Васкрслим.
То је све што имам да изјавим на предметне околности.
АРХИЕПИСКОП И МИТРОПОЛИТ
БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКИ
Извор: ЕПАРХИЈА БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКА
