Синоћ је на Тргу од ћирилице у Херцег Новом, а поводом канонизације Светог Кирила (Цвјетковића) – исповиједника Бездинског, Далматинско-бокељског и Баошићког, одржано вече Нови свјетилник православља, посвећено овом новоканонизованом светитељу.
О Светом Кирилу исповиједнику говорили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, Његово високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимски г. Лукијан, протојереј-ставрофор Маринко Марков-парох темишварски и др Горан Комар.
Његово високопреосвештенство Митрополит Јоаникије на почетку је изразио радост због сабрања у част новокановизованог светитеља и истакао велику заслугу при откривању његових моштију коју имају наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије, као и Високопреосвећени владика Лукијан.
Говорио је о животу Светог Кирила и навео да је откривање његових моштију очигледан знак пројаве његове светости, те да се дуги низ година није знало ни за његов гроб, јер се борио против унијаћења и због тога био означен као државни непријатељ.
„Али, видимо да за Божије људе мјерила овог свијета нијесу коначна и да Господ пројављује њихову праведност и показује неправду коју су они претрпјели као што је Свети Кирило. Без икакве своје кривице. Само што се борио мушки, храбро, досљедно, витешки за своју вјеру. Зато је и био и осуђен.
Међутим, с ове једне временске дистанце, када погледамо на живот Светога Кирила од његовога рођења, па до његове блчажене кончине, видимо једнога апостола Христовог кога је Господ довео на овај свијет и заиста му назначио улогу одмах, на почетку његовог живота, јер он сам свједочи како је од најранијга свога дјетињства, вјероватно гледајући Савинске монахе, сретајући се са њима, долазећи на свете службе у Манастир Савину са својом благочестивом мајком, да је зажелио да постане монах и да служи Господу и то је врло интересантан дио његовога живота. Ништа га друго није могло спријечити – ни очево противљење и пријетње, ни мајчине сузе. Видјели су и сами родитељи да је то пут за њихово дијете и они су се ипак са тиме на крају сложили и помирили да он постане Савински монах. Али, њега је Промисао Божији водио даље.
Оно што караљктерише његову личност је заиста дубока побожност, молитвеност која избија из његове аутобиографије, иако му је живот био тако трновит и тако трагичан да двадесет четири године робија у тешким аустријским казаматима. Касније, када је тобож ослобођен, опет није имао пуну и праву слободу. Није могао да се врати у манастир свога пострига гдје је желио да сконча-у Манастир Савину, него се упокојио далеко од свога отачаства. Али, опет, у крилу наше мајке Цркве, у задужбини Јакшића- бесједио је Митрополит Јоаникије.
Митрополит Јоаникије је навео да из биографије Светог Кирила видимо и његове сусрете са Светим Петром Цетињским, који, иако га није могао рукоположити, га је ријечима утјешио, да је Свети Кирило знао да разговара са великим Божијим угодником.
„Свети Кирило, говорио је Високопреосвећени владика упознајући нас са његовом биографијом, имао је дар да види у људима добро, да види врине људи“, те да је то било веома значајно нарочито у вријеме великих искушења када се борио против унијаћења.
„Са сваким је држао јако добре односе, све док није почело отворено унијаћење које је почело тако што је владика основао семинар, школу за будућа свештена лица и довео унијате из Украјине с тим што су чекали они да дођу тек онда кад им порасту браде, кад су се лијепо опремили да изгледају као православни свештеници. Одмах је настао проблем, одмах је настало неко комешање у народу. Чак је један од тих високих аустроугарских чиновника из администрације тражио, говорио, предлагао да се ти унијати врате тамо одакле су и дошли. Било је и таквих људи. Било је и разумних људи. Видјели су да ће настати хаос, али нажалост, владика је већ био ушао у тај пројекат и није хтио назад.
Међутим, када су дошли ти моменти када се он отворено морао супротставити, знајући шта ће га снаћи, он се изложио опасности. Храбро, доборвољно. Сабрао на један заиста величанствен начин, као прави духовник, далматинско свештенство, подржан од народа, подржан од цијеле Далмације и наравно, пошто нијесу на већој интанци жељели да се уразуме, да одустану, морало је доћи до сукоба. Било је и неких покушаја атентата и ето, он је до тамнице, оптужеен, понижен, осуђен на најстрашније тамновање преко двије деценије. Пуне 24 године и три мјесеца. Међутим, његов дух нијесу могли сломити. Исцрпили су његово тијело и његово здравље у тамници, од неколико десетина људи који су с њиме били осуђени свега су двојица изашли из затвора са њиме. Али, његов дух је био несаломив. Како се приближавала његова кончина он је писао своју аутобиографију. Нажалост, није је завршио али и то што је написао једно је заиста велико и величанствемно свједочанство.
Оно што ме заиста задивљује, како човјек који је толико страдао, у својој тридесетој години је допао тамнице. И заправо, цио његов живот касније је био мучеништво, тамновање. И кад је изашао на слободу, није имао пуну слободу. То је била привидна слобода. Био је под таквом стигмом, таквим притиском цијелога живота. Није му, ни на који начин било дозвољено да се врати у свој завичај, у свој Манастир Савину, у своје Баошиће. Али, он никога не осуђује. Он на свему благодари Богу. Он свима прашта. Његов живот под сводовима тамнице просто свијетли. Свијетли вјером, свијетли надом. Свијетли врлином. Свијетли људскошћу, честитошћу, пажњом, љубављу. Он добровољно страда за Христа и свима прашта и не жали свога живота- говрио је Митрополит Јоаникије.
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је истакао да је канонизација Светиог Кирила дошлка посредством Духа Светога, поучио све нас да се угледамо на тог великог Божијег угодника, на његове врлине, његове заслуге, на његово мучеништво, на његову храброст и витештво, а посебно на топлину његовог срца, на његову способност да поред свих невоља које је претрпио у животу да никопга ни за што не осуђује и да свима прашта.
Лана Остојић
