Знаменити православни теолог 20. вијека, о. Георгије Флоровски, у једном опису духовног и црквеног живота руског народа, упозорио је на опасност од незаинтересованости вјерника за догмате Цркве. Узрок тој незаинтересованости, како наводи о. Георгије, јесте увријежено мишљење да су догмати нешто што се тиче само одређеног броја „стручњака“, да познавање догмата није неопходно за црквени хришћански живот, него је важно „живљење“ по вјери.
Супротно становиште узима познавање догматског учења Цркве као примарни критеријум исправности вјере, без обзира на хришћанско владање „у пракси“. Тако долази до раздвајања два аспекта хришћанског живота, без чијег јединства он остаје непотпун.
О. Георгије Флоровски, разматрајући овај проблем, указује на потребу за (поновним) успостављањем равнотеже: “догме морају да живе и не треба да буду ограничене самим апстрактним мишљењем, јер на тај начин може доћи до обмане која ће да поремети не само учење, већ и живот. Ова навика раздвајања је изобличавања самог живота. Нико не би могао да раздвоји духовност од богословља светог Јована Дамаскина или светог Григорија Назијанзина. Било је и оних који су избјегавали да кажу да је главно средиште духовности оца Јована Кронштатског промишљено апстраховано из његовог богословског образовања. Светост је у православном предању увијек богословски тумачена, а не у категоријама аскетизма или емoтовног усхићења. Тумачена је категоријама духовне трезвености и уравнотежености, у вјери у Истину.“
Колико су ови увиди о. Георгија релевантни и важни за наше вријеме? Ако погледамо стање код нас, видјећемо да постоји забрињавајућа незаинтересованост и крајње непознавање црквеног учења и богословља. Тако смо у прилици да скоро свакодневно, на порталима јавних телевизијских сервиса читамо наслове попут: „Данас је Свети Стефан љетњи – чувајте се вјетрова“… или „Данас је Спасовдан, најсрећнији дан у години, дан кад се дјеца не купају“. Све ове „поуке“ праћене су детаљним „упутствима“ о томе шта треба чинити, а шта избјегавати итд. Ово су само неки од бројних примјера који илуструју одсуство елементарног познавања православне вјере и начина на који се она изражава. Дошли смо у стање да за многе хришћане њихов црквени, вјерски живот поприма искључиво спољашње, површне облике и тако полако умире. Свођење богатства црквеног живота на површан ниво, такође, даје простор и оним, крајње недобронамјерним према Цркви, да се недолично односе према неким елементима црквене праксе. Тако смо протеклих дана, када су у храмовима у Црној Гори служени молебни за кишу, због јаких пожара који су однијели и један људски живот, слушали појединце који су се изругивали служењу молебна, са већ отрцаним флоскулама о „враћању у средњи вијек“ итд. Чињеница да је непосредно након ових молепствија пала киша која је умногоме помогла у борби са ватром, можда је и мање важна од суштинског момента везаног за њихово служење у оваквим и сличним ситуацијама. На првом мјесту јесте схватање и исповиједање наше немоћи пред оним што нас, као људе, надилази, те обраћање Богу Који влада природним стихијама (Мк. 4, 41) за Његову благодатну помоћ. Црквене молитве нису магијски ритуали и оне подразумијевају спремност не само да се од Бога добије потврдан одговор на оно што молимо, већ оно што је по Његовом промислу спасоносно за народ.
Познавање учења Цркве, дакле, није споредно питање, јер је догматско мишљење нераскидиво повезано са духовним стањем човјека. Осиромашењем молитве и подвига, као и са либерализацијом морала, човјек хришћанин престаје да осјећа дјеловање благодати у души, те губи православни начин мишљења и унутрашњу потврду и свједочанство истине. Зато су светитељи удаљавање од догмата увијек доживљавали као губитак благодати. Сасвим је тачно запажање о. Рафаила Карелина да „мистичке интуиције“ (молитва и подвиг) чине догмат реалном и опипљивом истином, “док савремени човјек са својим отупјелим духовним интуицијама доживљава догмат као продукт одређеног времена и епохе, разматра га попут философске апстракције, свјесно или несвјесно уноси у Цркву и Откривење принцип еволуције и на тај начин чини догмат релативистичким и плуралистичким појмом. По том мишљењу, догмати се привремено могу уважавати као што се уважавају стари људи, али се такође без проблема могу измијенити или просто игнорисати. Практичну пројаву таквог рационализма у религији представља екуменизам, унијатство и многоглава хидра модернизма.“
Сергеј Фудељ је говорио да је главна грешка савремене омладине (и не само омладине, додали бисмо) у „убјеђењу да је хришћанство философски систем, логички доказив, који они могу усвојити у стању у којем се налазе. А хришћанство је – живот.“ Незаобилазни елементи тог живота јесу – подвиг и покајање, те уколико они изостану доживљај Цркве је искривљен и појављују се сурогати духовног живота. „Вјера је тиме вјера, учи нас св. Јустин Ћелијски, што вјечне догматске истине Еванђеља претвара у живот човјеков… Претварајући благодатним подвизима вјечне догматске истине у свој живот, Христов човјек поступно улази у разумијевање ових истина, али увијек под руководством светог и саборног разума Цркве васељенске.“
Када се говори о рјешењу ових проблема, илузорно је очекивати неку велику промјену у односу вјерног народа према упознавању догматског учења Цркве и њеног богослужења. Међутим, не треба одустати од задатка да се исправном и пожртвованом пастирском педагогијом код вјерника изгради исправна свијест о значају црквеног учења и смислу богослужбене праксе. У добу када не постоји катихизација какву је Црква имала у ранијим временима, потребно је предано поучавати оне који су већ ступили у Цркву истинама вјере и хришћанског живота, да би оно што одступа од догмата Цркве и њеног етоса било као такво препознато и одбачено.
протојереј Слободан Лукић, парох будвански
