На празник Успења Пресвете Богородице, 28. августа 2025. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио Свету литургију у манастиру Раковици.
После читања светог Јеванђеља Светејши Патријарх је беседио о значају Пресвете Богородице, истичући Њену улогу као Мајке свих верника и Лествице која спаја небо и земљу. Нагласио је да је Богородица своје биће учинила најсветијим престолом, а кроз смирење, веру и поверење у промисао Божји постала је најузвишеније биће кроз које Бог говори нама, а и ми Њом говоримо Богу:
– У неколико речи би могла стати прича о Пресветој Богородици: Она је сва вера, Она је сва молитва, Она је сва смирење и сва поверење у промисао Божји, у силу Његову, у љубав Његову, у то да је све у Његовој руци и да Он све може, и оно што ми не можемо ни да замислимо, нити да појмимо, нити својим речима да опишемо. Она је једампут за свагда определила Њену децу, хришћане, а то је: Нека буде по речи Твојој (Лк 1,38).
Говорећи о односу према мајкама, Његова Светост је истакао да пример Господа Христа, који је током страдања на крсту поверио своју Мајку Светом Јовану Богослову, треба да буде подстрек сваком од нас да се бринемо о својим мајкама, сестрама и кћерима. Нарочито је скренуо пажњу на велики број самохраних мајки и жена које трпе насиље у Србији и позвао да том проблему приступимо одговорно и јеванђељски:
– Молитва Пресвете Богородице има одјека у уху Божјем, а у себи обухвата сваког од нас, зато се Њој и молимо, али молимо се и Њеном Сину који је волео своју Мајку до те мере да треба да буде сваком од нас пример за углед. Господ наш Исус Христос је показао какви треба да будемо према мајкама, према женама уопште. Одлазећи од нас, када је распет, Он се брине о читавом свету, то распеће је за све нас, али посебно ставља нагласак бригом о Мајци својој и поверава је Светом Јовану да је чува, да брине о Њој. Тај пример Господа треба да буде подстрек и сваком од нас, да бринемо о својим мајкама и о свакој жени. Нарочито треба да се бринемо о својим мајкама ми у Србији, јер – ако је тачан податак који је дошао до мојих ушију – у Србији има 320.000 самохраних мајки. Поставља се питање где су ти мушкарци, где су ти очеви и где су та браћа? Посебно на данашњи дан, када се обраћамо Пресветој Богородици, треба да отворимо своја срца у односу на мајке, сестре и кћери. Јер не само да је толики број самохраних мајки међу нама, него је и толико жена, који број не знамо, а које трпе разноврсно насиље – рекао је Његова Светост Патријарх Порфирије.
Предстојатељу Српске Православне Цркве су саслуживали: преосвећена господа викарни епископи ремезијански Стефан, јенопољски Никон и моравички Тихон; протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Јан Зузулак из Православне Цркве Чешких земаља и Словачке); протонамесници Горан Мишановић и Александар Милутиновић; јереј Дејан Мандић; протођакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Сава Топаловић; као и ђакон Василије Перић.
+++
Подизање манастира Раковице, посвећеног Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, народно предање смешта у време владавине српских краљева Драгутина и Милутина. Међутим, савремена истраживања наводе на другачије податке. Најстарији писани документ, у коме се помиње манастир Раковица, под именом Racauicense monasterium, налазимо у путопису Феликса Петанчића из 1502. године, а који је штампан у Бечу 1522. године. И турски извори га помињу у попису из 1560. године међу осталим црквама и манастирима у околини Београда. У многоме помаже решавању питања настанка манастира повеља влашког војводе Константина Бранковеана – Бесарабе издата манастиру Раковици, за који каже да је „сазидан и из темеља подигнут од стране доброг хришћанина, почившег Радула војводе, који је протеклих година био господар ове земље (влашке)“. Током историје је постојало више влашких војвода са овим именом, тако да је дискутабилно ко је ктитор. Узевши у обзир историјске прилике и односе између Срба и Румуна, вероватно да је у питању био влашки војвода Радул Први Црни (око 1377-1385), зет кнеза Лазара. Дакле, на основу овог податка можемо да изведемо закључак да је манастир настао током владавине кнеза Лазара.
Због честих турских пљачки, манастир је крајем 16. века премештен са првобитне локације на садашње, скровитије место. Током наредних векова више пута је страдао у ратовима. У аустријско-турским ратовима монаси су бежали у Срем, манастир је пљачкан и паљен, а игуман Софроније је 1790. године сурово погубљен. Упркос тим страдањима, Раковица је увек обнављана и настављала живот.
Велику обнову донео је кнез Милош Обреновић, који је 1822. године саградио конаке и трпезарију, а манастир је остао везан за целу његову породицу. У манастиру су сахрањени чланови династије Обреновић и устанички јунак Васа Чарапић. Посебну улогу Раковица је имала и у просвети. У њему је отворена прва монашка школа у Србији и покренута црквена штампарија, а у XX веку у манастиру је била смештена Београдска богословија. У манастирској порти су сахрањени српски патријарси Димитрије (1920-1930) и Павле (1990-2009).
Извор: СПЦ
