О актуелној теми, стварању у доба вјештачке интелигенције више ријечи је било на седмој вечери деветог издања Фестивала „Ћирилицом“ у Будви, на простору испод Цитаделе. У синоћњем програму учествовали су презвитер др Оливер Суботић, парох при Храму Светог Александра Невског на Дорћолу и информатички инжењер и Нина Савчић, српска теоретичарка културе и медија. Актуелна и занимљива тема вјештачке интелигенције, према ријечима презвитера Суботића, искушава домете људске креативности у домену писања романа, лектуре и коректуре, преводилаштва, фотографије и других области.
У контексту експанзије интернета, како је отац Оливер нагласио, пионирска истраживања покренуо је Свен Биркертс, амерички есејиста и књижевни критичар који је 1994. године објавио књигу „Гутенбергове елегије“, са поднасловом „Судбина читања у електронском добу“.
„Тада се појавио хипертекст као једна потпуно нова форма, будући да је интернет постао јавна мрежа. Знате да је у почетку интернет био војна мрежа, дизајнирана да комуникација може да постоји у случају нуклеарног рата, касније се преселио у научне лабораторије, да би данас постао јавна мрежа и нешто без чега функционисање цивилизације није могуће. Те 1994. интернет је тек био у повоју, то је било далеко од данашњег нивоа, пропусни опсег је био јако мали, али та хипертекстуална форма, начелно гледано, била је иста коју имамо данас. У ствари, ми док читамо тај текст, све вријеме не идемо линеарлно кроз садржај него скачемо са теме на тему. И Биркертс је поставио питање на који начин то мијења нашу перцепцију и могућност улажења у дубину текста, као и могућност наше експресије мисли. Питање које је тада поставио дјеловало је помало илузорно и претјерано, али вријеме му је дало за право“, истакао је Суботић.
Према његовим ријечима, велико је питање како ћемо се снаћи у цијелој тој причи.
„Ја иначе нисам склон да мрачим, волим да реално сагледам цијелу ситуацију каква јесте и увијек сам оптимиста као хришћанин. Али сам реалан у неким пројекцијама и мислим да ћемо ипак наћи рјешење, али не на глобалном нивоу. Ту је притисак корпоративне и војне сфере страховит. На неком микро социјалном плану, ми много можемо да урадимо. У овом тренутку на пољу креативности ми морамо да се бранимо прије свега у одбрани нашег креативног потенцијала. Ми смо га задобили у дјетињству, јер смо ми дочекали савремене технологије, али наша дјеца су у једној озбиљној опасности зато што су они дочекани од савремених технологија. И ми морамо бити њима најбољи пријатељи, тако што ћемо одбранити њихов креативни потенцијал. Прво, ми морамо да одбранимо онај простор који је најужи простор породице, а то је наша кућа, други простор је природа – категорија коју морамо да очувамо по сваку цијену и трећа је спорт, прије свега тимски спортови, јер они тјерају човјека да размишља. Ми не можемо од овог свијета направити рајско мјесто, то је немогуће, али можемо да урадимо да не постане паклено. То су давно православни мислиоци примијетили, да је овај свијет пустиња, и ми можемо у једном тренутку да се помиримо са тим – и ником ништа, али можемо да кажемо да јесте пустиња, не можемо да је пошумимо, али можемо да направимо оазе. Наш задатак је да правимо оазе креативности, а то су наше породице“, закључио је отац Оливер.
Теоретичарка културе и медија, Нина Савчић истакла је да је више пута кроз историју човјек имао прилику да се суочи са нечим што је изумио, а што је могло, како је казала, да крене и по добру и по злу.
„Свакако је нека идеја водиља била креирање нечег доброг и човјек је више пута умио да се заустави, зато што је оно што је било зло било у тој мјери зло, а немамо потребе да идемо даље од примјера нуклеарне бомбе. А онда смо ми, људи чији је изум могао да запрети човјечанству сјели и договорили се и трудимо се да колико-толико још увијек поштујемо тај договор. Многе договоре смо прекршили, а овај за сада поштујемо, послије одређених, наравно негативних искорака који су, чини ми се, мрља на лицу човјека. Са вјештачком интелигенцијом другачије, заправо драстично другачије, зато што је толико заводљиво и толико је инкорпорирано у наш живот и толико нам помаже да сигурно не знамо гдје је граница. Чак и уколико бисмо умјели да кажемо гдје је граница, велико је питање ко би је прихватио. Што значи да би поново као врста треба да сједнемо и да се договоримо да то нећемо да злоупотријебимо. Тако да ми се чини да је та нека диспотпијска могућност реална, у којој будућности – то не знамо“, казала је Савчић.
Она је указала на Макса Тегмарка и његову књигу „Живот 3.0: Бити човјек у доба вјештачке интелигенције“. Како је нагласила, Тегмарк је прије неколико година желио да се развој вјештачке интелигенције паузира на шест мјесеци.
„Ту идеју потписало је око 50 хиљада научника и истраживача, људи који се заиста тиме баве и дубоко су укључени у развој вјештачке интелигенције. Разлог таквог апела био је стварање добре регулативе, зато што вјештачка интелигенција брзо напредује и њени су производи сувише заводљиви, у многим сферама нам јако помажу и градимо је више и даље. А регулатива не иде истом брзином као развој вјештачке интелигенције, и то на крају није прихваћено. У тренутку када је он био питан, то је било прије рецимо четири године, рекао је да је пауза неопходна и да је тај тренутак сада. Тегмарка сматрам изузетним научником и он је говорио о томе да смо некад били хомосапијенси, те да прелазимо у другу врсту, да смо постали људи не информација и знања него да би требало и да постајемо благовремено врста која иде за искуствима и да је то оно што одваја. Дакле, вјештачка интелигенција је већ постала супериорни субјект. Мени се допада то субјект, не морам да је назовем бићем или неком биосфером, техносфером… А јесте нажалост субјект, не више објекат, Дакле, постала је супериорна и способна за широк сепктар радњи. Ипак, оно што јој недостаје то је искуство. У том смислу се и разликујемо и то је оно што још увијек стоји на нашој страни – искуство свих оних радњи, доживљаја које је немогуће да вјештачка интелигенција пропрати“, истакла је Савчић.
Упркос свеприсутности вјештачке интелигенције у свакодневном животу, саговорници фестивалске вечери нагласили су важност очувања човјекове дубинске мисли, искуства и духовности као темеља креативности. Управо је тај потенцијал – да маштамо, стварамо и саосјећамо – оно што нас, без обзира на технолошке изазове, и даље чини незамијењивим у времену у којем се граница између човјека и алгоритма све теже уочава.
Фестивал „Ћирилицом“ организују Народна библиотека „Мирослав Лукетић“ Будва и Удружење издавача и књижара Црне Горе, уз подршку Општине Будва и Туристичке организације општине Будва. Овогодишње издање траје до 17. септембра.
Извор: РТВ Будва
