У јутарњем програму гошће Теме јутра биле су Ива и Јана Вујисић из Подгорице – наше некадашње колегинице, новинарке и ауторке емисије „Христос васкрсе, радости моја!“, које данас своје академско усавршавање настављају на мастер студијама Универзитета Црне Горе.
Разговор који је започео сјећањем на њихове прве кораке пред микрофоном прерастао је у искрено свједочење о животу, вјери, породици, новинарском позиву, као и важним животним истинама.
Говорећи о новинарству, истакле су да је најважније остати вјеран себи и слушати сопствену савјест.
По њиховим ријечима, суштина сваког рада није само у постигнутим резултатима, већ у томе да на крају дана човјек може мирно да стане пред себе, погледа се у огледало и не осјећа стид због онога што је чинио. Управо такав однос према позиву, заснован на истини, одговорности и љубави према човјеку, представља истинску мисију новинарства.
Посебно су нагласиле колико је важно васпитавати сопствени ум да у свему најприје препозна добро. Како су казале, човјек увијек има за шта лијепо да се ухвати и управо му такви тренуци враћају радост и снагу. Зато је, истакле су, важно непрестано „тренирати“ своје мисли и своје биће да уочавају свјетлост, а не таму, јер када се ум навикне да најприје види добро, онда и читав живот добија другачију перспективу.
У разговору су више пута указале на снагу ријечи и истинског сусрета. Истакле су да човјеку ништа не прија толико као искрен разговор – било са породицом, пријатељима, људима које воли, али и разговор са Богом кроз молитву. Управо разговор, сматрају, покреће човјека, доноси му утјеху, испуњава душу и често мијења читав ток дана. Довољан је један искрен разговор да некоме врати наду, оснажи га и помогне му да лакше понесе животне терете.
Говориле су о значају молитве као најдубљег разговора човјека са Богом. Подсјетиле су да се свака животна невоља једном заврши и да ниједна тама није вјечна. Зато, када нас задесе тешки тренуци, не смијемо дозволити да нас обузме безнађе. Умјесто тога, треба запалити свијећу за оне које волимо, помолити се Господу и препустити Му своје бриге. Управо тада, казале су, срце осјети мир и човјеку постаје лакше.
Осврнувши се на данашње вријеме, казале су да многи млади људи у себи носе способност да препознају шта им је потребно за истинску срећу и унутрашњи мир, али да је велики проблем недостатак времена. Како су истакле, све рјеђе налазимо тренутке да ослушнемо сопствену душу, прочитамо нешто што нас духовно обогаћује или једноставно разговарамо са својим најближима. Живот је постао пребрз, а управо у тој ужурбаности човјек најлакше изгуби оно најважније – себе. Зато су поручиле да је неопходно свјесно издвајати вријеме за оно што истински храни душу. Само ако кренемо од себе, од сопственог односа према свијету, можемо очекивати да ће се нешто мијењати набоље и око нас. Истакле су да су искреност, међусобно слушање, повјерење и чињење добра – темељи сваког здравог односа и сваког истински испуњеног живота.
Током разговора посвједочиле су и колико су породица, сестринска љубав и вјера били ослонац на њиховом животном и академском путу. Управо захваљујући таквом темељу, како су показале својим примјером – лакше се носе и успјеси и искушења, јер се свака радост умножава када се дијели, а свака брига постаје лакша када није сама.
Њихова порука била је охрабрујућа – да никада не престанемо да чинимо добро, да будемо искрени једни према другима, да његујемо разговор и молитву, да чувамо мир у своме срцу и да никада не дозволимо да нас животне тешкоће одвоје од наде и повјерења у Господа.
Истинска радост долази од живота који је утемељен на љубави, вјери, доброти и заједници. Нека управо ријечи Светог Серафима Саровског – „Стекни мир и хиљаде око тебе ће се спасити, а да ти то и не знаш“ – остану наш путоказ да промјена свијета увијек почиње од промјене сопственог срца. Јер други људи нису увијек поред нас само да би нас слушали, већ да бисмо слушали и ми њих.
