У новом издању Теме јутра радија „Светигора“ разговарали смо о култури живота – шта она заиста подразумијева, како се препознаје у свакодневици и на који начин се његује кроз породицу, васпитање, међуљудске односе и живот у Цркви.
Полазећи од вјечне мисли Достојевског да ће љепота спасити свијет, наглашено је да та љепота није пролазна спољашњост, већ унутрашњи устав човјекове душе који се пројављује кроз чисту ријеч, племенито дјело и јеванђелски однос према ближњима. Сама ријеч култура, која коријен вуче из латинског глагола „colere“, што значи његовати, обрађивати и гајити – подсјећа нас на призвање да непрестано обрађујемо врт свога срца.
О овој теми говорио је протојереј-ставрофор Миодраг Тодоровић, парох никшићки, истичући да је човјек позван да све што му је Бог даровао непрестано његује и умножава.
„Све је у једном процесу и једном покрету онако како је Бог благословио“, казао је отац Миодраг. Он је појаснио да се култура живота суштински разликује од онога што данас човјек најчешће подразумијева под тим појмом. Док се бонтон и лијепи манири неријетко своде на формалност, хришћанска обзирност, поштовање и топла ријеч јесу плодови унутрашњег сазријевања и живог осјећаја за присутни лик Божији у другом човјеку.
Током разговора било је ријечи о значају поштовања, лијепе ријечи и пажње према ближњима, о улози породице као мјеста гдје се стичу прве животне вриједности, али и о изазовима које данашњи начин живота и технологија доносе међуљудским односима. Губитак основних израза учтивости из свакодневног говора, како је истакао, јасан је показатељ кризе међуљудских односа. Нестанак пажње у опхођењу води ка отуђењу гдје људи, упркос технолошкој повезаности, постају све усамљенији. Кључ за превазилажење ове кризе јесте поновно откривање тајне истинског сусрета у којем кроз жив разговор прелазимо мост од саможивости до заједнице. Такође, култура једног народа највјерније се огледа у његовој осјетљивости према старијима, болеснима и немоћнима. Друштво губи свој људски лик када занемари оне којима је помоћ најпотребнија, због чега је неопходно обновити хришћанско милосрђе као израз заједнице. Посебно је наглашена потреба да се обнове поштовање према родитељима, уопште старијима од себе, болеснима и свима којима је потребна наша љубав и брига.
Говорећи о васпитању, отац Миодраг је истакао да данашњи недостатак поштовања према родитељима и професорима позива на дубоко преиспитивање. Обнова нарушеног ауторитета и васпитање дјеце не постижу се пуком строгошћу, већ примјером, стрпљењем и повратком духовним вриједностима које уносе мир у породични дом и учионицу.
Отац Миодраг поручио је да истинска култура живота почиње онда када у сваком човјеку препознамо боголико достојанство и када своје односе градимо на љубави, смирењу и одговорности. Као први, мали корак ка истинској култури живота који свако од нас већ данас може учинити, истакао је да треба у свему препознати боголико достојанство човјека. Јер, љепота која спасава свијет управо је љепота преображене душе.
Чувајући једни друге, бирајући ријечи које исцјељују, а не рањавају, његујемо оно најљепше и најсветије што нам је од Бога даровано, градећи тако заједницу која свједочи љубав и достојанство.
