Protojerej Predrag Katanić: „Ali tu smo i da naše ovo je naše vreme, naša strast da se mi povratimo dostojnim. Imamo mi razne bitke. Nije samo bitka kada uzmemo mač ili pušku u ruku, nego mač kada treba da sačuvamo nekoga pored sebe ili da sačuvamo svoje duše. I to je velika bitka, to je najveća bitka: da sačuvamo svoje duše i da budemo dostojni, dođemo u rajsku naselje carstvo Božije. Nema veće i uzvišenije bitke od te“.
U subotu 25. jula 2026. godine, na praznik Svetih mučenika Prokla i Ilarija i na Spomen Ikone Presvete Bogorodice Trojeručice, u drevnom nemanjićkom hramu iz 13. vijeka, hramu Svetih Vračeva, iscelitelja i besrebrenika Kozme i Damjana u selu Slatina u Bjelopavlićima, služena je sveta liturgija i parastos poginulim vojskovođama i junacima Martinićke bitke, povodom obilježavanja proslave 230 godina od ove slavne bitke, koju je predvodio Sveti Petar Cetinjski Čudotovrac.
U crkvi Svetih Vračeva, na Slatini, na praznik Svete velikomučenice Efimije, 11. jula 1796. godine, po starom kalendaru, prije dvesta trideset godina, Svetu Arhijerejsku liturgiju, služio je tadašnji Mitropolit crnogorski i brdski i Gospodar Crne Gore Sveti Petar Cetinjski Čudotvorac i pričestio vojsku pred čuvenu Martinićku bitku.
Liturgiju je povodom jubileja i sjećanja na svetopetrovsko i narodno junačko sabranje, služio nadležni paroh, protojerej Predrag Katanić, paroh jelenačko-podoostroški i ždrebaonički.
Za pjevnicom su pojali članovi vjeronauke pri parohiji jelenačko-podostroškoj, predvođeni popadijom Ivanom Katanić i članovi Bratstva pravoslavne omladine „Sveti Arsenije“ iz Danilovgrada.
Liturgijskom sabranju prisustvovali su vjernici iz parohije jelenačko-podostroške, danilovgradske i potomci slavnih junaka Martinićke bitke.
Vjerni su pristupili Svetoj tajni pričešća, ugledajući se na hrišćanku tradiciju i svoje slavne junačke pretke, koji su se pred jednu od odlučujučih bitaka pričestili na svetoj liturgiji, koju je služio Sveti Petar Cetinjski.
Posle pričešća protojerej Predrag Katanić odslužio je parastos i pomen svim upokojenim i postradalim junacima i ratnicima slaven martinićke bitke.
Potom se sabranom vernom narodu obratio pastirskom besjedom, između ostalog rekavši: „Na zdrave spasenje ova današnja sveta služba, draga braćo i sestre, i potomci slavnih junaka velike Martinićke bitke, da bude nazdrave spasenje ovaj sveti dan.
Evo u ovaj sveti dan, pomoli smo se Bogu za zdravlje i napredak svih nas, a pogotovo evo sada pri kraju Božije službe, kada smo se pomolili za pokoj duša svih vojnika koji su postradali u Martinićkoj bitci, iako sva njihova imena ne znamo. Ali ono što je naša dužnost jeste da ih ne zaboravimo.
Iako ne znamo imena, samo kažemo: „Pomeni, Gospode, sve vojnike koji su postradali u raznim bitkama i raznim ratovima, ko zna gde su sve svoje kosti ostavili na svim stranama naše svete i napaćene zemlje“, ali kao što rekoh, ne smemo ih nikad zaboraviti.
Zato i iz prethodnih bitaka i ratova sve koje znamo zapišimo, ostavimo neki pisani trag da neko od naših može da podigne neko spomen-obeležje, da im znamo imena. Kao što sam i ovde pominjao i sve one koje nema ko da pomene. Oni su u najgorem položaju, njih se sem Boga, eto niko ne seća. A ko zna kakvi su sve oni podvigžnici i podvige iznijeli i kakva su junaštva sve imali – što muškarci, što vojnici, što žene, što vojskovođe.
Koliko takvih neznanih imamo iz roda našega? To je veliko, veliko mnoštvo. Zato mi treba da se molimo, ne treba samo da znamo do svog đeda, nego da znamo i po desetak-petnaest kolena unazad i da pomenimo sve svoje upokojene i da ih ne zaboravimo, i da se molimo za njih, i ako treba grob da očistimo, i ako treba da pokosimo groblje i oko tuđih grobova. Tu smo da učinimo makar neko dobro delo za svoju dušu i za duše svojih predaka.
Ja volim da kažem, mi, kad se upokojimo ne stajemo samo pred lice Božije, nego i pred lica svojih svetih predaka. I onda nas ni oni neće prepoznati i oni će nas odgurnuti od sebe ako smo bili loši, ako smo činili nešto što ne treba, ako se njih nismo setili.
Koliko puta sam čuo na ovoj parohiji da neko traži ili očev ili đedov grob. Ne dođe na groblje po 30 godina, a nije napisano ili nema spomenika i onda traži grob, i onda traži od mene da mu ja znam gde mu je otac sahranjen pre 30 ili 35 godina ili gde mu je đed sahranjen. Ali to ne mogu ja sve znati. Hvala Bogu, velika je parohija, ima dosta i grobalja, ne mogu baš sve znati. Ali, one koje sam sahranio ja lično, za ovih 20 godina svešteničke i pastirske službe, znam gde su sahranjeni koliko sam ja tu, a ovi što su ranije, to stvarno eto nisam bio tu, al zato svi moramo pamtiti.
Što više zapamtimo, to bolje, jer može eto neko doći da kad-tad potraži svoje pa da mi zapamtimo. Tako imam ja jedno iskustvo gde je jedna jedan čovek iz moje familije, nismo znali gde je bio sahranjen. I pošto je pojedinačna grobnica, sahranjuje se u zemlji, krst onaj drveni što se stavljao prilikom sahrane, on je zbog broja godina propao. Niko nije zapamtio od familije gde je grob. Samo jedan čovek je znao i zapamtio, koji je bio na sahrani. A on već čovek beše podmaklih godina, i ja i majka i otac, uzmemo ga pod ruku, odvedemo na groblje i on pokaže mesto gde je taj čovek sahranjen iz naše familije iako nije imao ni nadgrobni spomenik.
I onda on je nama to pokazao i posle dva meseca se upokojio. I eto, zbog dva meseca izgubili bi, da kažem, mi se ogrešili o svoje srodnike koji su sahranjeni pre 70 i 80 godina.
Ali tu smo i mi prizvani i pozvani da naše vreme oplemenimo, osveštamo, ovo je naše vreme, u kojima treba da budemo dostojni svojih predaka i junaka slavne Martinićke bitke. Imamo mi razne bitke. Nije samo bitka kada uzmemo mač ili pušku u ruku, nego mač kada treba da sačuvamo nekoga pored sebe ili da sačuvamo svoje duše. I to je velika bitka, to je najveća bitka: da sačuvamo svoje duše i da budemo dostojni, da dođemo u rajsko naselje u Carstvo Božije. Nema veće i uzvišenije bitke od te draga braćo i sestre.
A ono što su nas stari naučili, jeste da živimo kao slobodni ljudi, a često nas isto ti grehovi koje imamo i slabosti koje imamo zarabljavaju i okovaju u lance. Ali te lance možemo skinuti, možemo maknuti i svojim trudom i Božijom pomoći. Jer Hristos Gospod je došao i oplotio se i bio među nama, da nas nauči kako treba da živimo, kako treba da radimo, ali je i stradao i vaskrsao. I mi dosta puta stradamo u ovom životu. Nadamo se i na vaskrsenje, kada će nas Gospod poznati kao dostojne i kao svoje prijatelje, da bi ušli u Carstvo Nebesko i rajsko naselje i kao dostojni potomci naših svetih predaka.
Neka je pokoj duše svim vojnicima koji su postradali i u Martinićkoj bitci, i svim bitkama i ratovima koji su bili na ovoj teritoriji i sve bitke koje su vodili, koje je vodio naš narod, i sve one koje nema ko da pomene, neka ih pomene Gospod Bog u Carstvu svome, a nama neka podari mir, zdravlje, blagoslov i da budemo dostojni da i mi uđemo u Carstvo Božije. Amin, Bože daj. Još jednom da bude nazdrave spasenje i vama i svima vašim. Amin“, poručio je u svojoj besjedi protojerej predrag Katanić.
Posle liturgijskog sabranja i parastosa junacima slavne Martinićke bitke, upriličeno je posluženje koje su pripremili popadija Ivana Katanić i parohijanka Svetlana Burzanović, a prisutni su nastavili zajedničarenje spominjući slavne dane i megdane i predanja koja su se od vremena Svetog Petra Cetinjskog do danas sačuvali u Bjelopavlićima.
Aleksandar Vujović
