„Онај ко преживи, добија благослов да помаже другима.“ Ова мисао, коју је Сандра Дринчић подијелила у разговору за радио ,,Светигора“, можда најбоље осликава тему јутарњег програма – Бити човјек.
У времену у којем често тражимо велике одговоре, а заборављамо вриједност малих ствари, разговор са Сандром Дринчић отворио је питања вјере, захвалности, страха, наде, односа према другима и одговорности коју човјек има према сопственом животу. Говорила је о томе како се човјек, тек када застане, може запитати колико је онога што свакодневно сматра проблемом заправо мање важно од онога што већ има.
Сандра Дринчић је, говорећи о свом животном путу, од спорта и здравственог система до рада у области превентивне медицине и холистичког приступа, посебно истакла везу између човјековог унутрашњег стања и начина на који гради свој живот. Говорила је о мислима које обликују наше поступке, о потреби да преузмемо одговорност за оно што можемо да промијенимо, али и о томе да се према животним околностима не односимо са пасивном надом. „Срећа се призива“, казала је, објашњавајући да нада није чекање да се живот промијени сам од себе, већ унутрашњи став из којег човјек устаје, дјелује и иде напријед. Посебно мјесто у разговору заузела је вјера. За Сандру, она је искуство које се потврђује кроз живот. Присјећајући се дјетињства и своје баке, говорила је о вјери која се преносила тихо, готово шапатом, у времену када јавно испољавање побожности није увијек било једноставно. „Никада немој да идеш у сан да се ниси Богу помолила“, говорила јој је бака. Та реченица, како је свједочила, остала је дубоко уткана у њен живот.
Најпотреснији дио разговора била је прича о њеном брату Синиши, који је након тешких проблема са видом годину дана био потпуно слијеп. Говорећи о периоду у којем је тражила начин да му се помогне, Сандра је описала своју борбу, вјеру и молитву, као и тренутак када јој је саопштено да ће операција бити обављена управо на празник Светих Козме и Дамјана, небеских љекара. Неколико дана након операције услиједио је позив који је, како каже, промијенио све. Са друге стране телефона чула је братов глас: „Секо, ја видим.“
За Сандру, то искуство је потврда одговорности коју човјек има када прими благослов. Управо зато је говорила и о помагању другима, обнови цркава и манастира, донацијама и свом односу према давању. „Човјек, када даје из срца и из чисте вјере, не даје да би се хвалио, него да би оставио траг и изразио захвалност“, поручила је. Говорећи о свакодневици, подсјетила је да се смисао често налази управо у ономе што престанемо да примјећујемо: у припремању хране, уређењу дома, раду рукама, разговору, природи и времену проведеном са породицом. Посебно је говорила о искуству чишћења цркве, које је за њу представљало више од обичног физичког рада. „Рука мора да утка своју енергију у простор“, казала је, говорећи о односу према дому, цркви и простору у којем човјек живи.
Ипак, средишња порука разговора није била у томе како избјећи тешкоће, већ како кроз њих не изгубити оно најважније – вјеру, захвалност и човјечност. „Немојте чекати да вас снађе мука или тешка болест да бисте се сјетили Бога, природе и својих ближњих. Почните од малих ствари.“ Управо се ту сусрећу вјера и живот: у спремности да човјек види оно што му је дато, да помогне када може, да опрости, да захваљује, да ради на себи и да добро које је примио не задржи само за себе.
Бити човјек, како је показао овај разговор, није питање великих ријечи. То је свакодневни избор – како ћемо мислити, како ћемо говорити, коме ћемо помоћи, шта ћемо опростити и за шта ћемо захвалити Богу. Благослов није само оно што примимо. Благослов је и оно што смо сами спремни да дамо.
Невена Марић
