Img 5498

Извјештај са никшићке прославе 100 година од ослобођења и уједињења Црне Горе и Србије

Име: 27.11.2018 akademija u niksicu; Опис: Уједињење 1918. је испуњење вјековног сна Тип: audio/mpeg

У Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, у понедјељак 26. новембра 2018, одржана је свечана академија поводом 100 година од ослобођења и уједињења Србије и Црне Горе.

Сабрање је благословио протојереј-ставрофор Драган Крушић. Он је казао да је велики, свенародни и свесрпски јубилеј – стогодишњица од ослобођења и уједињења Србије и Црне Горе прилика за подсјећање на знамените претке и њихову у Господу свеугодну жртву, а уједно морална обавеза нас, њихових потомака да их никад не смијемо заборавити, јер, уколико би их заборавили ми бисмо, поручио је о. Драган, пали у најтежу болест савременог човјека која се зове заборав.

Обратио се и др Будимир Алексић, наводећи да је на Подгоричкој скупштини остварена вишевјековна жеља српског народа Црне Горе и Србије за уједињењем и стварањем јединствене српске државе. По његовим ријечима, у озбиљној историографији нема спорења о Подгоричкој скупштини, њеном значају и последицама. Спорове о овом догађају, истакао је Алексић, покретали су и покрећу псеудоисторичари, политички острашћени публицисти и новинари, као и политичари из реда црногорског сепаратистичког покрета са тезом да је Подгоричка скупштина била нелегална и нелегитимна.

Књижевник Јанко Јелић је нагласио да је у јесен 1918. стигла слобода, а сан о уједињењу је постао јава. Данас, сто година послије, ми, овдје окупљени помињемо те витезове слободе и славимо њихово прегнуће. Ипак, нагласио је Јелић, стотину година од ослобођења славимо у земљи која одавно није слободна и стотину љета од уједињења у народу који се разјединио гдје год је могао, у држави која се по свему раздржавила.

У програму академије, коју је организовао „Српски народ Никшића“,  учествовали су: хор Светог новомученика Станка, гуслар Радован Сукновић, који је на фрули одсвирао неколико родољубивих пјесама, Спасоје Томић је интерпретирао говор мајора Гавриловића, а Марко Ковачевић је говорио стихове Матије Бећковића и Војислава Илића Млађег. Водитељи су били Николина Бабовић и Спасоје Томић.