- На данашњи дан, 5. децембра 1931. године Храм Христа Спаситеља у Москви је уништен по налогу Стаљина.
„Народе руски! Јуначко потомство храбрих Словена! Ти си небројано пута саломио зубе оних лавова и тигрова, који су се на тебе устремили да те прогутају. Прибери се и пођи са часним крстом у срцу и оружјем у руци, па ћеш одољети свакој људској сили и напасти“, манифест је цара Александра I који стоји на једној плочи у Храму Христа Спаситеља у Москви.
Иако лијеп, доживио је и преживио страшну судбину, али је остао свједок велике побожности и снаге руског народа. Изградња првог храма је трајала 44 године, а градила су га четири цара.
Комунистичке власти су за вријеме Стаљина експлозивом уништиле храм, а Никита Хрушчов је послије смрти Стаљина наредио да се на том мјесту изгради градски базен.
У њему је одржана служба посвећена откривању споменика Гогољу, а Чајковски је специјално за освештење компоновао чувену увертиру „1812“. Првобитни храм је подигнут у част побједе руског народа над Наполеоном.
Истог дана када је последњи француски војник напустио тло Руске империје, 1812. године цар Александар I је у Виљнусу потписао указ о изградњи храма у Москви „у знак захвалности Богу који је спасио Русију од пропасти“.
Како се дан побједе поклопио са Божићем, главни олтар Храма је посвећен Рождеству Христовом. Пет година касније је ударен камен темељац, и то у дијелу града одакле се пружа поглед на цио град. Међутим, када умире цар Александар I, мијења се план изградње.
Нови цар Николај I је одлучио да Храм гради на другом мјесту. Камен темељац је ударен 1839. године и његова градња је трајала 44 године.
Коначно, храм је освештан на Васкрс 1883. године, уз присуство цијеле царске породице на челу са Александром III.
За вријеме царске Русије Храм Христа Спаситеља је био главна московска црква.
Живот овог храма је угашен у подне 5. децембра 1931. године. Бољшевичке власти су многим црквама пренамијениле улогу или их просто срушиле, као што је био случај са овим храмом.
Храм Христа Спаситеља је, по директном наређењу Стаљина, а под личном командом познатог политичара тог доба Лазара Кагановича, разорен експлозивом јер се бољшевичким властима учинило да би мјесто Храма, због своје близине Кремљу, било погодна локација за изградњу споменика социјализму, познат као Палата совјета.
Занимљиво је да бољшевици нијесу могли храм из прве да сруше, па је ново дизање у ваздух било одложено за поменути 5. децембар. Палата совјета је требала да представља право свјетско чудо.
Планирано је да зграда буде висока 415 метара, чиме би постала не само највиша зграда у Москви, већ у цијелом свету. Додатну грандиозност и висину требало је да надогради статуа Владимира Иљича Лењина на врху зграде.
Али, она никад није изграђена јер су стално наилазили на проблеме у градњи. Коначно, избио је и Други свјетски рат, а недуго по завршетку истог умро је и Стаљин.
Никита Хрушчов је наредио да се на мјесту храма изгради градски базен.
Пуних 40 година Московљани су овдје долазили на купање, све док није донијета одлука да се Храм Христа Спаситеља поново изгради, тачно према пројектима из XIX вијека.
Храм је освештан 2000. године и може да прими 10.000 вјерника.
Руси су посебно поносни на овај Храм, јер свједочи о њиховој величини и снази.
У царској Русији, све до Октобарске револуције, било је око 78.000 храмова. Међутим, совјетске власти су већи дио претвориле у касарне, затворе, јавне тоалете или магацине, а не мали број срушили експлозивом.
- На данашњи дан, 5. децембра 1978. године у Ирану је избио талас протеста који су против шаха Резе Пахлавија подстакле исламске вјерске вође. Због штрајкова, производња нафте је смањена готово на половину.
Иранска револуција (такође позната као Исламска револуција) је била револуција која је трансформисала Иран из краљевине под вођством шаха Резе Пахлавија, у исламску републику под ајатолахом Хомеинијем, вођом револуције и оснивачем исламске републике.
Мало је догађаја у историји који су изазвали такве последице као што је иранска револуција. Мада су поређења са француском и бољшевичком претјерана, сигурно је да је та револуција промијенила много у региону који је један од најнестабилнијих крајева свијета.
Знаци олује били су видљиви много прије. Још од када је ступио на трон, наслеђујући свог оца кога су 1941. године протјерали Совјети и Британци због претјераних симпатија које је показивао према нацизму, Реза Пахлави био је фигура којом су махом манипулисали Британци. Ираном је у то вријеме практично управљала Англо-иранска нафтна компанија, а и оно мало новца које је Иран од нафте добијао преливао се у џепове шаха и људи у његовом окружењу. Када је 1951. године за премијера изабран Мохамад Мосадег, национализовао је Англо-иранску нафтну компанију, пошто су Британци одбили понуду да приход од нафте праведније дијеле. Британци су се обратили за помоћ новој светској сили, Сједињеним Америчким Државама. ЦИА је у сарадњи са шахом организовала пуч који је срушио Мосадега, а тај трауматични догађај који Иранци нијесу заборавили био је клица онога што ће се десити 25 година касније.
Реза Пахлави покушао је да спроведе неке реформе и модернизацију, али вријеме његове владавине остаће упамћено много више по корупцији и терору, у коме се нарочито истицала шахова тајна полиција Савак.
Скок цијена нафте 1974. године је у иранску државну благајну утјерао много новца – само за годину дана приход је од четири нарастао на 20 милијарди долара. Обични Иранци од тога нијесу имали много користи јер је већи дио новца отишао у руке америчких трговаца оружјем.
Ријетко који владар је успио да против себе окрене тако широку опозициону коалицију као Реза Пахлави. Против њега су на крају владавине били готово сви, од тврдокорних исламиста и оних који су се залагали за либерално-демократски ислам, преко либерала, до ортодоксних љевичара. Шах је силом гушио гласове протеста, а џамије и друге религијске организације постале су база отпора.
Незванични лидер опозиције био је ајатолах Хомеини, човјек који је због скромног начина живота у очима људи био сушта супротност шаху. Опозиционо дјеловање почео је супротстављањем шаховим реформама, а наредбу да Американци буду ослобођени одговорности за сваки прекршај учињен у Ирану осудио је ријечима да су „Иранци мање од паса за Американце, јер и онај ко убије пса у Америци може бити осуђен, док Американац у Ирану може убити Иранца без проблема“. Послије тога је протјеран у Турску, одакле одлази у Ирак, па у Француску, из које ће се вратити у земљу послије шаховог пада.
Масовне уличне демонстрације почеле су 1978 године. Стотине демонстраната убијене су у сукобима са војском и полицијом наредних мјесеци на улицама Техерана и осталих иранских градова. Када је шах на крају покушао да с опозицијом преговара, било је касно. Побјегао је из Ирана 1979. године, а умро је следеће године у Египту. А на техерански аеродром тријумфално је слетио ајатолах Хомеини.
За вријеме борбе против шаха Хомеини и његови најближи сарадници нијесу у први план истицали идеје о стварање исламске републике, владавини свештенства и увођењу исламских закона, претпостављајући с правом да би били лоше примљени у шароликој опозицији коју је везивала једино мржња према шаховом режиму. У еуфоричној атмосфери послије рушења шаха, уз углед који је Хомеини уживао у народу, на референдуму је изгласана прва исламска република у свијету, са Хомеинијем као врховним лидером.
Револуционарна грозница је довела до још једног догађаја који је одјекнуо свијетом. У новембру 1979. године неколико стотина револуционарних гардиста проваљује у амбасаду САД у Техерану и за таоце узима 52 службеника. Хомеини је благословио опсаду која је потрајала 444 дана, а покушај Американаца да ослободе таоце завршио се фијаском, пошто су хеликоптери који су превозили командосе пали у пустињу у централном Ирану.
