- На данашњи дан, 18. фебруара 1751. године у Будви је рођен Стјепан Зановић, писац и познати авантурист. Писао је на француском и на италијанском језику. Представљао се као црногорски и албански кнез. Од Зановићевих дјела најпознатија су „Турска писма”.
Авантуристи у току свог живота неријетко узбуђују свијет својим преварама, које увијек нарушавају друштвени мир и туђе интересе, за неке често погубно. Они варају људе који заузимају високе положаје у државним и друштвеним областима, људе науке и литературе, користе се њиховим именима за своје преваре и подвале, скандализују их и тиме их вежу за себе, чинећи их у извјесној мјери својим саучесницима. Посебно су подложне жене, више него мушкарци, осјетљиве и снисходљиве, више повјерљиве и склоне ка хероизму и доживљајима романтичног карактера. Пошто послије смрти уђу у историју, они доводе у тешкоће истраживаче и пред историјом брижљиво маскирају свој живот, дјеловање, па и поријекло. Осамнаести вијек је посебно богат авантуристима: барон Тренк мућка у Њемачкој, Теодор де Нејгоф постаје краљ Корзике, Калиостро, Казанова, гроф де Санжермен и др.
Мање су познати, али не мање талентовани и сналажљиви браћа Зановићи. Сва њихова умјешност била је усмјерена углавном на стицање новца, који им је омогућавао да живе и да играју улогу коју су жељели. Истовремено, њихове махинације су се одражавале на политичке и друштвене односе. Стјепан Зановић је младост провео у Венецији, гдје се и школовао. Студирао је у Падови. Слободног духа, склон преварама, лажном представљању и високим политичким амбицијама, често је мијењао средину (Француска, Енглеска, Италија, Холандија, Пољска, Русија…) и склапао разне сумњиве пословне и политичке планове. Представљао се као принц Црне Горе, Шћепан Мали, потомак Скендербега, Стефан Ханибал и сл. Кретао се у круговима француских енциклопедиста и дописивао с највећим умовима епохе, Волтером, Даламбером, Русоом, Руђером Бошковићем и др. Био је масон примљен у лионску ложу „Сретан сусрет“. Дружио се и са Ђакомом Казановом. Издао је неколико пјесничких збирки и дјела различите садржине на италијанском, француском, латинском и њемачком језику. Притиснут оптужбама за превару и заборављен од својих сарадника и сапутника, извршио је самоубиство у затвору у Амстердаму 1786. године.
- На данашњи дан, 18. фебруара 1516. године рођена је енглеска краљица Мери I Тјудор, кћерка Хенрија VIII. Током владавине као супруга шпанског краља Фелипеа II под утицајем римокатоличке реакције подредила је Енглеску шпанском утицају и покушала је да “чврстом руком”, због чега је добила назив “Крвава Мери”, уништи протестантизам. Енглеско грађанство послије њене смрти поново је успоставило протестантизам.
Надимак “крвава Мери” најчешће се повезује са познатом легендом о дјевојци у огледалу, која убија све који три пута изговоре њено име. Ипак, мало ко зна да су овако звали и једну историјску личност, Мери I Тјудор која је на смрт осудила преко 300 протестаната. “Крвава Мери” је рођена као кћерка краља Хенрија VIII и краљице Катарине Арагонске. Како Хенри са својом женом није имао мушког потомка, Мери је још у детињству проглашена за пријестолонаследницу. Љубав између краља и принцезе била је видљива. Хенри је често о њој причао као о „највећем бисеру краљевства“ и хвалио се њоме на бројним скуповима. Међутим, како обичаји налажу Мери је након крштења одведена у своје домаћинство, те је однос између родитеља и ње знатно захладнио и виђали су се само током празника. Када се Хенри заљубио у Ану Болен, цио живот његове ћерке се промијенио. Васпитана у духу католичанства, Мери није могла да прихвати промјене које је њен отац уводио у цркву. Када се поставио на чело цркве, Хенри је успио да поништи свој брак са Катарином и ожени Ану Болен. Овим Хенријевим чином Мери је постала његово незаконито дијете и изгубила је све титуле које су јој рођењем припадале. Након Хенријеве смрти, његово краљевство остало је у рукама малољетног сина кога је добио са Аном Болен, умјесто кога је владао Сенат. Нажалост, дјечак није дуго живио и Мери се са својих 37 година нашла на челу државе. Циљ јој је био да врати католичку вјеру и да искоријени протестантизам, који се ширио државом.
Њен долазак на пријесто у цијелој земљи се прослављао и људи су је вољели, иако се сматрало да су жене природно слабе и неподобне да владају. Међутим, одлуке које је доносила у наредних пет година њене владавине знатно су промијениле мишљење народа. На самом почетку, покушала је мирним путем да врати своју вјеру међу народ. Чак ни њен брак са Филипом од Шпаније није добро прихваћен у Енглеској. Поред припадника протестантске вјере који су изражавали негодовање због новог краља који је био конзервативан католик, са овим браком се нису слагали ни католици с обзиром на велику нетрпељивост између Шпанаца и Енглеза у том периоду. Како није пронашла срећу у браку, још више се усресредила на јачање католичанства. Наредила је да се уклоне сви ожењени свештеници. На њено инсистирање донијет је Закон о јереси, а већ следећег мјесеца почели су ужаси за све припаднике протестантске вјере. Стотине њих је протјерано из Енглеске, док је већина оних који су остали била осуђена на смрт спаљивањем на ломачи и тако умрли у највећим мукама. Убијено је око 300 протестаната, међу којима је било и сељака, али и учених људи и свештених лица. Њена популарност је нагло почела да опада чак и међу католицима. Прозвали су је крвава Мери и по том надимку позната је и вјековима касније.
