- На данашњи дан, 6. марта 1957. године бивше британске колоније Златна Обала и Тоголанд уједињене су у државу под називом Гана, која је стекла независност у оквиру Комонвелта, чиме је почео талас деколонизације у Африци.
Британска империја представљала је највеће царство у историји људске цивилизације. Њу су чинили доминиони, колоније, протекторати, и друге зависне територије којима је владало или управљало Уједињено Краљевство. Њено стварање започело је успостављањем енглеских прекоморских посједа и трговачких насеља од краја XVI до почетка XVIII вијека. Године 1922. у Британској империји живјело је око 458 милиона становника, што је представљало једну петину свјетске популације. Заузимала је површину од преко 33.700.000 км², што је скоро четвртина копна на Земљи. Захваљујући својој величини остварила је снажан у утицај у политичком, законодавном, лингвистичком и културном погледу на цјелокупну људску цивилизацију. На врхунцу своје моћи за Британску империју важило је правило да је то „империја у којој Сунце никада не залази“, јер је у свако доба дана барем у једном њеном дијелу сијало Сунце.
За време Великих географских открића у XV и XVI веку, Португалија и Шпанија су предњачиле у истраживању Земље, што им је омогућило да створе велика прекоморска царства. Љубоморни због велике користи коју су ова царства остваривала, Енглеска, Француска, и Холандија су почеле да оснивају колоније и да праве сопствену трговачку мрежу у Америци и Азији. Низ ратова које је у XVII и XVIII вијеку Енглеска водила са Холандијом и Француском омогућио јој је да постане доминантна колонијална сила у Сјеверној Америци и Индији. Независност коју су тринаест колонија у Сјеверној Америци стекле 1783. године након Америчког рата за независност допринијела је да Британија изгуби неке од својих најстаријих и најнасељенијих колонија. Након ових догађаја пажња британских власти усмјерила се ка Азији, Африци, и Пацифику. Побједа над Наполеоновом Француском 1815. године Британији је омогућио да несметано влада широм свијета наредних сто година. Колоније са претежно бјелачким становништвом добиле су висок степен аутономије а неке су добиле статус доминиона. До почетка XX вијека Њемачка и Сједињене Америчке Државе смањиле су преимућство Британије у области привреде. Сукоби њемачке и британске буржоазије, који су услиједили, били су главни узроци избијања Првог свјетског рата. Овај сукоб је нанио тежак ударац Британији и у људству као и у привреди. Иако је одмах након завршетка Првог свјетског рата достигла највећи обим територије, Британија више није била једина индустријска или војна сила. Током Другог свјетског рата, британске колоније у југоисточној Азији окупирао је Јапан. Упркос побједи Британије и њених савезника, британски престиж је окрњен а пад империје је био неминован. Британска Индија, најважнији и најнасељенији британски посјед, изборила се за независност у склопу знатно ширег покрета деколонизације када је Британија признала независност већини територија у оквиру царства. Пренос суверенитета над Хонгконгом Кини 1997. године по многима је означио крај Британске империје. Четрнаест прекоморских територија остало је под британским суверенитетом. Након што су стекле независност, многе бивше британске колоније придружиле су се Комонвелту, слободном удружењу независних држава.
- На данашњи дан, 6. марта 1999. године умро је Стенли Кјубрик, амерички филмски редитељ.
Иако је филм „Паклена поморанџа“, којег је режирао Стенли Кјубрик, снимљен прије скоро пола вијека и дан данас је врло актуелан. Није га прегазило вријеме као што јесте многе филмове. Чак напротив. Филм још плијени и привлачи пажњу, још изазива стање шока и невјерице. „Паклена поморанџа” приказује и демистификује изопаченост, лицемјерност, бруталност и зло не само човјека као индивидуе већ и човјека као припадника колективизма, човјека који као један мали зупчаник са мноштвом других малих зупчаника чини дио огромног механизма званог институција, систем, држава… Филм на један суров, експлицитан и посве необичан начин критикује породицу, власт, државу, систем, цивилизацију, колективизам и институционализам уопште. Међутим, много је филмова који су приказивали и покушавали да прикажу дехуманизоване друштвене поретке и системе владавине, али Кјубрик је отишао корак даље. Он је исувише транспарентно и врло успешно успио да пренесе своју мрачну визију и објасни поступке неопходне и нужне за остварење потпуне дехуманизације једног друштва. Сатирање индивидуалности, испирање мозга, лишавање права избора и слободне воље, елиминисање непожељног и штетног понашања и поступака, убијање порива, грешних и порочних мисли… Филм можда мало подсјећа на Орвелa и његову „1984” али ипак то није иста прича… Посматрано из једне друге перспективе, Кјубрик посредством нарације главног актера, покретним сликама и класичном музиком гледаоце „уводи” у ум једног прилично агресивног, насилног, порочног, изопаченог и криминогеног адолосцента, само са намјером да би им, у што већој мјери, приказао и дочарао свијет виђен његовим очима. Неминовно је напоменути да сам назив филма не значи „Паклена поморанџа” како је буквално преведен код нас прије много година, већ би прије имао значење човјек-справа на навијање. Човјек је играчка којом се нечије руке играју и манипулишу. Обичан склоп мишића и костију. Класичан био-механизам који функционише стимулацијом људског ума. Да би свака људска играчка била институционално и друштвено корисна и сврсисходна, држава, систем, власт, изнашла је модус да утиче на људску свијест и ум и да самим тим тај механизам саткан од костију и меса усмјерава на дјеловање и понашање корисно и потребно институцији. Циљ оправдава свако средство и зато није ни битно што у том покушају преображења људске свијести и душе институција чини управо оно што жели да у сваком индивидуалцу уништи и сатре. Потребно је поднијети и неке жртве зарад остварења виших циљева. И Хитлер је имао више циљеве. И он није бирао средства. И он није марио за жртве.
С обзиром на то да је књига написана прије пола вијека а филм снимљен нешто мало касније, „Паклена поморанџа” је сматрана мрачном футуристичком критиком друштва. Међутим, оно што је тада сматрано фикцијом данас је реалност. Чак и много више од тога. Еволуција науке и технике пружила је могућност институцији обистињење мрачне фикције – успостављање „савршеног“ друштва, „идеалног“ система владавине у којем људи зомбији покорно дјелују и раде како им се каже, од њих захтијева и очекује, без обзира што то и није њихова воља, њихов избор и њихова одлука. Институција је приоритет. Институција је једино битна.
