- На данашњи дан, 03. априла 1999. године авијација НАТО пакта срушила дунавски Мост слободе који је повезивао Нови Сад и Сремску Каменицу.
Тачно 78 дана и ноћи стрепио је Нови Сад од бомби и пројектила. Осјећао њихову разорну моћ, живио под злокобним звуком сирена, остао без сва три моста, без зграде телевизије, са уништеном рафинеријом и први пут се срео са бомбама које имају графитне нити.
Варадински мост – срушен је 1. априла. Снажне детонације пробудиле су цио град. Био је то мост који су Новосађани највише вољели. Био је симбол који су Новосађани показивали пријатељима из других градова. На истом мјесту саграђен је нови, још љепши мост.
Жежељев мост – срушен је 26. априла. Данима одолијевајући нападима НАТО бомби, прозван је мостом мучеником. Истовремено је постао и мост херој. Са четири пројектила је гађан 22. априла. Прије тога је циљан ноћу. Погођен је с најмање 15 пројектила, од којих су они у вјетровитој, кишној двадесет и шестој априлској ноћи били огромне разорне моћи. И, били су пресудни да и мост херој заврши у дунавским дубинама. На његовом мјесту саграђен је друмско-железнички мост.
Мост слободе – срушен је 3. априла. Рањено је седморо људи који су се затекли на њему у тренутку када га је погодила ракета. Сви су спасени под драматичним околностима.
Највећи мост у Новом Саду у продужетку Булевара ослобођења, пројектовао је познати српски академик Никола Хајдин.Тадашња власт је за изградњу подигла кредит од мађарске фирме Ганц Маваг у вриједности од 27.5 милиона америчких долара. Изградња моста слободе почела је крајем 1976. године, трајала је 5 година, а мост је отворен октобра 1981. године на годишњицу ослобођења у Другом свјетском рату и симболично је добио име Мост слободе. Свечано га је отворио тадашњи градоначелник Јован Дејановић. Отварању моста присуствовало је око 35.000 Новосађана. Исте године отворени су Спортски центар Војводина (Спенс) и Српско народно позориште. Слобода је без тунела Мишелук који се на њега наставља дугачка 1382 метра, а грађена је по такозваном систему косих затега са два пилона. Пилони су високи 60 метара и налазе се на растојању од 361 метар. Укупно постоји 48 затега. Пројекат за мост потписује академик Никола Хајдин, доктор грађевинских наука, који га је пројектовао уз помоћ инжењера Гојка Ненадовића и Предрага Желалића. Градња моста трајала је 5 година, а уграђено је невјероватних 30.000 кубних метара бетона уз 2.150 тона бетонског гвожђа, као и 10.000 тона челика. Коловозна конструкција посједује 6 саобраћајних трака, односно по 3 у сваком смјеру, као и пјешачке стазе са лијеве и десне стране моста. У продужетку моста налази се тунел Мишелук дуг 370 метара.
“Тај први пилон се срушио уз огромну буку, једно вриштање метала и тада се мост преломио, пао и остао као ласта”.
Реконструкција моста је коштала 40 милиона евра, а трајала је 2 године и 22 дана.
Данашњи живот у Новом Саду не може се замислити без овог моста, преко кога дневно прође више десетина хиљада возила.
- На данашњи дан, 3. априла 1941. године премијер Мађарске, Пал Телеки, извршио је самоубиство, дан по усвајању њемачко-мађарског плана за напад на Југославију. Телеки био члан делегације која је 1940. године у Београду потписала Уговор о вјечном пријатељству и миру Југославије и Мађарске. Мађарска је с Њемачком, 6. априла 1941. године, напала Југославију.
Мађарски гроф Пал Телеки био је изданак властелинске породице из Ердеља, чувени географ и члан Мађарске академије наука. Био је члан делегације своје земље на Париској мировној конференцији којом су 1919. године савезници распарчали Краљевину Угарску и оставили је на тек једној четвртини предратне територије. Наредне године постао је по први пут премијер; у том мандату доносио је низ антисемитских закона због чега је данас контроверзна личност у својој отаџбини. Други пут ће на ту функцију доћи фебруара 1939. године, непосредно пред почетак Другог свјетског рата. Телеки је схватао да је једина шанса Мађарске да преживи та да остане неутрална због чега је одбио њемачки захтјев за коришћењем мађарских железница током инвазије на Пољску септембра 1939. године. Италијански министар спољних послова, гроф Ћано, записао је у свом дневнику да је Телеки при сваком сусрету одбијао да јасно каже на којој је позицији његова земља али да је било јасно да симпатише западне силе и да се „плаши њемачке побједе као куге“.
Децембра 1940. године Мађарска и Краљевина Југославија потписују Споразум о вјечном пријатељству, само три недјеље након што је, супротно Телекијевим савјетима, адмирал Миклош Хорти, мађарски регент и шеф државе, увукао Мађарску у Тројни пакт и тиме теоретски укинуо њену неутралност. Након државног удара изведеног 27. марта у Београду, када је Југославија иступила из истог војнога савеза у који је ушла тек два дана раније, Њемачка је почела да се спрема за напад на Југославију у жељи да неутралише опасност на свом јужном ободу (након анексије Аустрије, Трећи рајх и Југославија су дијелили границу) што због општег тока рата (Хитлер није могао да дозволи себи да има просавезничку државу у сусједству) што због осигуравања тог крила услед припрема за напад на СССР. У том смислу, Њемачка је захтијевала да Мађарска, као чланица Тројног пакта, допусти пролаз Вермахту преко њене територије. Том приликом, Берлин није као оправдање за своје инвазионе планове наводио само иступање Југославије из потписаног споразума, већ и тобожње злочине које зли Срби чине над јадним Њемцима и Мађарима на тлу Југославије.
Телеки није желео да да свој пристанак, али његов пристанак Хитлеру више и није био потребан јер је Хорти попустио, а и мађарски начелник генералштаба Верт је тајно уредио и договорио слободан пролаз трупа Вермахта.
3. априла, три дана прије него што ће инвазија на Краљевину Југославију почети, Телеки је одржао сједницу владе и увече се вратио у свој дом да би сачекао телефонски позив који ће потврдити да је Вермахт прешао на мађарско тло. Када је позив стигао, извадио је из фиоке свој пиштољ, ставио га у уста и пуцао. У својој опроштајној поруци упућеној регенту Миклошу Хортију, Телеки је написао невјероватне ријечи.
„Ваша Висости: Погазили смо нашу ријеч, из кукавичлука, у погледу Споразума о вјечном пријатељству са Југославијом о којем сте причали у свом говору на Мохачу. Нација то осјећа, и ми смо изгубили своју част. Ушли смо у савез са нитковима, јер ниједна ријеч није тачна о наводним злочинима. Не против Мађара, чак ни против Њемаца. Постаћемо крадљивци лешева. Нација смећа. Ја вас нисам обуздао. Крив сам.“
Адмирал Хорти није одмах 6. априла послао своју војску у Југославију. Тек када је у Загребу проглашена Независна Држава Хрватска, казала је мађарска влада да пошто Југославија више не постоји не може важити ни Споразум о вЈечном пријатељству. Тиме је покушао да се опере пред историјом о којој је говорио Телеки. Није успио.
