- На данашњи дан 5. априла 1989. године Пољска влада легализовала је опозициони раднички синдикат „Солидарност“.
Основана 1980. године као независни синдикат, „Солидарност“ је убрзо прерасла у масовни друштвено-политички покрет са око 10 милиона следбеника. На првим демократским изборима у Пољској 1989. године, кандидати синдиката Солидарност добили су већину гласова. Тај догађај и избор оснивача и вође Солидарности, Леха Валенсе, за предсједника Пољске 1990. године, били су круна дјеловања синдиката, који је заправо био политички и друштвени покрет, снага која је имала одлучујућу улогу у изласку Источне Европе из комунизма. Велики раднички штрајк у бродоградилишту „Лењин“ у Гдањску, у августу 1980. године, чији је један од вођа био 37-годишњи електричар Лех Валенса, био је увод у оснивање, у септембру исте године, независног синдиката Солидарност. Био је то први синдикат у источном блоку који није надзирала комунистичка партија, а заузимао се за друштвене и политичке промјене према либерализацији и демократизацији државе. Већ догодине власт је покушала да угуши Солидарност прогласивши ванредно стање, које је потрајало до 1983. године. Солидарност је забранила, а вође ухапсила. Но, Пољска, изразито католичка земља, са више од тридесет милиона становника, оснажена тиме што је 1978. године Пољак постао папа, била је претврд орах и за власт у Варшави и у Москви. Свијет су обилазиле фотографије десетина хиљада радника који у комунистичкој земљи протествују клечећи и молећи се Богу. С таквом снагом и општенародним покретом властодршци, са генералом Јарузелским на челу, нијесу се могли обрачунати. На крају су били присиљени да преговарају са Солидарношћу, а њена забрана је укинута. На првим, неки кажу, „полуслободним“ изборима 1989. године, одржанима захваљујући до тада већ битно промијењеним околностима, понајвише појави Горбачова у СССР-у и његове „перестројке“ и „гласности“, члан Солидарности постао је предсједник коалиционе владе. Лех Валенса, вођа Солидарности и симбол цијелог покрета, био је 1981. затворен, а пуштен је догодине . Изишавши на слободу, наставио је илегално опозиционо да дјелује. Снажан вјетар у леђа његовој животној идеји била је Нобелова награда за мир, која му је додијељена 1983. године. Нови велики штрајк у гдањском бродоградилишту водио је 1988. године и управо након тога преговарало се са властима и легализована је Солидарност, а потом одржани и демократски избори. Након што је постао предсједник државе, Валенса је то остао до 1995. године. Док је био предсједник, Пољска је предузела политичку и економску либерализацију, али су Валенсу критиковали због ауторитарног владања.
- На данашњи дан, 5. априла 1955. године британски премијер Винстон Черчил поднио је оставку, завршивши дугу политичку каријеру која је, уз успоне и падове, трајала од почетка XX вијека. На положају премијера и лидера Конзервативне странке наслиједио га је шеф дипломатије Ентони Идн.
У владу је ушао 1908. године, као министар трговине, што је био први од неколико министарских положаја које је заузимао прије почетка Првог свјетског рата и док је он трајао. Као министар ратне морнарице од 1911. године, извршио је притисак да се изграде нови ратни бродови како би парирао Њемцима. Године 1915. сносио је одговорност за неуспјели поморски напад на Дарданеле и погрешно искрцавање на Галипољу. Поднио је оставку и отишао у Француску да се бори у рововима. Лојд Џорџ га је 1917. године позвао у владину службу као министар наоружања. На том положају је у оружану силу увео нови борбени тенк. Од 1919. – 1920. године је, као министар рата, савезничким снагама у Русији пружио подршку против бољшевика. Као министар колонија од 1921 – 1922. године, наредио је масовно бомбардовање побуњених Ирачана и чак предложио употребу хемијског оружја против њих. Винстон Черчил је постао министар финансија 1924. године у конзервантивној влади и нарушио ионако лоше односе са синдикатима трговине допринијевши слому генералног штрајка 1926. године. Већи дио следеће деценије Винстон Черчил је провео у политичкој џунгли – један од ријетких који је дизао усамљени глас како би упозорио на све већу пријетњу пред нацистичком Њемачком. Мало људи га је слушало. Људи су се исто тако од њега отуђили када је подржао краља за вријеме кризе изазване абдикацијом и кад се супротставио индијским националистима. Међутим, његов час је куцнуо када је избио рат. Враћен на мјесто врховног заповједника Адмиралитета, гдје је успио да избјегне оптужбе за неуспјех у Норвешкој, у мају 1940. године позван је да замијени дискредитованог Невила Чемберлена на мјесту премијера. “Осјетио сам се као да ходам са судбином”, рекао је, “И да је сав мој протекли живот био најобичнија припрема за овај час и ово искушење”. У ствари, он се коцкао са судбином. Док је европски континент био у Хитлеровом стиску, Винстон Черчил се упуштао у огроман ризик и 1940. године одабрао да се бори сам, не слутећи да ће већ следеће године Јапан напасти Перл Харбур. И да ће Њемачка објавити рат Сједињеним Америчким Државама, што су били догађаји који су омогућили да Америка још једном притекне у помоћ. Његова непоколебљива ријешеност да се супротстави, за време “блицкрига”, муњевитом немачком нападу и битке за Британију, наишла је на масовну подршку. Обећао је само “крв, муку, сузе и зној”, али је говорима у парламенту, емисијама на радију и јавним приказивањем пркоса – пробијајући се послије бомбардовања кроз рушевине, одијевен у раднички комбинезон и поздрављајући прстима исправљеним у облику слова “В”– покренуо и надахнуо читаву нацију. Када је напокон Америка ступила у рат, и предсједник Рузвелт постао централна фигура која је уз Стаљина из Русије омогућила да се назре коначна побједа и послијератни свијет, Винстон Черчил је почео да губи значај. Био је учесник последњег сусрета на врху “велике тројке”. Винстон Черчил је остао изазован, чак и досадан противник опозиције, али је у говору о “гвозденој завјеси” искористио положај свјетског државника да изазове велики ефекат упозоравајући на све већу совјетску пријетњу. Последњи пут је обављао дужност премијера 1951. године, али су га болест и мождани удар који су услиједили, приморали да 1955. године поднесе оставку. Винстон Черчил се пензионисао и преселио у своју сеоску кућу у Кенту. Последње године је провео пишући, сликајући и одмарајући се. За живота је сматран највећим живим Енглезом, што представља углед који је мало ко достигао од његове смрти 1965. године.
