- На данашњи дан, 8. априла 1992. године након генетског теста отиска прстију, њемачки и израелски извори саопштили су да је извјесно да је ратни злочинац из Другог свјетског рата Јозеф Менгеле умро у Бразилу 1979. године. Тијело нацистичког злочинца Јозефа Менгела је ексхумирано након што је у Бразилу сахрањен под лажним именом. Тек 1985. године је утврђен његов идентитет, а све до смрти, када се удавио док је пливао, живио је лагодним животом.
Захваљујући мрежи својих људи 1949. године побјегао је у Аргентину, гдје је живио неко вријеме, а затим у Парагвају и Бразилу. Иако га је тражило више држава, укључујући и Њемачку, никада није ухваћен, никада није одговарао за своје злочине и никада се није покајао. За вријеме холокауста у смрт је послао 400.000 људи.
Зашто је доктор Јозеф Менгеле за вријеме холокауста одлучио да своје љекарско знање злоупотријеби, умјесто да помаже људима?То је питање које се човјечанство пита већ деценијама.
Први разлог је што је Менгеле био надпросјечно амбициозан. Дословно је жудио за признањима и више од свега је желио статус врхунског научника. У свједочењима из Аушвица се говорило како возове пуне Јевреја који су свакодневно пристизали у тај логор, Менгеле никада није видио као злочин, већ као прилику. Затвореници су за Менгела били бескрајна залиха “свјеже робе” на којој је могао да експериментише. На жалост затвореника, његова је амбиција била знатно већа него посвећеност љекарским етичким кодексима и био је увјерен да ради за добробит човјечанства и науке. Када је побјегао у Јужну Америку, записи из његових дневника указивали су како је искрено вјеровао да чини праву ствар.
Други разлог због којег је Менгеле вјеровао да доприноси науци својим злочинима била је чињеница да је био дио еугенистичког покрета. Еугенисти су били научници у деветнаестом и двадесетом вијеку који су вјеровали да људска врста може да постане боља ако се њено ширење строго контролише. Као што је било за очекивати, управо су еугенисти сматрали како су они та супериорна врста, боља од било кога другога. Нацисти су у Европи примијенили исту логику, па су тако као нижу врсту прогласили Јевреје, Роме, Словене и особе с менталним и физичким проблемима. Менгеле је спадао у групу еугениста који су чврсто вјеровали да чине велику услугу људској раси тако што се рјешавају оних које сматрају инфериорнима.
Трећи разлог је атмосфера у Њемачкој у то вријеме. У вријеме када је Менгеле почео своју академску каријеру нацисти су већ поприлично дубоко загазили у елиминисање Јевреја из свих сфера живота. Када се пријавио у СС војску, Менгеле је морао да преда доказ да у његовој породици нема Јевреја, и да нема уопште јеврејске крви. Чак и површном анализом говора које су тих година држали Хитлер и Гебелс било је лако уочити да су Јевреје стално описивали као нижу расу која није ништа боља од пацова. Томе је наравно допринијела и остала нацистичка пропаганда, па ни не чуди да је Менгеле Јевреје сматрао својим заморцима. Оно што је још значајно код Менгелеа је чињеница да је био итекако добро и квалитетно образован. Његове колеге са факултета у Минхену свједочили су како никада није остављао утисак да је у стању да уради оно по чему је остао запамћен, као “Бог Аушвица”.
- На данашњи дан, 8. априла 2013. године бивша британска премијерка Маргарет Тачер преминула је након можданог удара.
Звали су је “челична лејди” и била је дугогодишњи лидер конзервативних “торијеваца”. Маргарет Тачер је 1974. године постала прва жена предсједник Конзервативне странке, а маја 1979. године и прва жена предсједник Владе Уједињеног Краљевства. На том положају је остала до новембра 1990. године, што је најдужи мандат једног предсједника владе Уједињеног Краљевства од 1827. године. По занимању је била адвокат и хемичар. Када је Маргарет Тачер дошла на власт, Британија је била „болесник Европе“, на ивици економског колапса. Када је напустила власт, 1990. године, ова земља је била једна од финансијских пријестоница света. Била је у одличним односима са америчким председником Роналдом Реганом, који ју је изузетно цијенио и сматрао својим најближим савјетником. Политичка филозофија Маргарет Тачер названа је „тачеризам“, а њене основне одлике су ниско опорезивање, ниска јавна потрошња, слободно тржиште и масовне приватизације. Била је поборник слободног тржишта, на коме има мјеста за свакога и које сваком омогућава да своје способности искористи на најбољи могући начин и да живи боље, а држава је ту да заштити свачију својину. Притисак тржишта, односно конкуренције на њему, би од свакога захтијево да да максимум, како би у том окружењу успио да учини нешто за себе и своју породицу. За вријеме свог мандата морала је да се бави масовном незапосленошћу, неконтролисаном инфлацијом и бескрајним штрајковима, а водила је и рат на Фокландским острвима 1982. године. Остаће запамћена по болним резовима нужним за опоравак земље. Посједовала је одлучност у спровођењу своје визије, знала је шта жели и какву Британију жели да остави иза себе. Радила је на плану умањења буџетских расхода, укидању бирократских препрека пословању, умањењу државне интервенције, приватизацији и затварању непрофитабилних предузећа, па макар то били и рудници. Такође, успјела је да смањи моћ синдиката, који су угрожавали слободе послодаваца и на тај начин штитили већ запослене на рачун незапослених. Утиснула је неизбрисив печат британској привреди, толико, да се економска стратегија њених наследника, без обзира да ли се ради о лабуристима или конзервативцима, оцењује мјерилима које је она поставила. Маргарет Тачер је заувијек промијенила британску привреду јер је промијенила начин на који Британци размишљају о новцу, капитализму и предузетнишву. Била је спремна и одлучна у спровођењу реформи „од којих застаје дах“ и спровођењу зацртаног економског програма.
Остаће упамћена и по својим доприносима, али и по извјесним резервама према европском пројекту. Потписала је Јединствени европски акт (уговор из 1986. године којим је први пут значајније модификован Римски уговор) и допринијела стварању јединственог тржишта које је почело да функционише јануара 1993. године. Маргарет Тачер је била велики заговорник проширења европске заједнице на земље средње и источне Европе. Нијесу је интересовале свакодневне анкете јавног мњења, ни популарност међу бирачима, јер је знала да, неминовно, неће бити популарна у великом дијелу бирачког тијела. Остала је упамћена као једна од најконтроверзнијих политичарки двадесетог вијека, са великим бројем оних који је поштују, али и оних који је оспоравају. Њени противници, углавном љевичари, оптужују је да је уништила радничка права и замјерају јој смањене јавне потрошње.
Међутим, оно што јој нико не може оспорити, јесте то да је била велика државница, као и чињеница да је показала више одлучности него било који други политичар њене генерације. Њена заоставштина несумњиво је обликовала Уједињено Краљевство какво је данас, укључујући и посебну улогу Велике Британије у Европској унији која траје и данас. У фебруару 2007. године, Маргарет Тачер је постала први британски премијер за живота почаствован статуом у Доњем дому парламента.
