- На данашњи дан, 31. јула 1648. године у борби са Турцима погинуо је прослављени српски јунак из Равних Котара, Вук Мандушић.
О њему има мало историјских података, али се поуздано зна да се истицао изузетном храброшћу у борбама против Турака. Вук Мандушић рођен је око 1610. године у околини Шибеника. Након погибије Григорија Суботића, Вук Мандушић је изабран за харамбашу. Био српски ускочки војвода (харамбаша) у Далмацији (околина Шибеника) из XVII вијека, који је ратовао у служби Млетачке републике против Турака, за вријеме Кандијског рата. То подручје у XVII вијеку било је насељено српским становништвом и стално поприште освајачких похода Османског царства према Млетачкој Републици. Са својим четама је продирао на турску територију, пљачкао и убијао Турке. Уз сердаре из Равних Котара, Стојана Јанковића и Илију Смиљанића, најомиљенији је народни јунак ускочке епохе. Погинуо је у борби са Турцима код утврђења у Зечеву. Као војник је био неустрашив, као старјешина ненаметљив и несебичан, све је дијелио са саборцима, који су га вољели, поштовали и слушали. Све ово запазио је и млетачки генерални провидур за Далмацију Леонардо Фосколо који је био његов савременик. У садржају његове депеше први пут се спомињу подаци о Вуку Мандушићу. Као њен саставни дио био је и извештај Вука Мандушића о провали ускока у Кључ. То је примјер типичног ускочког похода дубоко у турску територију (девет конака).
Млетачки историчари из тога времена такође су признали и записали да су његова храброст и његови подвизи достојни да се унесу у све историје. По наредби генералног провидура Фоскола, Вук Мандушић је добио задатак да нападне турску војску предвођену Хусеин-бегом, која се враћала са пљачкашког похода из задарског залеђа. Одлучио је да Турцима постави засједу у Зечеву (код Шибеника), гдје се налазила тврђава са кулом, опасана зидом широким четири стопе. Заједно са Вуком Мандушићем у борби су учествовали и харамбаше Медаковић, Миљанић, Вукадин Митровић и Илија Смиљанић. Многобројна турска војска надјачала је ускоке. Вук Мандушић се неустрашиво борио и пошто му је била одсјечена десна руке, успио је да убије још четири турска војника. Након тога пао је од изнемоглости, те су га Турци заробили и убили. Тијело Вука Мандушића сахрањено је на мјесту погибије, у Доловима Мандића, на путу Бенковац-Кистање, гдје и данас има обиљежје. Након битке, цијела Далмација је оплакивала тужну, али и славну смрт Вука Мандушића. Државни секретаријат Ватикана је обавијештен од стране нунција у Венецији да је млетачка влада „тешка срца“ примила вијест о смрти Вука Мандушића, што говори о његовом значају за Млетачку Републику. Петар II Петровић Његош обесмртио је Вука Мандушића у „Горском вијенцу”. Од свих јунака из Горског вијенца Вук Мандушић је најбогатији унутрашњим противрјечностима. У његовом лику Његош је насликао типичног црногорског јунака, али који је човек од крви и меса, а не само “од оружја”. У њему се преплићу јунаштво, махнитост, ћудљивост, тајна љубав и дјечачки искрена љубав према драгим стварима.
- На данашњи дан, 31. јула 1571. године Турци су из Скадра кренули у освајачки поход на Црну Гору а Мркојевићи су им затворили неке пролазе и успорили напредовање.
Племе и област Мркојевићи (Мрковићи) је обухватао предио између приморске планине Лисињ, на сјеверу и Можуре, на југу. Мрковићи (Мркојевићи) се први пут помињу у Доњој Зети 1409. године, као катун са ратничком дружином најамника. Иван Јастребов је писао да се та област звала и Забојана, али се такође звао и Мрковићи. Послије пада Скадра и Бара за вријеме османске доминације, масовно ће се из овог племена вршити исељавања православних породица, у Пореч. Исламизација племена Мркојевића је отпочела почетком XVII вијека, а највише у периоду од 1693.-1697. године. Мањи дио православних саплеменика, остао је да живи са њима до данас. Надбискуп барски и примас српски, Андрија Змајевић у свом извјештају из 1671. године, пише о Мркојевићима да су један народ у 20 села, од Бара до Улциња и да су сви православци . Православне назива Србима а католике Латинима. Иван Јастребов у књизи Стара Србија и Албанија пише о овом племену да иако су тадашњи житељи муслимани, сачували су српска презимена. Осим презимена као што су: Кадићи, Сеферовићи, постоје и чисто српски називи братстава: Божићи, Милошевићи, Никезићи, Грдовићи, Вучковићи, Вуковићи, Празићи… Има до 12 православних кућа у селима Мрковићи и Микулићи. Код сваког села каква су Космини, Раван, Велики Мрковићи постоје црквене рушевине. У селу Микулићи било је 60 кућа, а у Мркојевиће 1000 кућа. То село је познато што се у њему код Ђуре Илића Андровића сачувао онај крст који племе Мрковића носи на планину Румију, која се налази изнад планина Бара и на којој је још сачувана мала црква Свете Тројице. Тај крст је био стављен у руке Св. Владимиру положеног у сандуку с реликвијама светаца у Крајини. Приликом преношења моштију у Елбасан, крст су задржали побожни хришћани да не остану без наде у заштиту од напада на њих од стране латинских мисионара у вријеме млетачке владавине.
Црногорска војска ослобађа област Мркојевића, 1877. године, али се становништво пред њом повукло у турски Скадар. Сви су се вратили, тек на позив књаза Николе. Брзо су се, у оквиру Приморске нахије (Барски округ), уклопили у црногорско друштво и државу. Градњом колског пута Бар-Улцињ, још су 1906. године боље повезани са градским насељима.
