У недјељу девету по Духовима, 18. августа, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Милун Фемић који је овом приликом прославио јубилеј, 50 година свештеничке службе.
Проти Милуну су саслуживали: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз.
Током Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.
Пред Свету тајну причешћа сабранима се обратио протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је говорио о истакнутом врлинском свештеничком животу оца Милуна Фемића и примјеру који тим животом даје:
„Сви смо се овдје окупили у заједници љубави, али и да прославимо један јубилеј. Данашњи јубилеј јесте јубилеј нашег уваженог проте – оца Милуна Фемића који данас слави пола вијека – 50 година свештеничке службе. И заиста Бога га је даривао да служи 50 година неуморно и Богу и народу без имало страха, са много љубави, пажње и жртве. Оно по чему се још прота Милун истиче, јесте да пише, дјелују поезију и прозу, а таква је и његова душа. Пуна љубави – дјечије љубави“, нагласио је отац Далибор и додао:
,,Није му лако било током његове службе. То најбоље зна он и његова породица – попадија и 4 сина. Он је кроз ових 50 година прошао многа страдања, али, носио је крст, достојанствено, тихо и скромно.“
Отац Далибор се у даљем обраћању осврнуо и на једну дирљиву анегдоту коју му је прота Милун испричао, повлачећи сликовито паралелу између тешког времена безбожног комунизма и страха народа и овог сада када је вјера васкрснула у срцима људи:
,,Прота ми је причао да је било тада такво вријеме да када је долазио на станицу Беранску да путује, људи су се од њега склањали, прелазили на другу страну. Не због тога што није био добар и цијењен човјек, већ због тога што је такво вријеме било, народ је био у страху и зазирао. Но, данас, у данашње вријеме Богу хвала, да дође у Беране, сви би прешли на његову страну и узели благослов од њега и да га поздраве.“
Отац Далибор је на самом крају честитао јубилеј проти Милуну пожељевши проти дуг живот, да буде здрав и да га Бог благослови.
Након обраћања протојереја-ставрофора Далибора Милаковића сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Милун Фемић.
Он је у свом пастирском слову говорио о свим искушењима, мукама, недаћама, неприликама и подвизима које је носила његова свештеничка служба и његов живот у вријеме безбожног комунизма, али говорио је и о значају вјере, о значају имања повјерења и чврстог уздања у Бога, будући да Бог никад није заборавио народ Свој и Цркву Своју, па ни и у најтежим временима.
,,Ево нас је Господ све заједно сабрао овдје у овом светом храму у девету недјељу по Духовима у великом броју. Окупио нас је да заједнички молитвено учествујемо и уздижемо хвалу Богу, будући да само постом и молитвом, исправном вјером можемо да савладамо препреке које су пред нама. Сви они који мисле да нам праве неку незгоду нека знају да ми њима не само што нећемо то да радимо, него нећемо ни да помислимо да то урадимо. Суд и правда су Божији, а наше је да се молимо и чувамо своју вјеру и то ће нас водити исправним путем и бићемо побједници. Може неко да буде јачи, па нека буде и да је бољи, али, Бог је изнад свих“, поручио је прота Милун.
Присјетио се прота и времена када је свега било 4-5 активних свештеника у читавој Црној Гори, а када је народа још мање од тога било у црквама за вријеме службе:
„Но, ево се Богу хвала изродише нове генерације које се уздижу и духовно и молитвено и образовно. Баш онда када се мислило да Цркве више неће бити, да ће се угасити и да више неће бити црквених служитеља – свештеника, ето баш тада, у преломном моменту све поче да васкрсава.“
Отац Милун је у даљем свом излагању нагласио да није лако бити свештеник ни у једном времену, будући да су Црква и свештенство увијек прогоњени, као што је и Господ био прогоњен, али је подсјетио да је снага у Богу и да је Бог изнад свега и свих:
„Бог је дао да имамо сада ове дивне генерације свештеника, заиста достојних свог позива. А требате знати да свештеник није лако бити ни у једном времену, јер ми смо на таквом простору гдје смо увијек имали људи који су нас прогонили. Али, сјетимо се, прогоњен је и Христос, прогоњени су апостоли, али у немоћи се сила Божија пројављује, Бог кад хоће и од малих људи учини велике људе.“
Нагласио је прота Милун да је најважније да се хришћани држе своје тврде Божије вјере, да пребивају у милости и љубави Божијој и изразио увјерење да ће ситуација и код нас и усвијету бити боља:
,,Надајмо се у Бога, без обзира на то каква времена могуће долазе. Знајмо да кад смо са Богом, ако искрено вјерујемо, ако држимо пост, ако пребивамо у милости и љубави – онда Бог је на нашој страни и даће Бог да буде све боље и боље.
Нека је слава Богу који нас држи, који нас кријепи и који нам безусловно даје љубав и многе дарове, јер без Њега, без помоћи Божије ништа не може да се дешава на Земљи. Нека је Њему слава и сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин“ – закључио је своје пастирско обраћање прота Милун Фемић.
Протојереј-ставрофор Милун Фемић који је данас молитвено прославио са свештеним братством Храма и вјерним народом свој полу-вјековни јубилеј свештенослужења, предано служи својој Цркви и роду 50 година. Од голобрадог младића и прве парохије, па до мирног свештеничког живота прошао је дуг пут носећи бреме тешког времена невјера.
Своју службу је започео у својим родним Беранама, у манастиру Ђурђеви Ступови. Рукоположен је у чин ђакона 1969. у Острогу на Преображење Господње, а убрзо, на Госпођиндан у манастиру Морачи у чин презвитера. Рукоположио га је Митрополит Данило Дајковић, а око престола водио стари свештеник Душан Радовић, којег су након девет година од упокојења ископали читавог, несатрулог, и пренијели у манастир Дајбабе.
Отац Милун Фемић одмах је постављен на парохију, Трећу и Четврту бјелопољску, да буде старјешина Цркве Светих апостола Петра и Павла. Био је млад и неискусан, тек му је било 20 година, а одмах по постављању на парохију неки засљепљени људи су га гледали као да је дошао да руши комунизам.
Након своје богате службе током које је несебично служио Богу, Цркви и народу, по пензионисању почео је да пише, тачније, почео је да пише збирке за дјецу. Аутор је девет књига. Поезија за дјецу „Радознале пјесме” и „Јутарње сунце”, роман „Нес” у три књиге, роман „Украдена маца” на српском и енглеском, роман „Лептир који говори” и приче „Срећкови несташлуци” у двије књиге.
Борис Мусић
