На данашњи дан, 9. септембра 1995. године авиони НАТО пакта почели су другу серију бомбардовања Републике Српске.
На положаје Војске Републике Српске НАТО авијација бацила је укупно 1.026 бомби, од чега 708 вођених, а укупна тежина баченог експлозива износила је око 10.000 тона. Повод за НАТО агресију била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале, августа 1995. године, за коју су оптужени Срби иако је у извјештају независне комисије из тог периода наведено да “не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја”, што је потврдио лично и Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан. Тадашњи командант УНПРОФОР генерал Мајкл Роуз изјавио је након инцидента на Маркалама да се не може утврдити одакле је граната испаљена. Командант руског миротворачког батаљона у Сарајеву Андреј Демуренко, који је учествовао у истрази, изјавио је да су Срби “неправедно били оптужени само да би НАТО имао повод за напад”. Све те тврдње нијесу ништа значиле за НАТО савез, већ су почели агресију на положаје Војске Републике Српске. Првог дана бомбардовања, у окршају српске артиљерије и авиона НАТО савеза оборен је француски авион “Мираж 2000”, који је пао 20-ак километара југоисточно од Пала, а двојица пилота спасила су се катапултирањем. Истовремено са “Намјерном силом” покренута је и НАТО акција “Мртво око” чији је циљ био онеспособљавање противваздушног система одбране Војске Републике Српске. Бомбардовање Републике Српске окончано је 14. септембра 1995. године када је постигнут договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване “Зоне безбједности” што је и учињено. За бомбардовање Пала, Јахорине, Хаџића, Вогошће, Илијаша и Братунца, мјеста која су била под контролом Војске Републике Српске, НАТО авијација је користила осиромашени уранијум, а од његових последица умрло је највише бивших становника општине Хаџићи који су се, након потписивања Дејтонског споразума, преселили на подручје Братунца. Према одлуци Одбора Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова као Дан сјећања на жртве НАТО бомбардовања у Републици Српској одређен је 9. септембар.
На данашњи дан, 9. септембра 2001. године на предсједничким изборима у Белорусији побиједио је Александар Лукашенко.
Белорусија је континентална држава у источној Европи. Граничи се са Русијом на сјевероистоку, Украјином на југу, Пољском и Литванијом на западу, те Летонијом на сјеверозападу. Главни и највећи град је Минск, а остали већи градови су Гомељ, Могиљов, Витепск, Гродно и Брест. Преко 25% територије је под шумом, док су најважнији извори прихода пољопривреда и индустрија. Све до XX вијека територија данашње Белорусије је била дио других држава, међу којима су Полоцка кнежевина, Велика Кнежевина Литванија, Пољско-литванска унија и Руска Империја. Уз помоћ Њемачког царства Белорусија је марта 1918. године прогласила независност, као марионетска Белоруска Народна Република. Након њемачкога пораза проглашена је ССР Белорусија. Послије Октобарске револуције, Белорусија је постала једна од конститутивних република Совјетског Савеза. Данашње границе добила је 1939. године након Совјетске инвазије на Пољску и враћања западне Белорусије, коју је Пољска заузела 1921. године. У току Другог свјетског рата, Белорусија је претрпјела страховита разарања, изгубила је готово трећину становништва и више од половине економских ресурса. Привреда је обновљена у послијератним годинама. Белоруски парламент је 1990. године прогласио суверенитет, а након распада Совјетског Савеза и независност Белорусије. Александар Лукашенко је предсједник државе од 1994. године. Од 2000. године Белорусија има са Русијом потписан уговор о специјалним везама са индицијама ка стварању Савеза Русије и Белорусије. Већина становништва Белорусије живи у урбаним подручјима у и око великих градова. Преко 80% популације су етнички Белоруси, а најбројније мањинске заједнице су Руси, Пољаци и Украјинци. Службени језици су белоруски и руски. У конфесионалном погледу већина становника су православци. До распада бившег Совјетског Савеза, Белорусија је била једна од индустријски најразвијенијих чланица. Након стицања независности, готово све бивше совјетске републике су упале у економске потешкоће. Умјесто тржишног капитализма Белорусија је увела тржишни социјализам, државно уређење у коме влада контролише кретање цијена и степен инфлације и има право да се мијеша у рад приватних предузећа. Те мјере белоруске владе, али и унија са Русијом, помогли су Белорусији да економски доста безболно преживи ту почетну фазу транзиције.
