- На данашњи дан, 10. новембра 1796. године умрла је руска царица Катарина Велика.
На пријесто је дошла послије дворског удара у којем је свргнут, а потом убијен њен муж Петар III. Као поборник просвјетитељских идеја, стекла је велику популарност. Успјешно је ратовала против Пољске и Турске и проширила територију Русије. За вријеме њене владавине угушен је сељачки устанак под вођством донског козака Јемељана Пугачова
Била је једна од највећих владарки у историји. Царица Катарина Велика владала је Русијом чак 34 године, што историчари називају „златним добом Руског Царства“. Рођена је као Софи Аугуста Фредерике у данашњој Пољској, а била је кћи сиромашног пруског кнеза. Кад је имала 15 година, са мајком је отпутовала на двор руске царице Елизабете, која је у младој Њемици видјела идеалну жену за свог нећака, пријестолонаследника Петра. Лијепа, интелигентна и амбициозна, Фредерике се свидјела царици. Брзо је научила руски и прешла у православље, прихвативши ново име Катарина. Али њен брак отпочетка је био несретан.
Кад је царица Елизабета преминула, њен нећак крунисан је као Петар III. Он је убрзо окончао рат између Русије и Пруске, вративши тој земљи претходно освојене територије, што је изазвало незадовољство у војсци. Под геслом „Или ћу владати, или ћу страдати“, како је записала у свом дневнику, Катарина је војним пучем свргнула супруга са трона. Само шест мјесеци након што је постао цар, Петар је абдицирао. Ухапшен је, а недуго након тога убијен у тамници. Чим је постала царица, тада 33-годишња Катарина кренула је са преображавањем Русије. Унаприједила је пољопривреду, рударство, бродоградњу и трговину. Потпуно је преуредила и застарјели правни систем, реорганизовала руску провинцијалну администрацију, подстицала стране инвестиције намијењене неразвијеним подручијима. Посебну пажњу Катарина је посветила школству и здравству. Тако је годину дана након почетка своје владавине основала први медицински факултет у Русији. За вријеме њене владавине Санкт Петербург је постао један од водећих свјетских културних центара, а Катарина је утемељила и Ермитаж, један од највећих и најљепших музеја на свијету. Царица Катарина Велика увелико је допринијела развоју руске науке, књижевности и журналистике, због чега су, према мишљењу многих стручњака, те гране тада доживјеле својеврсни процват. Због просветитељских идеја, историчари често спомињу како се царица Катарина Велика залагала за слободу ријечи. Међутим, парадоксална Катаринина владавина и овдје ће доћи до изражаја јер је забранила једно од најзначајнијих дјела руске књижевности „Путовање из Петербурга у Москву“ Александра Радишчева, који је најприје био осуђен на смртну казну, а касније је она замијењена десетогодишњим прогоном. Не само да је била заслужна за заоштравање цензуре, него је Катарина Велика, захваљујуц́и декрету о цензури започела институционализацију цензуре, као и професију цензора. У њеном је декрету стајало да ниједна књига не може да буде објављена без дозволе цензора.
Један од најзначајнијих мушкараца у њеном животу био је 10 година млађи војни официр Григориј Потемкин. Према Григорију Потемкину названа је фраза Потемкинова села, која означава нешто што у стварности не постоји, већ је само привид. Наиме, након Руско-турског рата, Потемкин је по опустјелим степама јужне Русије уз пут којим се кретала Катарина саградио лажна села кулисе, са лажним сељацима, лажним пастирима и лажним стадима. Тако је на свом путу за Крим царица видјела лажну слику брзе и успјешне обнове ратом опустошене Русије.
- На данашњи дан, 10. новембра 1919. године рођен је руски инжењер Михаил Калашњиков, конструктор аутоматске пушке АК-47 (“калашњиков”).
АК-47 је јуришна пушка коју је конструисао Михаил Калашњиков и која је коришћена у многим државама Источног блока током Хладног рата. У поређењу са пушкама из Другог свјетског рата, АК-47 је лакши, компактнији, мањег домета и има могућност одабира паљбе. Ово је једна од првих правих јуришних пушака, и још увјек је најраспрострањенија. АК-47 и његове бројне варијанте су произвођене и још увек се производе у великом броју у односу на друге јуришне пушке. Према једној причи, тенковски наредник Михаил Калашњиков је почео да замишља претечу овог оружја још док је био у болници, након што је повријеђен у бици за Брјанск. Аутомат није прошао незапажено, па је предложено је да Калашњиков буде изабран за вођу конструкторског тима. Упркос очигледној концептуалној сличности, Михаил Калашњиков пориче да је његова конструкција заснована на њемачкој јуришној пушци. Наиме, систем забрављивања и склоп механизма за окидање су радикално другачији, боље пројектовани и поузданији. Генијалност у конструкцији АК-47 је једноставност и прилагођавање масовној производњи. На АК-47 се може гледати као фузију најбољег у оружарству до тада, настао примјеном огромног искуства стеченог у Другом свјетском рату, и произведен најбољим технолошким процесима који су били доступни у Совјетском Савезу у то вријеме. Било је много потешкоћа током почетне фазе производње. Дјелимично због ових проблема, Совјети нијесу били у стању да дистрибуирају велик број ових нових пушака до 1956. године. Када су производни проблеми превазиђени, унапријеђена верзија означена као АКМ је представљена 1959. године. АКМ је извожен широм свијета да би се помогло покретима који су ширили комунизам. АКМ верзија је надаље скоро искључиво произвођена, без обзира да ли је производња била лиценцирана или не. Упркос овој чињеници, пушке овог типа су се најчешће означаване као АК-47 на западу. У већини земаља Источног блока ово оружје је познато као Калашњиков. АК-47 је једноставан и јефтин за производњу и лак за чишћење и одржавање. Његова снага и моћ су легендарне. Процјене производње премашују 100 милиона комада. Током већег дијела Хладног рата, Совјетски Савез и Кина су спроводили програм војне помоћи, обезбјеђујући своје наоружање и техничко знање бројним државама. Такође, оружјем су снабдијевани прокомунистички покрети. Ова политика се примијењивала и на Западу, пошто су Сједињене Државе обезбијеђивале оружје групама као што су авганистански Муџахедини.
Широка распрострањеност АК-47, његова иконографија, чињеница да га посједују већина различитих скица за оружје и његово спајање са оружаним конфликтима ће обезбиједити значајан и видљив утицај на друштво. АК-47 и његови наследници се праве или су се правили у следећим земљама: Египту, Кини, Сјеверној Кореји, Источној Њемачкој, Пољској, Србији, Румунији, Мађарској , Ираку и Бугарској. Основна конструкција АК-47 је коришћена као основа за друге успјешне пушке.
