- На данашњи дан, 18. новембра 1910. године у Мексику је избила сељачка револуција чије су вође били Панчо Вила и Емилијано Запата.
Током револуције која је трајала до 1917. године погинуло је више од милион људи. „Боље умријети на ногама, него живјети на кољенима“ ријечи су чувеног мексичког револуционара Емилијана Запате који се борио за права земљорадника те земље. Емилијано Запата рођен је у породици земљорадника. Од својих родитеља још као дијете увидио је проблеме које имају људи који се баве њиховим послом. Када је био мали, показивао је посебно интересовање за историју Мексика, поготово када је у питању борба за независност Мексика.
Године 1906. дошао је у једну војну хунту, гдје је започео своје напоре за одбрану права земљорадника и њихових посједа од режима. Запата је врло брзо напредовао од војника до коњаника, и постао је официр војне хунте. Он се вратио у своје родно мјесто, гдје је радио на томе да и сељаци добијају своје дјелове земље, а не само власници хацијенда. Емилијано Запата се потом удружио са Франсиском Мадером и повео револуцију против Порфирија Диаса. Ипак, ова два лидера се нијесу слагала, јер Мадеро није спроводио његове реформе, па је Запата осмислио такозвани „План де Ајала“, радикални план реформи у Мексику, у коме је Мадеро проглашен за издајника.
Послије Мадеровог пада, на власт је дошао Викторијано Уерта. Запата је наставио да се бори за своје идеале, али сада против владе Викторијана Уерте. Заједно са Франсиском Виљом, формирао је Ослободилачку војску југа. Његов мото био је „земља и слобода“, а посвећен је мексичком народу. Године 1914. са војском је упао у центар Мексика. Од 1915. године почиње борба актуелне власти против Запате, јер је његова идеологија била једина препрека на путу формирања нове владе. Њега је издао и убио пуковник Гуардадо. Овај велики револуционар и оснивач идеологије која се залагала за добробит народа и најсиромашнијег слоја у земљи био је велика инспирација за бројне романе и пјесме, а његов лик и дјело и даље се поштује у Мексику.
- На данашњи дан, 18. новембра 1936. године Њемачка и Италија су признале владу генерала Франсиска Франка и од тог тренутка грађански рат није био унутрашња ствар разједињене Шпаније.
Двије фашистичке силе су користиле обрачун фаланге са републиком као полигон за испробавање нових борбених средстава и припрему за Други свјетски рат.Франсиско Франко је био диктатор и шеф шпанске државе све до смрти 1975. године. Познат под надимком „Вођа Шпаније“ , предсједавао је ауторитарном владом Шпаније послије Шпанског грађанског рата. Рођен је у морнаричкој породици и сам је желио да ступи у морнарицу али се ипак укључио у пјешадију. У војсци је брзо напредовао и са 32 године постао је најмлађи генерал у Европи. Постао је директор Војне академије у Сарагоси, након чијег затварања је дошао у сукоб са републиканским властима. Истакао се гушењем љевичарских устанака у Шпанији. Након што је 1936. године владу формирао љевичарски Народни фронт, дошло је до немира широм земље. Франко се придружио групи официра који су се спремали да изврше војни пуч и преузму власт. Пуч није успио и прерастао је у Шпански грађански рат. Франко је успио да се наметне као вођа побуњеника и да добије помоћ Трећег рајха и Италије. Послије три године Франкови националисти су добили рат. Франко је завео диктатуру, прогласио монархију а себе именовао за регента. Током Другог свјетског рата Шпанија је остала неутрална, иако је слала добровољачке одреде на источни фронт. Послије пораза сила Осовине у Другом свјетском рату Франко се окренуо Америци, са којом је успоставио војни и трговински савез. Он је успио да задржи власт спровођењем строгих мјера: сузбијао је политичке противнике увођењем цензуре, затворске казне са принудним радом, затварањем у концентрационе логоре, смртном казном. Била је забрањена употреба мањинских језика и обичаја, а Католичка црква је добила статус државне религије. Почетком 1960-их увео је реформе које су имале за циљ економски развој Шпаније. Тако је дошло до тзв. Шпанског економског чуда. Овај економски развој се сматра једином добром тековином Франковог режима, јер је извео Шпанију из реда неразвијених земаља и побољшао положај средње класе. Након његове смрти на чело Шпаније је дошао краљ Хуан Карлос који је отпочео процес демократизације државе. И данас трају расправе око Франкове улоге у шпанској историји, неки га памте као доброг вођу који је очувао мир у земљи и омогућио економски развој Шпаније, док га други сматрају за диктатора одговорног за убиства и прогоне политичких противника.
