- На данашњи дан, 28. новембра 1830. године на Цетињу је одлуком народног збора лишен гувернадурског чина Вуко Радоњић, због сумњи да је организовао завјеру против Његоша.
Премда је био осуђен на смрт, Радоњића је тек устоличени господар поштедио те казне. Први Његошев корак био је да омогући заштиту и потпору Русије. О томе свједочи његово прво писмо руском конзулу Јеремији Гагићу у Дубровник. Том приликом Гагићу шаље и „потвржденија“ главара црногорских и брдских о свом избору за господара Црне Горе и Брда. Долазак на власт са седамнаест година, послије дуге и стабилне владавине његовог стрица, изазвао је бројне контроверзе и сумње у његову владалачку способност и спремност да понесе тежак терет народних и државних послова на својим плећима.
Ситуација у Црној Гори одвијала се доста брзо. Аустријанци су одлучили да искористе несређено стање у Црној Гори како би заузели манастире Подмаине и Стањевиће и учврстили утицај у Црној Гори. Вуколај Радоњић се, у которском предграђу Пучу, сусрео са представницима аустријских власти. У писму руском конзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу Његош потанко излаже реконструкцију догађаја. Када је Вуколај Радоњић дошао међу главаре они су га испитивали, одузели му печат, лишили га чина и осудили на смрт, али на заузимање самог Рада Томова смртна казна му је преиначена у ослобађајућу, с том разликом да се рашчињује. У овом писму појављује се један интересантан детаљ.
Наиме, Његош обавjештава руског конзула о томе да му је гувернадур против њега послао једно анонимно писмо, у коме оспорава његов избор за наследника Светог Петра Цетињског. Овим писмом млади црногорски господар показује задивљујућу чврстину спрам Аустрије у првим данима своје владавине. Он моли Русију да стане на страну правде и да не дозволи сусједној сили да зарати са Црном Гором. Покушај Аустрије да се на препад докопа црногорских манастира неће проћи лако, што ће опет Русији задавати непотребне бриге и главобоље. Овај аустријски дипломатски препад Његош вјешто користи да укине гувернадурство. Седамнаестогодишњи младић не да се лако поколебати, он овим писмом поново потврђује своје стрепње и страховања, да би ситуација могла измаћи контроли уколико се Русија на неки начин не умијеша. У свим овим писмима осјећа се Његошева скривена намјера да се у што скоријем року обрачуна са Радоњићима, а нико од његових непријатеља и не слути да то може да учини овај млади човјек.
Тако да је напад Аустрије на манастире у ствари био напад на политичку моћ Петровића, који се уједињују око свог духовног представника, чврсто ријешени да искористе смрт Светог Петра Цетињског и општенародну заклетву да до Ђурђева дана неће бити крвопролића и крвне освете, како би се обрачунавали са Радоњићима, породицом гувернадура, која је своју политичку подршку градила на аустријској и венецијанској страни.
- На данашњи дан, 28. новембра 1952. године у Монпељеу је, у осамдесетој години, умрла црногорска принцеза и последња италијанска краљица Јелена Савојска, кћерка краља Николе, жена италијанског краља Виториа Емануела III.
Крстио је руски цар Александар II Романов. У раној младости боравила је на руском царском двору, а Виторија Емануела упознала је на пријему поводом вјенчања цара Николаја II. На италијанском двору водила је повучен и узоран живот посветивши се добротворном раду и помоћи најугроженијима. Свој хуманизам посебно је показала након земљотреса у Месини спасавајући пострадале из рушевина. У знак сјећања на те дане, у Месини јој је, још за живота, подигнут споменик. Након пада фашизма у Италији са својим је мужем, са којим је имала четири кћери и сина, отишла у егзил у Александрију, да би се након његове смрти вратила у Француску и настанила у Монпељеу.
Иако је титулу краљице носила 46 година, сахрањена је без помпе на гробљу Сен Лазар, уз присуство 5.000 Француза. „Ја Вас питам дајете ли ми своју руку и сагласност да ћете ме узети, а ја Вам нудим моју. Ја вас хоћу, па ћемо се доцније занимати код мојих и ваших родитеља да нам дају саизвољеније и благослов!“. Овим ријечима је италијански принц Виктор Емануел, који је дошао 1896. године на Цетиње у госте књазу Николи Петровићу Његошу, запросио његову ћерку принцезу Јелену. Тако је у кратком дијалогу, ријешено оно на чему су готово двије године радиле дипломатије Црне Горе и Италије. Принц Виктор Емануел и Јелена, коју су описивали као високу, складну, са косом тамнијом од ноћи и очима рањене срне, нијесу се више одвајали.
Прелијепа принцеза, кћерка владара и пастира, имала је, осим доброте, великодушности и једноставности, врлине рођене краљице. На Свјетској изложби сликарства у Венецији упознала је италијанског принца Виктора, са којим се зближила на балу у Русији, поводом крунисања Николаја II за цара Русије. То није промакло италијанском краљу Умберту, који је желио да ојача своју лозу „новом крвљу“, јер је у династији било превише рођачких бракова . Цивилно вјенчање је обављено у велелепном дворцу Квиринале, а црквено у цркви Санта Марија од Анђела уз присуство многобројних гостију из Европе.
Принцеза Јелена је узела презиме Савојска и католичку вјеру, чврсто увјерена да се Богу најбоље служи кроз љубав према ближњем. Брачни пар је живио у краљевском двору Квиринале у Риму, окруженом парковима и спортским теренима. То је била права оаза среће и радости, принц и принцеза су уз њежност и љубав проводили дане са својом дјецом. Италијани су према новом краљевском пару осјећали приврженост, често и дивљење, али и уздржаност, јер су сви дотадашњи краљеви били дистанцирани од народа.
И током Првог и Другог свјетског рата краљица је показала велику хуманост. Красио је ведар дух, скромност а прије свега доброчинство. Живјела је скромно и пожртвовано. Остала је запамћена као ненаметљива, стидљива и уздржана особа, са пуно обзира према другима. Лијепа Јелена Петровић постала је једна од омиљених личности у породици Савоја и читавој Италији, а становници су дјевојчицама често давали њено име.
О њеној популарности свједочи и клиника „Краљица Јелена“, која је основана њеним добровољним прилогом. Гусларска верзија Јеленине удаје не помиње ове чињенице, у тој пјесми, она је невољно дата Виктору од Савоје. Према овој пјесми када је црногорски господар позвао кћерку, на дан њеног вјенчања, она му је рекла да је несрећна његовом одлуком, али да ће поштовати његову жељу. Јелена је, према истој пјесми, била заљубљена у перјаника очеве гарде, Милоша и тражила је од оца да је он, са осталим перјаницима прати до Бара. На растанку, поклонила му је своју бурму, а он јој је рекао: „Да нијеси кћерка мога господара сабљом би’ те одбранио и одвео до олтара“.
Легенда о краљици Јелени, створена је још за вријеме њеног живота и сачувала се до данашњих дана у свијести црногорског и италијанског народа. Њен живот обиљежили су трагични преокрети – њен отац и њен муж за њеног живота остали су без својих круна – али и бројна доброчинства. Краљица Италије је са краљом Виктором добила петоро дјеце. У историји је записана као посљедња италијанска краљица. Емигрирала је 1946. године , а годину касније остала без мужа. Умрла је 1952. године у Монпељеу.
