- На данашњи дан Наша Црква слави дан свог утемељивача Светог Саву.
Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затворенoj светогорског манастира?
„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.
- На данашњи дан, 27. jануара 1944. године командант Лењинградског фронта руски генерал Леонид Говоров у Другом свјетском рату објавио да је Црвена армија поразила Њемце и потпуно ослободила Лењинград, чијих је три милиона житеља било у блокади од септембра 1941. године.
Током нацистичке опсаде 716.000 Лењинграђана изгубило је кров над главом. На Пискаревском гробљу сахрањено је неколико стотина хиљада људи, од којих је већина умрла од глади. Опсада Лењинграда у историји слови као можда и најкрвавија опсада. Стварни број жртава ни дан данас није са сигурношћу утврђен, а нека нагађања кажу да је у 872 дана, колико је трајала опсада, убијено или умрло више од милион цивила. Опсада Лењинграда у историји слови као можда и најкрвавија опсада, чији се стварни број жртава и дан данас још увек нагађа, али нека нагађања кажу да је у 872 дана, колико је трајала опсада, убијено или умрло до 1,5 милиона цивила.
Услови током опсаде били су стравични, а зима с 1941. године на 1942. годину, била је посебно јака и температуре у Лењиграду су падале и до -40 степени Целзијуса. Без гријања, читава водоводна мрежа била је залеђена, а једино рјешење било је да се црпи вода кроз рупе у залеђеној реци Неви, која пролази Санкт Петербургом (тадашњим Лењинградом). Бројни сведоци, који су преживјели ужас те опсаде говорили су о појави смрти од глади или смрзавања насред улице током нацистичке опсаде, као свакодневници. Људи би падали и умирали, а на пролеће би се видјело како тијела умрлих плутају реком Фонтанком. То је била стварност које се током опсаде чак ни дјеца више нијесу ужасавала. Хитлерова војска окружила је Лењинград из свих смјерова, али постојала је једна врло опасна линија снабдијевања, која је водила директно преко површине смрзнутог језера Ладога. Тај пут, Руси су звали „Путем живота“. Грађанима Лењинграда ограничена је свакодневна конзумација хлеба на свега 125 грама током опсаде. 8. октобра 1941. године Лењинград су окружиле нацистичке снаге, које су чиниле њемачке, финске и италијанске јединице. Хитлер је заузимање Лењинграда замислио као само још један у низу потеза којим би се Совјетска Русија елиминисала као пријетња њемачкој доминацији у Европи.
Још августа 1941. године, Хитлер је заповиједио следеће: „Лењинград први, подручје око Доњецка друго и Москва трећа“. Њемачка команда разматрала је начине како да уништи Лењинград, а његово заузимање је избачено као опција, јер би онда морали мислити и на линије снабдијевања након тога. Одлучили су се за опсаду, изгладњивање становништва и бомбардовање града. Након тога су планирали да уђу у град и да га цијелог динамитом сравне са земљом и према договору с Финцима, подручје сјеверно од ријеке Неве, дати њима. Једнако жестоко су по Лењиграду тукли и њемачки топови, током читаве опсаде града. Како би се одбрана града могла одржати, било је потребно успоставити линију снабдијевања на било који начин и под било коју цијену, а то се једино могло преко језера Ладога, док је оно било залеђено. То је био једини дио подручја око Лењинграда, које њемачке снаге нијесу држале. Снабдијевање је тим путем стизало до села Осиноветс, одакле би малом приградском жељезницом стизала у сам град.
Истом рутом би се евакуисало и цивилно становништво. Руси су тај коридор снабдијевања назвали „Путем живота“, а она је убрзо због високог броја умрлих названа „Путем смрти“. Ипак, помоћ је стизала у Лењинград, омогућујући одбрамбеним снагама Лењинграда да пружају отпор нацистичкој војсци, а цивилима пружила наду у спас. Требало је чекати до 27. јануара 1944. године, кад је опсада Лењинграда напокон окончана и кад су совјетске снаге пробиле њемачке положаје на јужном дијелу предграђа Лењинграда. У љето исте године, финске снаге доживјеле су нови пораз од совјетских снага, али након тога, подручја која су изгубили још током Зимског рата, више никад нијесу окупирали.
