Након краће борбе са последицама тешке болести завршило се овоземљско путовање вољеног оца и дједа, угледног просветног радника, друштвеног активисте и публицисте Ђорђија-Ђока Божовића. Био је човјек изузетне ерудиције и образовања: Гимназијско школовање завршио је у Бару и Цетињу, а Природословно-математички факултет у Загребу за свега двије године. Започео је и студије Економског факултета у Београду које није довршио јер је, без икакве кривице, ухапшен у пријестоници тадашње Југославије и затворен у логору Голи оток. У овом познатом казамату мученички је и часно провео неколико година.
Након завршених студија географије посвећује се предано просветном раду и остварује веома успјешну каријеру. Радио је као професор Гимназије у Бару, Техничкој школи у Бања Луци и Брчком као и професор на Радничком универзитету у том граду. У овом периоду нарочити допринос дао је на пољу андрагошког образовања одраслих, кроз писање научних радова и организацијом бројних научних и стручних скупова и едукација. Био је и директор Школе за основно образовање одраслих, директор Центра за опште образовање и културу, као и руководилац пункта Више радничке школе.
Свој професионални пут наставља у Подгорици тј. тадашњем Титограду, гдје у Скупштини општине четири године ради на организацији рада средњих школа, а три године обавља дужност Сектретара заједнице образовања. Потом обавља функцију савјетника за унапређење наставе географије у Заводу за школство, да би на мјесто Директора овог Завода дошао 1979. године. Посебно се бавио програмирањем и планирањем наставног рада у основним школама, те примјеном савремених метода и облика у наставној пракси. Професионални пут завршава као директор Основне школе „Вук Караџић“ у Подгорици све до пензионисања 1996. године. Био је члан управног одбора Географског друштва Црне Горе и Савеза географских друштава СФРЈ, као и члан управног Савета радничких и народних Универзитета СФРЈ.
У току професионалне каријере и у пензији био је активан друштвени посленик као предсједник Удружења Црмничана „13. јул“ као и на мјесту првог човјека Удружења потомака бораца и добровољаца у Првом светском рату.
Објавио је на десетине научних радова у стручним часописима, као и двотомно свједочанство о свом боравку на Голом отоку под називом „Злочин у име народа“ гдје је овјековјечио свој боравак у том затвору, као и имена и биографије свих Црмничана који су били завореници тог мучилишта. Свом завичају одужио се и обимном студијом „Црмница у раљама сатане“ у којој по оцјени струке веома објективно обрађује период 1941-1945. у овој области. У овој књизи је преданим радом успио да сабере имена и податке о свим Црмничанима који су положили свој живот за отаџбину у Другом светском рату без обзира на којој страни идеолошког раскршћа су се нашли.
Кроз брак са Анком, угледном медицинском посленицом КБЦ-а у Подгорици, добио је двоје дјеце: угледну адвокатицу Лидију и официра у пензији Горана. Имао је радост да у старости поред унука Немање, Павла, Јосифа, Давида и Аврама дочека рођење и праунучади Анке и Илије.
Вјечан му спомен и Царство небеско!
