Животопис његовог преосвештенства, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског, новопредстављеног у Господу, Атанасија:
Име епископа Атанасија Јевтића одавно је познато не само нашој црквеној и широј јавности већ и цијелом хришћанском, нарочито православном свијету. Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, Милана Д. Јевтића и Савке (рођ. Брисић), земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (западна Србија), на други дан Божића, 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, нижу гимназију започео 1949. у Шапцу, а завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици, а завршио је у Београду 1958. Исте године уписао је Православни богословски факултет у Београду, али је убрзо позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици и на Косову.
По повратку из војске, замонашен је – по благослову епископа шабачко-ваљевског Јована, и то руком архимандрита Јустина Поповића у Манастиру Пустиња код Ваљева, уочи Ваведења, 3. децембра 1960. године, а затим је, као сабрат Манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна 1963. године. Дипломирао је општом оцјеном 8,88. За вријеме студија рукоположио га је епископ Јован у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963. рукоположен је и у свештенички чин.
Завршивши Богословски факултет, поднио је молбу Светом архијерејском синоду како би му био одборен одлазак на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964. послао га је Његова светост патријарх српски Герман на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), гдје је остао до јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао је у љето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, гдје је, под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса, припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: „Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту“. Докторску тезу одбранио је одличним успјехом 2. јуна 1967. на истом факултету. Након тога остао је у Атини још годину дана настављајући богословски рад углавном на изучавању светих отаца Цркве.
За вријеме четворогодишњег боравка у Атини служио је као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно вријеме у богословском интернату Грчке цркве, а затим у приватном стану. Све вријеме боравка у Грчкој био у сталној вези са својим епископом – шабачко-ваљевским Јованом. У јесен 1968, добивши за то благослов од свог духовника и епископа, прешао је у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради наставка богословских студија и изучавања француског језика. Након проведене једне године изабран је од Професорског савјета Института за професора на предметима Увод у теологију и Патрологија са аскетиком, и на том положају остао је три године. Посљедњу годину (1971/72) предавао је и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено је пратио предавања из Патрологије на Римокатоличком теолошком факултету (Institut Catholique de Paris) и поједина предавања из византијске књижевности на Сорбони (Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија, учествовао је на Првој теолошкој конференцији православних теолога у Америци, септембра 1970, у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живио је у дому студената Института Светог Сергија. Током љета посјећивао је Свету земљу, Србију и Грчку.
Вративши се из Париза у љето 1972, постављен је од стране Светог архијерејског синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Сљедеће 1973. изабран је за доцента на Богословском факултету на Катедри за патрологију (Црквена књижевност и Мисао светих отаца Истока и Запада). Предавао је и Историју Хришћанске цркве низ година, као и неко вријеме Историју Српске цркве. Године 1983. биран је за ванредног, а 1987. за редовног професора на Катедри за патрологију. Биран је за декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У периоду рада на Факултету објавио је око двије стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дјело Патрологија (књ. 2). Након доласка у Београд служио је у Манастиру Ваведење на Сењаку. Брзо се укључио у културна кретања престонице, првенствено активним учествовањем на бројним трибинама, гдје је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли те својственом му ерудицијом и свестраношћу задобио велике симпатије и подршку – нарочито омладине – у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Одржао је више десетина предавања омладини у патријаршијској сали у Београду. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера).
Истовремено и напоредо са професорским дужностима дјелатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свијести и савјести српскога народа, подсјећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и свједочанстава о новомучеништву, завјетовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао је дуг пострадалим Србима и својој цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примјером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин. Својим пастирско-еклисијалним дјеловањем допринио је измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. америчког раскола. Ратне 1991. године је од стране Светог архијерејског сабора изабран, а на Ивањдан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за епископа банатског, гдје је остао непуних годину дана. Свети архијерејски сабор је, на мајском засједању 1992, епископа Атанасија изабрао за епископа захумско-херцеговачког и приморског. Због ратног пожара није могао бити устоличен у сједишту Епархије, Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992. године. Нови епископ, са сједиштем у Манастиру Тврдошу, наслиједио је Епархију која више деценија није имала свога архипастира. Током рата многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избјеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну вјеру у Херцеговини масовним крштавањем, причешћивањем и просвјећивањем повјереног му народа (покренуо је, између осталог, епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије „Свети Василије Острошки“ у Фочи.
Његовом заслугом Херцеговином су пронијете мошти Светог Василија Тврдошког и Острошког Чудотворца (10–11. маја 1996). Због тешке повреде вратних пршљенова (3. децембра 1998) замолио је Сабор епископâ да га разријеши дужности архијерејске катедре, али не и архијерејског служења. На септембарском засједању 1999. године Свети архијерејски сабор усвојио је оставку епископа Атанасија на активно управљање Епархијом захумско-херцеговачком и приморском, а на његово мјесто изабран је епископ Григорије. Епископ Атанасије остао је да борави у Манастиру Тврдошу крај Требиња и да помаже херцеговачким архијерхејима. Наредних година много времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних НАТО трупа у јуну 1999) помажући тамошњем епископу и страдалном народу. Током 2001/2002. провео је осам мјесеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превођења Светог писма Старог завјета на српски, и упознајући боље Свету земљу Господњу те служећи у Јерусалимској патријаршији, нарочито на Гробу Господњем и Гробу Мајке Божје (претходно је посјетио Свету земљу три пута и Синај два пута).
По повратку из Јерусалима, Сабор га је, од јуна 2002. до маја 2003, послао на испомоћ обољелом епископу жичком Стефану, када је с другим епископима припремио уношење у календар светих и епископа жичког и охридског Николаја. По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу на преводу Светог писма с јеврејског и грчког, повремено пише текстове или држи предавања. За вријеме погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом. Епископ Атанасије је нарочито као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и свјетовним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и бесједа на више свјетских језика, преко шест стотина радова. Преводи са старогрчког, старословенског и других језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига.
Владиκο бесмртног имена, вјечна ти успомена!
