Овај Видовдан, као што је то случај посљедњих година, дочекујемо са окупираном светом косовском земљом. Неко ће рећи да нема мјеста прослави или да је овај празник обесмишљен дугогодишњим повлачењем српског народа са својих вјековних територија, па, ето, и са завјетног српског простора. То би, вјероватно, тако и било када не би сама прослава Видовдана и сам Косовски мит биле координате зацртане у времену петвјековног ропства под Турцима, када је готово свака стопа српских земаља била окупирана, а Срби без наде у скоро ослобођење. Тиме долазимо на терен непокорне и неосвојене српске духовне географије, која оправдава ово наше сјећање и славље.
Најприје треба рећи да поред сјећања има повода за славље. Ако се осврнемо на суви историјски фактицитет, видјећемо да иза нас стоји једна средњовјековна битка, која се неповољно завршила за српски народ, који је у својој епици Косово и догађаје око њега назвао „Пропаст царства српскога“. Као што видимо, оно што стоји иза нас је догађај који носи несумњиву трагику. Поред тога што трагика сама по себи још од античких времена носи узвишеност и изазива пијетет, у хришћанском кључу она постаје простор празника, преображавајући уобичајени ниво поимања на онај јеванђелски, односно голготски.
На овом мјесту ћемо направити дигресију освртом на однос хришћанства и рата, како бисмо разумјели због чега је код нас једна битка попримила обрисе јеванђелског догађања.
Када је прије двије године освећен храм Оружаних снага Руске федерације, појавили су се критичари који су као аргумент против градње једног таквог храма истицали да Христос није бог рата, да се хришћанство очитује у дјеловању у складу са парадигмом ненасиља, да се не може спојити убијање на бојном пољу са моралним императивом јеванђеља. Откуд онда у Цркви тако јак и жив спомен светих ратника и откуд, најзад, да цио један народ као један од главних стубова свог хришћанског идентитета бира управо одлазак на „трисвето и на трисаставно“ бојно поље, а њихова крв, крв, дакле, тих ратника, да буде освећујућа за саму ту земљу, чинећи је навијек не само нашом него Христовом?
Овај парадокс једино се може на прави начин разумјети правилним тумачењем Христове ријечи да нема веће љубави од оне да ко живот свој положи за своје ближње. То може бити у буквалном смислу „глава за главу“, тако што ћу ја погинути да би други живио у миру, а може се огледати у одбрани духовног идентитета без којег се људско постојање из једног стреловитог двига „одавде до вјечности“, претвара у „сајам бесмислени“ на којем се човјек врти укруг, немајући шта да понуди свијету око себе нити систем вриједности који би предао свом потомству.
Поменули смо жртву, јер је жртвовање кључни хришћански појам, у чијем кључу је за хришћанина једино могуће објаснити појаве у свијету и међу људима. Та жртва је овдје више него очигледна, јер се човјек на бојом пољу жртвује ради оног другог оног слабог и немоћног, угроженог, који не може да изађе на то бојно поље и да се брани. Дакле, ја постајем жртва за другога. Излазећи из миметичког круга жртвовања другога ради себе, како то лијепо објашњава Рене Жирар, задобијањем искуства жртве, тек тада постајем свјестан истинског поретка ствари и онога шта је важно а шта није, које ми је до тог тренутка изгледало замагљено. Излазећи на бојно поље праведне борбе, постајући жртва, ја сагледавам стварни систем вриједности у којем је „земаљско замалена царство, а небеско од сад и довека“. Дакле, ту, постајући субјект жртвовања, ја постајем свјестан свега, а то је искорак у вјечност из чије перспективе све постаје јасно. Стога је и могао онај ко је пао у боју да ускочи у икону са ореолом онога који је сагледао живот кроз кристални поглед вјечности.
Неко ће и поред оваквог јасног тумачења жртвовања, хтјети да приговори да је убиство акт супротан апсолутном појму љубави, макар се десио на бојном пољу. То јесте тако, уколико је убиство мотивисано ма каквим другим разлогом осим љубављу према вјери и ближњему. Ако је акт моје одбране на њима заснован, мржња бива истиснута из поља мотивације ратника и он гледа онога који стоји насупрот њега као оруђе страшне заблуде која непријатељску мржњу порађа, а не као неког кога треба да мрзи као таквог. У том смислу је илустративна цртица из догађаја пред епске битке светог Петра Цетињског са Махмуд-пашом Бушатлијом, коју је често волио да приповиједа наш блаженопочивши митрополит, гдје свети Петар моли скадарског везира да се прође сиротиње црногорске и брдске, кунући се да је спреман да његова глава прва падне ако је правда на пашиној страни, те да оставља Богу да пресуди међу њима уколико је правда на страни Црногораца и Брђана. У овим ријечима можемо сагледати однос према непријатељу који је пун хришћанског достојанства и који се претвара у једну врсту сажаљења према заслијепљености непријатеља, али који истовремено сагледава сво исконско зло које непријатељ доноси са собом (довољно је прочитати записе Констатнина из Островице о страхотама које су турска освајања донијела са собом) и против којег без размишљања потеже свој мач. Не мрзим ја њега, него се браним од зла које стиже са њим. Нијесу залуду атентатори у Сарајеву жалили због убиства Софије Хотек.
Као што смо видјели, тајна жртвовања светих ратника је са тачке гледишта хришћанске етике сасвим неупитна и чиста од било каквих примјеса нечег што би се назвало мржња према ближњем, већ се може свести на двије етичке категорије: одбрана ближњег од насиља које му пријети – духовног (које се у конкретном случају огледа у разарању хришћанског бића код човјека и народа) и оног физичког (отјелотвореног кроз убиства и мучења која за освајањем слиједе) и у борби против исконског зла које поробљава душе људске, а с којим се одједном суочава цио један народ.
Сад ћемо се вратити на напријед постављено питање у вези са преображајем трагизма у слављење, погибије у празник. Такав један преображај је дубоко укоријењен у хришћанском предању и један је од главних саставних елемената хришћанског етоса од дана кад је Црква основана па до данас. За хришћанина је стицање било каквог земаљског блага и успјеха тек другостепена врста славља, а задобијање оног вјечног и непролазног је истинско херојство и највећи успјех. Тако се робови и служавке преображавају у хероје, јер својим етичким избором, својим жртвовањем показују да су прогледали, прогледали даље од великих и мудрих, увидјевши шта су истинске вриједности и прави пут. Тако и свети ратници нису велики тиме хоће ли у рату побиједити непријатеља, него хоће ли сагледати ради чега су мач исукали и против чега се боре. Тада њихова смрт, ма како насилна и страшна била, постаје њихово торжество, празник у коме се за њих отварају врата небеска, а у озрачју перспективе вјечности њихово сагледавање вриједности постаје ореол око њихове главе. Овим постаје могуће црнило смрти преобразити у позив на живот, живот достојан тог избора, јер они који долазе су дужни палима. Дужни су им, јер су они ради њих пали. Дужни су им још и више тиме што су им, прогледавши за вјечност, показали што је истински вриједно живота и смрти, својим избором растумачивши оне стихове: „Видовдане, мој очињи виде, тобом видим што други не виде“, а безрезервном спремношћу на жртву оправдавши оне друге: „ево т’ идем погинути, душо, у табору честитога кнеза“.
Није лако ни схватити ни прихватити ову реалност празника мученика нама као страдалном народу. Можда јесте кад је конкретни догађај у питању, онда када говоримо о Косовском боју, гдје дивни ратници, без мане и страха, иду да „велику змију згазе и умртве дивљу звијер“, али треба се радовати и у другим крсно-васкрсним догађајима страдања овог народа, до оног који се десио малте не међу нама, у Јасеновцу. Ту већ нема ратника, него прост сељак српски и брижна мајка српска, који гину под страшном руком џелатовом. Разлика између ова два страдања само је спољашњи утисак, кулисе које могу неком заклонити сагледавање истовјетности жртвовања, од Косова до Јадовна – један народ, једно страдање. Али и једна слава и празник, јер су и ови изабрали небеско царство. Зато што нису изашли на бојно поље, није њихова жртва пасивнија од оне коју су дали свети ратници, јер су и они направили избор. Могли су да превјере, па да нестану као многи прије њих који нису направили њихов избор. А они су остали да ћутећи, али храбро поледају смрти у очи. Они су такође хероји и свети ратници у бици за небеско царство, коју бијемо од оног опредјељења кнеза Лазара па до данас. Стога можемо да славимо њихов празник и да гледамо њихова свјетла лица, неукаљана компромисом са бићем народним. Само што је њихова слава, умјесто оне маскулине, ратничке, обојена лиризмом пјесме жене: мајке, сестре или кћерке.
То што се непрекинуто протеже та нит жртвовања и страдња, борбе за вјеру и за образ кроз цијелу нашу историју, показује да смо увјек као народ разумјели истинску природу косовског догађаја, ону његову духовну и етичку страну, и да је она не само обавезивала као завјет, већ и надахњивала као идеал с краја на крај наше историје.
Када ово кажемо, онда треба да се запитамо шта је Косово за нас данас, шта је за нас Видовдан и његова етика? Од одговора на то питање зависиће да ли смо нешто научили од наших хероја, а то ће рећи да ли смо спремни да одаберемо небеско царство, наспрам варљиве сигурности земаљских компромиса, који прије или касније, у мањем или већем обиму траже од нас да продајемо вјеру за вечеру.
У једном скорашњем разговору, саговорник ми рече: „неђе чоек мора преломит“. То је тренутак кад човјек прелама окове свог личног интереса, своје удобности, тренутног стремљења, зарад нечег што је скупље од живота, ради чега вриједи умријети. Ако тога нема, претварамо се у конзументе, чије је светилиште шопинг-мол, којем ходочастимо у оним ријетким тренуцима када су нам погледи одвојени од екрана телефона или рачунара. Ако не преломимо као кнез Лазар онда када му је дошао „соко тица сива из Јерусалима“, оне изгубљене територије са почетка излагања ће нам бити ситан губитак, јер губљењем душе народне и идентитета омеђеног светосављем и косовским завјетом, наша се хиљадугодишња историја своди на ништа, а огромна жртва генерација, а понајприје ових хероја, постаје узалудна.
У свјетлу оваквог чињеничног стања, први императив је да знамо ко смо (ком народу припадамо, којим језиком говоримо, којим писмом пишемо), а потом да знамо шта нам је чинити, а то је: 1. да се не плашимо до зла у етичком слислу (дакле од оног система вриједности који поништава наше вриједности, плаћене тако скупо), већ да му се супростстављамо онако како су се супротстављали наши хероји, а то значи са непоколебљивом вјером у правду Божију, презирући „плетења безумне скупштине“, интриге и лажи, и без мржње ма према коме, али чврсто и храбро, не уступајући ни за једну јоту; 2. да на црнило оних који сију смрт одговоримо тиме што ћемо, не плашећи се живот да дамо, афирмисати живот кроз дјецу васпитану у духу видовданске етике, која гарантује очување идентитета и која улива наду у сигурну основу за здраво друштво, што ће са своје стране обезбиједити и оно земаљско царство, које не смије бити приоритет, али од чијег остварења кроз идеју ослобођења и уједињења нећемо одустајати и 3. „пјевати ране косовске“ и тиме свједочити васкрсење.
Иван Булатовић, предсједник Братства православне омладине Црне Горе
(Излагање на Видовданској трибини одржаној у сали Матице српске у Даниловграду у суботу 26.06.2021. године, у организацији Српског покрета Његош – Општински одбор Даниловград, Матице српске – Друштво чланова Даниловград и Православног братства свети Арсеније из Даниловграда.)
