Булатовић И. Богић
Била у сваком је оку
Видјела и из најдаљега села
Кроз маглу назирала дубоку
Инокосна црква ко самотна јела
Који враћао се, њој би здравио
Нјој печалио који је ишао
Подигао је који није прездравио –
У цетињску пустињу, с Неба је сишао
Штитила кућу од громких је удара
Јављала који вјетрови када дувају
Лађаре склањала од бродских судара
Стари мештери још, у сјећању је чувају
Кад посјекоше је, удари страва
Без крова и неба, остасмо и без леђа
Куд који поскитасмо се свијетом
Зид за зидом клеца и обурдава
На ледини већ, сувишна смо голомеђа –
У имену са тугом, у презимену са сјетом
Извор: ИН4С
Фото: СПЦ
