Драга браћо и сестре, драги Митрополите, хвала пуно на овом дару да будемо заједно, али још више због чега смо заједно, а то је помен нашег изврсног оца и то је наша слава Лучиндан, слава ове земље и овога народа, као и ове породице којој је наш Митрополит цијелог живота служио.
Салдо мог живота је радост пред Господом
1990. године када је постао Митрополит, Амфилохије је, обраћајући се вјерном народу, дао ријеч да је дошао ту да заједно с њима обнавља душу тога народа заједно са својом душом. Имали смо тада непоколебив осјећај да он изговара неке пророчке ријечи. Тада је између осталог, а то није био неки дугачак говор пред манастирском капијом, рекао да нема ништа светије од људске душе и да нема ништа важније од достојанства људске душе, да је то највећа светиња.
2020. године, у манастиру Морача, Митрополит је дао једном младом новинару из Београда интервју, добио је једно чудно и изненадно питање од тог новинара, који је износио аргументе и за и против нашег Митрополита. За њега и за све нас који смо гледали тај интервју, изненада је упитао: „Шта је салдо Вашег живота?“ Митрополитов одговор је био: „Салдо мог живота је радост пред Господом.“ Такав одговор, у тренутку кад још није било јасно како ће се завршити борба која је тад била у јеку, за мене је најбољи одговор који може један човјек да да на крају свог овоземаљског живота.
Да видимо на тренутак, како је он зарадио или скупио тај салдо. Једноставно, он је некако до те 1990. године, по мом дубоком увјерењу, чинио све да се припреми за једну изванредну и необично важну мисију. Од рођења је живио по нашем поетском и епском предању, вјероватно под највећим утицајем свог оца, а онда је наставио да се школује у манастиру Морача и да тај свој језик надопуњује Његошем, и касније Светим писмима. Учио се у Морачи, као што знамо, затим у Београду, ниже и високо богословско образовање, а живећи некако крај Мораче и у Дечанима. Натапао је своју душу тим соковима тог језика и те теологије, да би се све завршило студијама у Атини, гдје је докторирао, као што су већ говорили упућенији од мене, на најсложенијем теолошком питању и тај његов рад био је бриљантан.
Као што сви већ знате, након врхунца свог школовања, отишао је на Свету Гору, у монашку пустињу, и како каже: „Тамо је негдје назрео себе.“ Кад је отишао у Париз па се вратио у Београд, и у Паризу и у Београду се већ могло осјетити да је међу нама један мисионар. У Београду још више и дубље, јер је имао прилику да се обраћа младим људима на свом језику, на језику којим је некако дубоко улазио више у срца и душе људи, него у њихове умове. То је било нешто сасвим ново.
Мисионарски земљотрес
Сада ћу вам рећи једну реченицу која ће вас сигурно изненадити, а нема двојбе да није тачна. У читавој историји Београда, а у 20. вијеку сам сигуран сто посто, никада се није чуо јаче глас једног мисионара, једног теолога, једног мистика. То је био један прави земљотрес. Када се ту мало припремио, дошао је у Црну Гору и рекао те ријечи да хоће да обнавља душу народа.
Моје дубоко увјерење, кад имамо у виду све оно што је преживио, претрпио, да то може да претрпи само један мисионар, који нема поглед на овај свијет из историјског угла, већ из перспективе вјечности. Он је знао да је брод којим он управља и који плови, брод који иде у вјечност и чија је котва забачена у вјечност. Само мисионар може да говори таквим језиком који стално иде ивицом да буде преоштар, а никад не бива тако преоштар да убије и никад не бива тако слаб да не буди. То је језик који пролази и продире у људске душе и биће, а истовремено прозрева те људе и бића боље него што они сами себе чују и виде. То је оно што он као мисионар говори људима, а са друге стране, као што рече један уман човјек: „Особина умног човјека или господина је у томе да је он један савршени слушалац других људи. Кад сте имали прилику да разговарате са Митрополитом, могли сте чути како вас он слуша. Као што знамо, то није честа особина људи на земљи. Некад људима говоримо, а они ћуте, али нас не чују. Све то је било, по мом дубоком увјерењу, повезано са тим да је он био дубоко укоријењен у предање и историју, а још више у оно што је био његов циљ. Његов циљ је био да иде ка Богу, али је као мисионар, чврсто одлучио да томе Богу неће ићи без народа. Истовремено је одлучио да неће тај народ да води Богу, а да је он без Бога.
Да поменем да је овдје међу нама Владика Теодосије, који је дечански Владика, а Дечани су цијело Косово. Дечани и КиМ су Митрополитова колијевка и његов гроб у који се добровољно сахранио, али као онај који ће васкрснути и васкрсава. Кад кажемо „комплентна личност“, ја то волим да говорим мало драстичније, изражајније, да људи стварно размисле о чему се овдје ради.
Био сам у Чикагу, упознао сам супругу покојног Душана Поповића, који је био секретар Владике Николаја Велимировића, брат чувеног Милорада Поповића, војводе из Гацка. Његова супруга је жива и говори ми за вечером: „Имам један проблем, о. Григорије, уђем у цркву и гледам оног човјека, свеца на фресци. Сјетим се да сам му кувала чорбу, нисам знала да је светац, али нешто сам осјећала.“ Тако и ми, нешто смо осјећали, али нисмо били баш свјесни и сигурни.
Оно што бих хтио да кажем, на све ово што су ови људи дивно рекли, нешто што може да нам промакне када размишљамо о Митрополиту Амфилохију. Господин Лакићевић је рекао по ко зна који пут, отац Гојко је рекао: „Комплентна личност.“ Нема комплетније личности, сличније Светом Сави у нашој историји, а да је био архијереј. Градња, наука, култура, умјетност, хумани рад, пастирски, мисионарски рад… Шта год да помислите да је радио Свети Сава, то је радио Митрополит Амфилохије. Има једна ствар која нам може промаћи, а то не бих волио. Већ сам рекао то да је само мисионар могао да издржи такве нападе, јер мисионар иде својим путем, ако се сјећате макар филмова који су о томе снимани.
Најјаче нешто је био његов лик. Кад бисте у том смећу од таблоида слушали оне незапамћене нападе: „Издајник“, „Хоће да одвоји“, „Хоће да превари“, кад читаш то, видиш слику и видиш: „Није“, какву год слику су бирали, она све то побрише. Тако исто, можете да се наљутите на њега, да вас начепи, повриједи, ви љути као рис, пођете тамо, видите га, а оно све нестане! Како један лик, а сви имамо црте лица, али ничије лице није говорило и не говори као његово.
Синоћ сам разговарао са неким људима, философима, отишао сам кући и на телефону нешто написао. Молим пјеснике да не буду превише критични, али је та слика била толико моћна, те ћу вам прочитати укратко шта је из тога произашло:
Тек сам недавно, након толико година открио и схватио шта је то заправо икона.
Истина, одувијек сам знао шта је то икона, да то није само пресликана слика људског лика.
Знао сам, кад станем пред икону, да погнем главу и заклањам вид,
Јер ме је било стид.
Јер не гледам само ја икону, него и она гледа мене
и свака лаж и превара моја тада крене
да се комеша и скрива.
Зато не стајем лако пред икону, али кад си хришћанин, то се мора и треба.
Међутим, ових дана, догодило ми се нешто у најмању руку необично.
Сјетио сам се, наиме, иконе Светог Луке и славе код ђеда Петра,
те ликова којих овдје више нема: бака, тетки, ујака, сестара, сусједа, куће старе, пјесме, воштанице, свијеће и смјеха,
тишине, радости празничне, бакине постељине и хљеба крсног,
милости благодатне и добра сваковрсног.
А онда ми једном пред очи изађе Митрополит Амфилохије, жив.
И осјетих да ми се глава сагиње у скрушеност, а код мене је то била срамота.
Подигнем главу да му нешто кажем, да кажем нешто као молитву за опроштај,
а он ме гледа благо. Бјеше ми мило.
Зар је толико времена требало да схватим у чему је тајна дубоко скривана?
Зашто су се сви преварили који су те камењали, псовали и ругали ти се,
који су те тумачили ријечи живе
из своје перспективе?
Промуцах некако тихо, рекох му: ”Човјече Божији, ово је прилика да ти кажем да су се људи о тебе огријешили, јер ти ниси слика,
него си икона прволика
Онога који је најљепши од синова људских, из чијих усана благодат точи
гдје ми је била памет, гдје су ми биле очи?
И не само мени, него и њима.
Да, гледали смо доље у земљу, али ако, добро је, како си сам говорио, док још стида у нама има.
Но боље би било да смо те гледали у очи, да смо се огледали у њима,
па би и ти видио шта свак од нас у себи има.
Ни овако ипак није лоше, а није ни сувише касно,
постадосмо посланица твојим сузама исписана, ма какви да смо.
И то су нам сада нада, и искуство, и молитва, и пјесма, и слава,
Свети Лука и Свети Петар и поред њих твоја света, на икони, глава.”
(Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 29. октобра 2021. године)
