– Вера у Бога је пре свега поверење да је све створено за добро. Све невоље овога света треба прихватати са благодарношћу, знајући да ништа не бива без Божијег допуштења. Треба да смо увек спремни да помогнемо другима и поделимо оно што имамо са онима који су у немаштини и невољи. У историји Срба и Албанаца на овим просторима било је и тешких али и бољих времена. Важно је, пре свега, да једни на друге гледамо као на људе, а не као на припаднике другог народа, или друге вере, и да показујемо солидарност са свима којима је помоћ потребна – беседио је Његово преосвештенство Eпископ Теодосије
Господ га је одабрао да служи на заветној земљи. Он је човек молитве, благости и љубазности, верни пастир своме стаду који се труди да свако место његове епархије буде благословљено, одржавањем Литургије и чувањем вере Христове. Сведочећи веру у Господа, непрестано упућује поруке да буде више мира, правде и радости, да људи на Косову и Метохији живе једни поред других без страха јер смо сви Божија деца. У радосном ишчекивању дана рођења Христовог, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије беседи за „Јединство”.
- У току је шестонедељни Божићни пост који верници треба да искористе за прочишћење душе и тела, као и да се уздрже од рђавих мисли, жеља и дела. Може ли се на основу тога закључити колико је српски народ верујући ?
Божићни, као и сви други постови у нашој Цркви су периоди када треба да интензивније живимо вером у Христа Господа. Потребно је да редовније учествујемо у богослужењима, молећи се и код куће, да са ближњима живимо у миру, превазилазимо неслоге, свађе и помажемо онима којима је помоћ преко потребна. Колико смо као народ блиски Богу види се највише из тога колико нашу веру пројављујемо у поменутим делима, а не само у спољашњим знацима да смо верници. Треба делатно да будемо деца Светог Саве и наших светих предака, а не само на речима.
- Има се утисак да и код верника постоје поделе на традиционалисте и модернисте и да не примењују Христове речи да царство не може опстати, ако је у себи подељено… ?
У Цркви нема традиционализма и модернизма, јер је Христос увек савремен тј. Његове речи и дела односе се на свако време и на сваку ситуацију. Чињеница је да је Христос као оваплоћени Син Божији на земљи живео пре 2000 година, али Он је и сада живо присутан међу нама Духом Светим у Цркви која је Његово тело, организам чији смо ми чланови. Зато је важно да речи Христове правилно разумемо у сваком времену и да своју веру потврђујемо не тиме што ћемо се претерано везивати споља за нешто старо, или се трудити да будемо модерни и угодимо духу овог времена, него да пројављујемо ону увек савремену и вечну љубав Божију која се види у делатном хришћанском животу. У Цркви као Телу Христовом нема подела, али има подела међу онима који се зову хришћани. Они који се одвајају од заједнице у Христу, од поретка који вековима води Цркву Духом Светим, сами себе одвајају и од Цркве. Отуда су сваки сукоби међу хришћанима саблазан и треба да буду превазиђени, јер ако устрајемо у међусобним поделама, нећемо наследити Царство Божије које нас повезује у једно Тело Христово.
- Искушења и разноразне тешкоће наилазе и стављају нашу веру у Христа на пробу, а многи се осећају слабим и неспособним да то савладају. Како се ухватити у коштац са изазовима и надвладати их?
Разна искушења и тешкоће су саставни део нашег биолошког живота. Међутим, ако истински живимо Христом, умирући сваки дан старом човеку и његовим навикама, односно страстима, онда живимо на другачији начин. Споља смо и даље у овом свету и времену, али тада ми, како су древни хришћани говорили „земљом ходимо, а на небу обитавамо”. Ми свакодневно страдамо, али смо у тим страдањима још јачи, јер Христос је победио силу смрти која је ништа друго него везаност за овај пали свет и његове законе. Ко заживи у Христу, њиме свет више не влада и отуда сви изазови и тешкоће за хришћане су заправо пут којим још више постајемо сједињенији са Богом. Са Христом се сараспињемо да бисмо са њим савраскрсли, пева се у црквеним песмама. Зато све невоље овога света треба прихватати са благодарношћу, знајући да ништа не бива без Божијег допуштења. Ми као појединци не можемо да познамо целину воље Божије који Христом у Духу Светом читаву творевину узводи у вечно постојање и сједињује. Вера у Бога је пре свега поверење да је све створено за добро. Ако са благодарношћу све прихватамо, наравно мењајући само оно што до нас стоји, и у складу са заповестима Божијим, онда ћемо и највеће тешкоће лакше носити и оне ће нам бити на вечни живот и спасење.
- Некада су људи били сиромашни и срећни. Данас, у цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, људи су у том престижу незадовољни, потиштени, апатични па чак и озлојеђени. Да ли се наша вера лако пољуља због материјалног или никада није ни била довољно чврста?
Потрошачки дух је дух овога света и века. Бог је створио свет да би све у њему Христом било повезано и сједињено и живело вечно у Богу. Нажалост, људи који не познају Бога и његову љубав, све виде одвојено и немилосрдно грабе материјална богатства, слепо верујући да ће тиме постати срећнији. Они мисле да ће на тај начин победити силу смрти, али биолошка смрт долази и што је најстрашније они који не заживе Христом сада и овде, остаће у духовној смрти одвојени од Бога. Истинска радост и мир који нам је Христос дао не могу се наћи у спољашњим околностима, већ у одрицању од света, јер Господ каже: „Ко се не одрекне себе не може бити мој ученик”. То није упућено само монасима, или, у нашем времену неким изабранима, већ сваком хришћанину. Одрећи се себе, то не значи физички оставити овај свет и његова богатства, већ значи одрећи се наше самољубиве везаности за овај свет и свега онога што је пролазно. Хришћани могу да живе окружени материјалним светом и чак и материјалним богатством, а да то не влада њима. Треба да смо увек спремни да помогнемо другима и поделимо оно што имамо са онима који су у немаштини и невољи. Зато вера у Христа није презир материјалних вредности, већ не дозвољавање да оне владају нама и замене у нашим срцима Бога. Не може се служити Богу и мамону, односно богатству, рекао је Христос.
- Колико би веронаука као обавезни предмет у школи оплеменила децу и усмерила од детињства на прави пут?
Веронаука има посебан значај да децу и младе људе усмери ка правилном схватању вере у Бога и подстакне да активно учествују у животу Цркве. Њена улога није да деци само да формална знања и информације, већ да у њима развије истинске духовне вредности. Зато је вероучитељ својеврсни проповедник и има свештену улогу, јер и својим животом и речима младе људе треба да надахњује за живот у Христу. Ако веронаука остане само формални предмет, неће бити од ње велике користи. Зато је важно да вероучитељи са својим епископима и паросима активно раде на томе да деца и млади људи оно што науче на веронауци активно и у животу примењују. Пре свега треба да живе евхаристијским животом, помажући једни другима, клонећи се лоших навика и развијајући оне особине које им помажу да постану зрели и одговорни људи, истински следбеници Христови.
- Српски народ се лако одрекао вере због комунизма. Може ли се приметити међу верницима у данашњем времену да политичка идеологија има утицаја на свест о вери?
Политичка идеологија је увек била заснована на поделама и они који смисао свог живота виде само у политичким сукобима и борбама не могу на прави начин да познају љубав Божију. Наравно, ако се направи правилан приступ, политички активисти могу много да учине да побољшају услове живота и истински развију домаћински дух у друштву и реше многе проблеме. Природно је да се сви у свему не слажу. Али, једно је не слагати се, а друго презирати другога због различитог политичког става. Отуда људи могу бити чланови многих политичких партија, а опет у Цркви заједно као браћа и сестре да буду у слози једни са другима. Уколико човек истински зна да мора да ради на добро својих ближњих и целог народа, онда и политичка улога може да буде средство ширења љубави Божије и јачања Цркве. Уосталом такав пример су нам дали велики и славни Немањићи који су живели у комплексним политичким околностима, али су увек радили за добро свог народа и оставили нам предање и светиње које су нас вековима утврђивали у вери Христовој.
- Како пронаћи баланс између мера због Ковида-19 и верских потреба, посебно у време слава и верских празника, и у којој мери вера и медицина једна другу надопуњују у овим тешким временима?
Црква се не суочава први пут у историји са епидемијом као што је ова. Било их је много, и хришћани су увек гледали да очувају своју веру и хришћански живот колико је то могуће и у условима страдања од болести, али и да истовремено заштите и себе и ближње. Медицина има велики значај ако се схвати као дар Божији и уколико лекове користимо да бисмо сачували живот свој и наших ближњих, имајући увек у виду одговорност за светињу живота. Претерано поверење у науку и занемаривање вере, једнако је погрешно и опасно као и негирање тековина медицине и фанатично веровање да ће нас само Бог сачувати. Ко се чува и Бог га чува, каже наш народ и зато у томе треба наћи одговарајућу меру. Важно је да се не плашимо болести, али да се чувамо од ње не само ради нас већ пре свега ради наших ближњих који због наше самоуверености и непажње могу да пострадају и пате. Онима који су болесни треба указивати сваку врсту помоћи и стално се молити за њих, као и за пожртвоване лекаре и медицинско особље које се даноноћно труди, посебно у ове тешке дане пандемије. Како ће се сваки човек чувати, то је питање слободе и одговорности сваког од нас. Црква нас позива да ово и сва друга питања која се појављују у време пандемије решавамо одговорно, озбиљно, трезвено и са поверењем у Бога, као истинског лекара, који помаже и директно, али и преко људи којима је поверено да нас лече.
- Има ли српски народ довољно солидарности и емпатије да помогне сиромашне, немоћне, болесне…?
Наш народ је вековима одликовала солидарност и брига за ближњег иако смо одувек имали међусобних подела и свађе, неретко и у самим породицама. На селима су у прошлости мобама људи помагали увек онима којима је помоћ била потребна, и тада су људи били много више повезани. Данас преовлађује дух индивидуализма и зато кроз парохијски живот треба увек да се трудимо да организујемо помоћ сиромашнима, немоћним, болесним и старим особама. Црква ту има велику одговорност и добротворни рад је посебан израз љубави према Богу, јер ко осећа невољу ближњега у њему истински живи Дух Свети.
- Имају ли Албанци на КиМ толеранције и поштовања према комшијама Србима?
У историји Срба и Албанаца на овим просторима било је и тешких али и бољих времена. Важно је, пре свега, да једни на друге гледамо као на људе, а не као на припаднике другог народа, или друге вере, и да показујемо солидарност са свима којима је помоћ потребна. Наравно, то се односи и на Албанце који би требало да имају такав однос према Србима који желе да у миру живе са њима. Нажалост, видели смо да тренутно тога нема много и остајемо у нади и молитви да дух љубави надвлада етничке поделе и мржњу. На Косову и Метохији довољно је и неба и земље, и воде и шума и поља, за све људе добре воље.
- Које вредности данашњи човек може ишчитати из тајне Божића, догађаја који се десио пре више од 2000 година?
Време припреме и прославе празника Рођења Христовог увек је прилика да припремимо наша срца да приме Богомладенца Христа и да се огрејемо топлином љубави Божије према ближњима и свим људима на свету. Господ је дошао на земљу и постао човек да би нас учинио способним да живећи још овде на земљи живимо као небески народ, да променимо свој живот, да живимо не као група индивидуалаца, већ као породица и заједница. То је смисао Цркве која је пре свега светотајинског карактера. Спремајући се за Божић постом, молитвом, покајањем и исповешћу, отварамо своје срце за Бога и ближње и тако већ приносимо Богомладенцу дарове као што су то учинили древни мудраци. Можемо Му се поклонити само уколико принесемо дарове у свом срцу – злато као чисту и прекаљену веру у Бога, смирну као целомудреност срца и тела, и тамјан као искрену и миомирисну молитву.
- Верујете ли да ће снажне речи из Божићне поруке: „Слава на висинама Богу, а на земљи мир људима”, разбити таму и коначно заживети на Косову и Метохији?
Као хришћани увек живимо у нади и вери да ће за све нас бити боље и на Косову и Метохији. Наша вера и нада сежу ка вечности, јер знамо да је све на овом свету пролазно и да је Божије једино вечно. До нас је да чинимо што можемо, да буде боље, и да све што Бог допусти примимо са благодарношћу. Не треба никога да увредимо или повредимо, већ треба да негујемо све оно што је наше и што нас је вековима сачувало. У једној од верзија древних текстова Светог Писма каже се „Слава на висинама Богу, а на земљи мир међу људима добре воље”. И ове речи имају велики значај и смисао јер истински мир Божији могућ је једино међу људима који су своју душу и срце отворили једни за друге и имају добру вољу да све решавају у миру. Са том вером хитамо у сусрет Богомладенцу Христу, спремајући се да ускоро певамо радосне божићне песме око бадњака и прославимо Господа који је постао човек да би нас учинио истинском децом Божијом. Користимо, стога ову прилику, да упутимо свима свој архипастирски благослов да преостале дане поста проведемо у миру, здрављу и љубави Божијој, и сви заједно, на дан празника радосно ускликнемо:
ХРИСТОС СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
Р. Комазец
