Бесједа одржана у храму Светог Вазнесења Господњег на Топлој у Херцег Новом на Томину недјељу 2022. г.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Ево нас, браћо и сестре, и драга дјецо, у првој недјељи по Васкрсењу Христовом, такозваној Недјељи антипасхе или обновљења, тј. Недјељи подобној Пасхи у којој се додиром самих крсних рана Христових руком Св. Апостола Томе обнавља и његова и наша вјера и сам дан Христове побједе над силама адским, над смрћу, гријехом и ђаволом.
Ове Томине недјеље читамо на Св. Литургији чудесно јеванђељско свједочанство апостола Јована, које нам показује колико је важна наша вјера, не просто као вјера у било шта, него вјера у Господа и Спаса нашега Исуса Христа, Сина Божијега и Сина човјечијега, у Христа Распетога и Васкрслога из мртвих, Онога „јединога Безгрешнога“ који је, понијевши све наше гријехе, ради нас и ради нашега спасења био разапет на Крсту и васкрсао и чије васкрсење је најчудеснији најважнији највеличанственији догађај у историји и судбоносно за метаисторију, за наше спасење и живот у Царству Божијем које долази.
Св. Апостол Тома није био са осталом десеторицом Апостола када им се у Горњици сионској, у коју су се скрили у страху од Јудеја, при закључаним вратима, јавио Васкрсли Господ и зато тражи да сопственим длановима и прстима опипа Христове ране од клинова. То „невјерно“ искање апостола Томе, Томино невјеровање на свој начин заправо утврђује у вјери све нас. Како би се без њега утврдили прво Свети Апостоли, а онда и ми остали, како бисмо се утврдили ми као они за које Христос каже да су блажени који „не видјеше, а вјероваше“, јер ми смо ти који нијесмо очима својим видјели Васкрслога Христа, али смо повјеровали Његовим ученицима, Светим Апостолима, и самом „невјерном“ Томи међу њима, и који вјерујемо епископима Цркве Христове као њиховим насљедницима и свим онима који проповиједају Јеванђеље Његово и приносе Бескрвну Жртву Његову „за живот свијета“, којом се и ми причешћујемо.
У Светом Писму и Старога и Новога завјета постоји једна ријеч, један појам, који се, послије Имена Божијег, најчешће помиње а то је – вјера, вјера или као нешто позитивно или као невјера или невјерје, нешто негативно, што не служи на спасење и част човјеку. Пратећи Христово општење са људима из свједочанства апостолских, ми видимо како се Господ од свега на свијету удивљава само једноме – човјековој крјепкој вјери у Бога, и да се, опет, ожалости, када не нађе ни траг вјере у читавом једном граду или крају. Колико је вјера и за наш народ значајна види се из многобројних нијанса значења које она може имати „тврда вјера“, „чврста вјера“, „силна вјера“ и надасве „права вјера“, „блага вјера“ и „благовјерје“, као исповиједање истините, православне вјере, да много не помињемо она негативна значења, као што су „маловјерје“, „невјера“ или када за некога кажу „ништа-вјера“ или никаква вјера.
Дакле, ничег за човјека нема значајнијег од његове вјера. Вјера је значајнија и од његовог поријекла и од његовог узраста, и од његове тјелесне љепоте, од његовог богатства, од тога да ли има или нема дјецу, од тога да ли има или нема шта да једе, од тога да ли има здравље или га нема. Од свега је најважнија његова вјера, и то права вјера у Христа Спаситеља, јер Христос каже „ко вјерује у Мене“, у Васкрсење и јеванђељску ријеч Христову, „има живот вјечни“.
Нијесмо ми овдје на земљи рођени да бисмо свој живот траћили на самоугађање, него да бисмо га испунили крстоносном, Христовом Јеванђељу послушном вјером, која исправља и нас и живот наш и из које се рађају врлине. Вјера је коријен и суштина свега онога што једна душа порађа овдје на земљи, и љубав и праштање и милосрђе и трпљење и стваралаштво у славу Божију, и само наше спасење, све је то плод наше вјере. Зато је Томином невјеровање, кога се данас опомињемо, Црква и дала толики значај, да је ову недељу посветила апостолу Томи, јер његова невјера, његово колебање је било и колебање свих Апостола, који на свом сионском сабрању у закључаној одаји, када је први пут међу њих дошао Васкрсли Господ, бијаху уплашени „страхом јудејским“ и још увијек неутврђени у вјери и колебљиви. Митрополит Антоније Блум говорио је – да су остала сабраћа његова, Апостоли, сами били утврђени и да су они блистали истинском вјером, можда Тома не би ни тражио да пружи руке у ране Учитељеве од клинова Распећа. Међутим, они су били у великом страху од Јудеја, они су се крили, јер су као ученици Христови сами сада били на реду да од њих пострадају, а још нијесу били утврђени, јер Дух Свети још не бијаше сишао на њих.
Нијесу били јаки, били су запрепашћени. И зато Тома тражи да метне прст свој у ране од клинова голготских. Он хоће да се на лицу мјеста увјери да је Учитељ заиста васкрсао, да је пред њим у Својој распетој и васкрслој плоти Син Божији оваплоћени, који је са њима јео и пио, био са њима на Тајној вечери, хоће да види Онога који је разапет на крсту и пострадао и умро, да се увјери да је то исто Његово тијело, да је Он управо тај, а не неко други, да није то неко други у обличју Његовом. Хоће да опипа саме ране од клинова, јер те ране од клинова су Њега и усмртиле, и то страдање, и тек пошто их осјети под прстима, тек онда хоће да повјерује. Када Христос каже тада Томи да пружи руке и стави их на ране Његове од Распећа и прободена ребра Његова, Он му још каже: „И не буди невјеран, него вјеран!“
И то је кључно, то је главна порука данашњег Јеванђеља, порука Христова свакоме од нас и сваком човјеку у роду људском, од онога првога па до посљедњега – не буди невјеран, него буди вјеран, јер је у томе кључ твога живота. Ако немаш вјеру, онда си нико и ништа, и твој живот је промашај, а ако имаш вјеру и ако по њој живиш Христом и за Христа, и ако најтеже пострадаш, твој живот има смисла. Нека је твоје страдање и најтеже, до саме смрти, оно има смисла и доноси ти собом Христов дар вјечног живота. Све тада има смисла, све што продубљује твоју вјеру у Христа Спаса и што развија твоје врлине има смисла, јер једнога дана ћеш као добри и вјерни слуга ући „у радост Господа својега“, ући ћеш у Царство Небеско, имаћеш живот вјечни.
Ето, браћо и сестре, нека нам Бог дадне да будемо они који вјерују и они који се својом вјером спасавају, да бисмо и ми са свим Светим Апостолима, и самим апостолом Томом рекли оно што је он, на крају, рекао силином најдубљег богопознања: „Господ мој и Бог мој!“ Богу нашему слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.
Крстоносни протојереј Радомир Никчевић, старјешина храма Светог Спаса на Топлој
Извор: IN4S.net
