Sveti prorok Jelisej beše sin Safata iz plemena Ruvimova. Rodio se u gradu Avelmeolu, i bio veliki čudotvorac. Samo rođenje njegovo bi propraćeno čudesnim pojavama. U gradu Silomu, daleko od Jerusalima, bejaše zlatna junica, kojoj Izrailjci, zalutali u idolopoklonstvo, prinošahu žrtve i klanjahu joj se kao bogu. U času rođenja Jeliseja ta bezdušna junica tako silno zarika, da se rikanje njeno ču čak u Jerusalim. Dok se svi veoma čuđahu tome, jedan sveštenik, pun Svetoga Duha, reče: Danas se rodi veliki prorok Božji, koji će porušiti idole i satrti silne.
Kada Jelisej postade punoletan, provodeći život u devstvenoj čistoti, radi što većeg ugađanja Bogu, Bog ga pozva na proročku službu. I to na sledeći način. Jednom Jelisej oraše zemlju sa dvanaest jarmova volova. U to vreme sveti prorok Ilija beše na gori Horivu u razgovoru sa Bogom, i Bog naredi Iliji da ide i pomaže Jeliseja za proroka mesto sebe. Otišavši, sveti Ilija nađe Jeliseja gde ore, ogrnu ga svojim ogrtačem, kaza mu volju Gospodnju, odredi ga da bude prorok i naredi mu da ide za njim. Jelisej odmah ostavi sve i beše gotov da svim srcem sleduje svetom proroku Božjem Iliji, samo ga zamoli za dozvolu da otide do doma svog i oprosti se sa ocem i majkom. I dozvoli mu sveti Ilija. Otišavši doma, Jelisej uze jedan par volova, sa kojima je orao, zakla ih, i na drvima od pluga ispeče meso, i ugosti prisutne ljude i susede. Posle toga celiva oca i mater, pa otide za Ilijom, i služaše mu, učeći se od njega poznanju mnogih tajana Božjih (3 Car. 19, 15-21).
Blagodaću Božjom Jelisej postade prorok, ne manji od učitelja i nastavnika svog, Ilije svetog. A kada Bog hoćaše da slugu svog Iliju uzme u vihoru na nebo, i da ga preseli u raj, Ilija upita Jeliseja, kakav dar želi od Boga da mu on molitvom svojom izmoli. “Išti, reče Ilija Jeliseju, šta hoćeš da ti učinim, dokle se nisam uzeo od tebe”. Jelisej ne zaiska sebi nešto vremensko zemaljsko, jer ništa ne trebaše na zemlji on koji radi Boga beše ostavio sve i beše siromašan duhom i stvarima; ne zaiska on od Ilije ni zdravlja telu svom ni dug život, jer, očekujući naslediti život večni, on ne željaše dugovečnost u ovom vremenskom životu; nego zaiska dvostruku blagodat Svetoga Duha što beše u svetom Iliji. Neka bude, reče Jelisej, taj dar proroštva i dar čudotvorstva, što je u tebi, dvostruko veći u meni, da bih ljude, koji su ostavili Boga i zalutali u služenje Vaalu, mogao rečju proročkom učiti, i učenje svoje čudotvorstvom potvrđivati, i time ih opet obratiti k jedinom istinitom Bogu. – Ilija pristade uslovno na Jelisejevo traženje, rekavši mu: “Ako me vidiš kad se uzmem od tebe, biće ti tako”. – I kad iđahu dalje razgovarajući se, pojaviše se pred njima ognjena kola i ognjeni konji, koji ih razdeliše, i Ilija bi uzet vihorom na nebo. A Jelisej gledajući to vikaše: Oče moj! Oče moj! Kola Izrailjeva i konjici njegovi!
I kad, naposletku, Jelisej prestade već videti ta ognjena kola, koja zajedno sa Ilijom iščezoše u nebeskim visinama, on stade plakati za njim kao za ocem svojim, razdirući haljine svoje. I ugleda gde svetim Ilijom spušten s visine pade na njega ogrtač, i uze ga na utehu svoju, i kao znak dobijenog dvostrukog duha Ilijinog. I čuvaše ogrtač kao najskupocenije blago, ili kao dragocenu carsku porfiru, i njime učini isto čudo kao i Ilija ranije: želeći da pređe reku Jordan, on udari ogrtačem po vodi, i rastupi se voda tamo i amo, i pređe Jelisej po suhu. Videvši to čudo sinovi proročki koji življahu u Jerihonu, rekoše: “Počinu duh Ilijin na Jeliseju”. I došavši k njemu pokloniše mu se do zemlje (4 Car. 2, 1-15).
Došavši u Jerihon sveti Jelisej ostade neko vreme u njemu. Žitelji grada dođoše k njemu i rekoše: Gle, dobro je živeti u našem gradu, kao što vidiš gospodine; ali je voda rđava i zemlja nerodna. A Jelisej im reče: Donesite mi vodonos, i metnite u njega soli. Kada oni to uradiše, on uze vodonos, iziđe na izvor, baci se u njega i reče: Ovako veli Gospod: iscelih ovu vodu, i neće biti više od nje smrti i nerodnosti. – I posta voda zdrava po reči Jelisejevoj.
Posle toga sveti Jelisej otide iz Jerihona u grad Vetilj, čiji žitelji – Izrailjci, odstupivši od Boga, klanjahu se idolima. Kad se približi gradu, mala deca koja se igrahu na putu, videći svetog proroka da je ćelav, stadoše mu se rugati vičući: Hodi, ćelo! Hodi ćelo! – A sveti Jelisej, prošavši pored njih, obazre se i, videći gde trče za njim i rugaju mu se, prokle ih imenom Gospodnjim. I gle, istrčaše dve medvedice iz šume, i rastrgoše četrdeset i dvoje dece, a ostala deca jedva utekoše u grad. Ovu kaznu prorok Božji navede na tu decu po pravednom sudu i preseče im život, da ne bi, pošto odrastu, postali gori po naravi; i da bi njihove roditelje kaznio za njihovo idolopoklonstvo i dao im nauk da decu svoju vaspitavaju u strahu Božjem i česnom poštovanju slugu Božjih. – Iz Vetilja Jelisej ode na goru Karmil, i otuda se vrati u Samariju.
U to vreme Izrailjci zaratiše na Moavce, i to sa ovog razloga. Car Moavski, čija zemlja veoma izobilovaše stokom, svake godine davaše kao danak caru Izrailjevu sto tisuća jaganjaca i sto tisuća ovaca pod runom. Ali kad car Izrailjski Ahav umre, odmetnu se car Moavski od cara Izrailjeva, i prestade davati uobičajeni danak. Tada Joram, sin Ahavov, koji carovaše nad Izrailjem u Samariji i držaše se bezbožja očeva, sabra svoju vojnu silu. Usto pozva u pomoć Josafata, bogougodnog cara Judejskog iz Jerusalima, i potčinjenog mu cara Edomskog. I krenu na Moav preko pustinje Edomske. A po promislu Božjem u pukovima se nalažaše i sveti prorok Jelisej. Sedam dana putovahu ova tri cara sa svojom vojskom, i ne beše vode ni za ljude ni za stoku; i već svi iznemogavahu od žeđi. I Joram, car Izrailjev, reče sa uzdahom: Sabra Gospod nas tri cara, da nas preda u ruke Moavcima. A car Judejski Josafat upita: Nema li tu pri pukovima koji prorok Gospodnji, da upitamo Gospoda preko njega? A jedan između slugu cara Izrailjeva odgovori i reče: Ovde je Jelisej, sin Safatov, koji služaše proroku Iliji, polivajući mu vodom ruke. A car Josafat reče o Jeliseju: U njega je reč Gospodnja.
Tada sva tri cara otidoše k svetom Jeliseju i moliše ga da se pomoli Gospodu za njih, da mu On otkrije šta njih očekuje. No sveti Jelisej reče Joramu, caru Izrailjevu: Šta je meni do tebe? Ti idi ka prorocima oca svoga Ahava i ka prorocima matere svoje Jezavelje, pa njih pitaj da kažu šta će vas snaći. A Joram, car Izrailjev, reče mu sa smirenjem: Radi toga li Gospod sabra nas tri cara, da nas preda u ruke Moavcima? Jelisej mu odgovori: Tako da je živ Gospod sila, pred kojim stojim, kada ne bih poštovao bogougodnog cara Josafata, ne bih mario za tebe idolopoklonika, niti bih te pogledao; nego dovedite mi gudača. I bi doveden k njemu gudač – levit, koji je divno umeo pevati psalme Davidove. I kad gudač pevaše, siđe Duh Sveti na Jeliseja, i on prorokujući reče: Načinite duboke jame po ovoj dolini, jer ovako veli Gospod: nećete videti ni dažda ni vetra, a jame će se napuniti vode, te ćete piti i vi i ljudi vaši i stoka vaša, pa će čak i Moavce Gospod predati u ruke vaše, i pobedićete svu silu njihovu, i raskopaćete sve utvrđene gradove njihove, i poseći ćete sva dobrorodna drveta njihova, i zatrpaćete kamenjem i zemljom sve izvore vodene, i opustošićete svu zemlju Moavsku.
I zbiše se sve ove reči prorokove. Jer sutradan, kada blagočestivi car jerusalimski Josafat prinošaše Bogu žrtvu rukama svešteničkim, svi ljudi ugledaše gde Edomskim putem teče voda, koja najpre dostiže do mesta gde beše Josafatova vojska, pa zatim, razlivajući se po okolini, ispuni sve jame po dolina i jaruge, i sva se zemlja natopi i nakvasi. I pošto se svi domila napiše vode i okrepiše, udariše na Moavce, razbiše ih do nogu, i svu zemlju Moavsku opustošiše, po reči proroka Božjeg, pa se pobednički svečano vratiše u svoju zemlju (4 Car. 3, 5-27).
Jednom neka udovica, supruga jednog od sinova proročkih, sa bolom govoraše proroku Jeliseju: Sluga tvoj, muž moj, umre; a ti znaš da se on bojao Gospoda. Sada pak dođe zajmodavac, kod koga se moj muž zadužno mnogo, i ne našavši kod mene ništa što bi mogao uzeti, jer sam uboga, on hoće da uzme u roblje dva sina moja, koji su mi uteha u udovištvu mom i zenice su očiju mojih.
Sažalivši se na udovicu i njenu decu, sveti prorok Jelisej upita je: Šta želiš da ti učinim? Kaži mi, šta imaš sada u kući svojoj? Ona mu odgovori: Sluškinja tvoja nema u kući ništa do sudić ulja. Tada joj sveti prorok reče: Idi, išti od svojih suseda što veći broj praznih sudova, pa se zatvori u kuću sa sinovima svojim, i nalevaj od svoga ulja u sve te sudove, i oni će se napuniti.
Udovica učini kako joj reče prorok: potraži od suseda prazne sudove, donese ih u kuću, zatvori za sobom vrata, i nalevaše ulje iz svoga suda u prazne sudove; pri tome joj sinovi pomagahu: dodavahu joj sudove i nalevahu ih, i u njenom sudu ulje ne nestade nego tečaše kao iz izvora. A kad se sudovi napuniše, ona reče sinovima svojim: Dajte mi još sudova. Sinovi joj odgovoriše: Nema više praznih. Tada prestade teći ulje i iz udovičina suda. Udovica s velikom radošću pohita k Božjem čoveku i obavesti ga o tom čudu. Sveti Jelisej joj onda reče: Idi, prodaj ulje, i oduži se; a što preteče, onim se hrani sa svojim sinovima.
Posle toga jednom prolažaše sveti prorok Jelisej kroz grad Sunam. Tu ga jedna bogata žena ustavi da jede hleba, i ugosti čoveka Božjeg s radošću. A kroz taj grad prorok Jelisej je često prolazio: i kad je sa Karmila išao na Jordan, ili u Galgal, ili u Jerihon, i kad se otuda vraćao na Karmil; i posle ovog poziva ženinog kad god kroz grad prolažaše, on uvraćaše u kuću njenu da jede hleba, pošto ona beše pobožna i dobrodeteljna. I ta žena reče svome mužu: Uverila sam se da je svet ovaj čovek Božji što često prolazi kroz ovaj grad. Zato da mu načinimo malu klijet, i da mu namestimo postelju i sto i stolicu i svećnjak, pa kad s puta svrati k nama, neka se ima gde odmoriti.
Tako i uradiše. I sveti prorok kad god bivaše u tom gradu, uvek stanovaše u toj klijeti. Jednom odmarajući se u toj klijeti, radi njega načinjenoj, čovek Božji razmišljaše na koji način da se oduži ovoj gostoljubivoj i dobrodeteljnoj ženi. I reče momku svome Gijeziju: Zovi ovu Sunamku. I on je dozva. Kada ona uđe, čovek Božji joj reče: Eto ti se staraš o nama; čime da ti uzvratimo za to? Imaš li što da govorim caru, ili knezu, ili vojvodi? Ona odgovori: Nemam nikakve molbe za njih, jer živim usred svoga naroda.
Kada žena ode, sveti prorok upita Gijezija, čime da uzvrati toj ženi za njena dobročinstva. Gijezije mu odgovori: Ova žena nema dece, a muž joj je star, zato umoli Boga da joj da naslednika – sina. Ugodnik Božji učini tako: uznese Bogu toplu molitvu za ženu tu. I obavešten od Boga da mu je molitva uslišena, on ponova pozva Sunamku preko momka. I reče joj: Do godine u ovo doba grlićeš sina. A ona, poklonivši mu se, reče: Molim te, čoveče Božji, nemoj varati sluškinje svoje. Svetitelj je onda ubedi da veruje njegovoj nelažnoj reči. Potom zatrudne žena, i rodi sina druge godine u isto doba, kao što joj reče sveti prorok. I dete odraste. I kad jednom u vreme žetve izide k ocu svome i k žeteocima, on posle kratkog vremena reče ocu: Glava me boli. Otac naredi sluzi da ga odnese materi. Sluga ga uzme i odnese materi. I ležaše na krilu njezinu do podne, pa umre. Ona onda uze mrtvog sina, odnese ga u prorokovu klijet, položi ga u njegovu postelju, pa iziđe i zatvori vrata. Potom zovnu svog muža, ali mu ništa ne kaza o smrti sina, nego ga zamoli govoreći: Pošlji mi jednoga momka i jednu magaricu da otrčim do čoveka Božjeg, i brzo ću se vratiti. Muž je upita: Zašto danas hoćeš da ideš k njemu, niti je mladina ni subota? (Jer u te dane kod svetog proroka Jeliseja, koji je živeo na gori Karmilu, sabirahu se ljudi radi slavoslovljenja Boga, i radi pouke). A žena mu odgovori: Iako nije ni subota ni mladina, ipak ću ići.
I ona hitno otputova k svetome. Kada se pak približavaše gori Karmilskoj, čovek Božji, provideći njen dolazak, reče sluzi svome Gijeziju: Eto Sunamka dolazi. Trči joj u susret, i reci joj: Mir tebi! – Izišavši joj u susret, Gijezije joj reče: Mir tebi! Mir mužu tvome! Mir detetu tvome! A ona reče: Mir. No kada dođe k svetom Jeliseju na goru, ona pade pred njim i zagrli mu noge. Gijezije pristupi, želeći da je odgurne, ali mu sveti Jelisej reče: Ostavi je, jer joj je sada duša ucveljena, a Gospod sakri od mene žalost njenu i ne otkri mi. – A žena reče: Eda li sam iskala sina od gospodara svoga? Nisi li ga ti sam, gospodaru moj, izmolio meni od Boga? Ne govorah li ja tebi: nemoj me varati? I eto, sin moj sada umre.
Sažali se čovek Božji na ženu i, davši svoj štap Gijeziju, naredi mu da brzo ide i metne taj štap na umrlo dete. No mati umrlog deteta, ne zadovoljivši se time, pripade k svetom proroku i reče: Tako da je živ Gospod, i tako da je živa duša tvoja, neću te se ostaviti. – Tada sveti Jelisej ustade i pođe zajedno sa njom. Međutim Gijezije otide napred i metnu štap na lice detetu, ali dete ne pokaza znake života. I vrativši se, srete čoveka Božjeg i kaza mu da dete ne vaskrse. Kada sveti prorok Jelisej otide u grad i u ženinu kuću, on se pope u onu klijet gde na njegovoj postelji ležaše umrlo dete. Onda zatvori vrata i pomoli se Gospodu. Potom stade, i leže na dete metnuv usta svoja na usta njegova, i oči svoje na oči njegove, i ruke svoje na ruke njegove, i kolena svoja na kolena njegova, i dunu na njega, te se zagreja telo detetu. Onda prorok ustade, pohoda po sobi, pa se opet pruži nad detetom. Tako bi do sedam puta. Posle toga dete otvori oči svoje. Tada sveti Jelisej dozva Gijezija i naredi mu da zove detetovu majku. Kada ona uđe, on joj reče: Uzmi sina svog! – I pade žena k nogama njegovim, klanjajući mu se do zemlje; i uze sina svog, radujući se i hvaleći Boga.
Posle toga prorok Božji Jelisej otide u Galgal, mesto gde nekada Izrailjci, ulazeći u obećanu zemlju pređoše reku Jordan. U Galgalu se sveti Jelisej zadrža duže. I nastupi glad u toj zemlji. Sa prorokom behu i učenici njegovi, podražavajući njegov bogougodni život u čistoti i siromaštvu, slično monasima u novoj blagodati. Boravljenje čoveka Božjeg sa učenicima beše na usamljenom tihom mestu. Sveti Jelisej reče jednom momku svom: Pristavi veliki kotao i skuvaj zelje sinovima proročkim. – A njih beše oko sto duša. Jedan učenik otide u polje da nabere zelja, i nađe neki divlji plod sličan grožđu, zvan kolikintida, vrlo gorak, zbog čega su ga neki nazivali i žuč zemlje. Plod taj vrlo je štetan po zdravlje, mada se upotrebljava u lekovima; no upotreba u većoj količini izaziva smrt. Ne znajući sve to, učenik nabra pun plašt toga ploda, i metnu u kotao da se skuva. Kad varivo bi gotovo, usuše učenicima da jedu. Jedući, oni osetiše gorčinu a ujedno i bolove, i u strahu povikaše k svetom Jeliseju: Smrt je u kotlu, čoveče Božji! – I prestadoše jesti, jer beše nemoguće. Sveti Jelisej naredi da saspu malo brašna u kotao; ne zato da bi brašnom odstranio škodljivost jela, nego da bi sakrio svoje čudotvorstvo. I varivo postade prijatno, i škodljivost se pretvori u lek, i svi se najedoše i isceliše (4 Car. 4, 38-41).
U to vreme dođe k svetom proroku Božjem neki bogoljubivi čovek iz grada Val-Salise, i donese mu dvadeset malih hlebova ječmenih od prvopožnjevenog ječma. Čovek Božji naredi da se ti hlebovi razdele njegovim učenicima. A sluga mu reče da ti mali hlebovi neće biti dosta na sto ljudi. Na to mu sveti prorok reče: Ti razdeli svima, neka jedu; jer tako veli Gospod: svi će se oni najesti, i preteći će im. I bi tako: sto ljudi jedoše dosita i, po reči Gospodnjoj izrečenoj ustima proroka, preteče mnogo parčadi (4 Car. 4, 42-44).
U te dane razbole se od gube čuveni vojvoda cara Sirskoga Neeman; on beše vrlo hrabar i srećan u bitkama, zato beše u velikoj časti u gospodara svog, cara Sirskog. Bolujući dugo, Neeman ne nalažaše lekare koji bi ga mogli izlečiti. Jednom iziđe iz Sirije jedna četa vojnika i zarobi u zemlji Izrailjskoj malu devojku, i predade je ženi vojvode svoga Neemana. Ta devojka beše slušala od svojih roditelja o svetom proroku Jeliseju, i o velikim čudesima koja bivaju molitvama njegovim. I ona reče svojoj gospođi, kojoj služaše: Kada bi gospodin naš otišao k proroku Božjem u Samariju, on bi ga oslobodio od gube.
Žena Neemanova obavesti o tome Neemana. Neeman otide k svome gospodaru, caru, ispriča mu sve, i zamoli ga da ga pusti u zemlju Izrailjsku, u Samariju, k proroku Božjem radi isceljenja. Car ga ne samo pusti nego mu i pismo dade za cara izrailjskog Jorama, sina Ahavova. Neeman, ponevši sa sobom dare za čoveka Božjeg: deset talanata srebra i šest hiljada zlatnika i desetore divne stajaće haljine, otputova u zemlju Izrailjsku, i predade caru Joramu pismo od svoga cara. U pismu je bilo napisano: Eto, kad ti dođe ovo pismo, znaj da poslah k tebi Neemana, slugu moga, da ga oslobodiš od gube.
Pročitavši pismo cara sirijskog, car izrailjski Joram se veoma snuždi i, razdravši haljine na sebi, reče: Zar sam ja Bog koji može usmrćivati i oživljavati, te šalje k meni gubava čoveka da ga oslobodim od gube? Pogledajte i vidite kako samo traži povod da bi zaratio na mene. – Saznavši da car, veoma potresen, razdra haljine svoje, sveti prorok Jelisej posla k caru i poruči: Što se potresaš, i zašto si razdro haljine svoje? Neka Neeman odmah dođe k meni, da pozna da ima prorok Božji u Izrailju.
Neeman dođe sa konjima i kolima svojim, i stade na vratima doma Jelisejeva. Sveti Jelisej posla k njemu slugu svoga sa porukom: Idi, okupaj se sedam puta u Jordanu, i ozdraviće telo tvoje, i očistićeš se. – Neeman se rasrdi na proroka i pođe govoreći: Ja mišljah, on će izaći k meni, i staće, i prizvaće ime Gospoda Boga svog, i metnuće ruku svoju na gubava mesta tela mog, i očistiti gubu, a on mi naređuje da idem na Jordan. Zar reke u Damasku Avana i Farfar nisu bolje od Jordana i svih voda Izrailjskih? Zar se ne bi mogao u njima okupati i očistiti?
Rekavši to, Neeman krenu gnevan iz Samarije. No sluge njegove savetovahu mu putem da se ne ogluši o naređenje proroka Božjeg, i govorahu mu: Da ti je prorok naredio da uradiš nešto vrlo teško, zar ti ne bi izvršio njegovo naređenje? a on ti naredi jednu sitnicu: da se okupaš u Jordanu, pa ćeš se očistiti. A ti ni to nećeš da učiniš.
Neeman primi savet svojih slugu, uputi se na Jordan, siđe s kola, i zaroni u Jordan sedam puta, kao što mu beše naredio čovek Božji, i tog časa se telo njegovo očisti od gube, i on iziđe iz reke svež i zdrav kao mladić. Onda se on sa celom pratnjom svojom povrati k svetom Jeliseju i, stavši pred njim, reče: Evo sada poznah da nema Boga nigde na zemlji do u Izrailju; stoga primi od sluge svoga ove darove koje ti donesoh. – I Neeman ponudi čoveku Božjem zlato, srebro i haljine. Ali sveti Jelisej mu reče: Tako da je živ Gospod, pred kojim stojim, neću primiti ništa. – I navaljivaše Neeman na proroka da uzme donesene darove, ali on ostade neumoljiv, i ne uze. Tada se Neeman obrati svetome sa molbom, rekavši: Dopusti sluzi tvome da uzme sa sobom od ove zemlje koliko mogu poneti dve mazge; odnevši tu zemlju doma, ja ću podići žrtvenik Gospodu Bogu Izrailjevu, jer od sada sluga tvoj neće više prinositi žrtava drugim bogovima nego samo Jednom Istinitom Bogu. – Sveti Jelisej mu dopusti da uzme što ište, i otpusti ga s mirom.
Kada Neeman ode od čoveka Božija Jelnseja, sluga svetog proroka Gijezije reče u sebi: Eto, gospodar moj učini veliku dobrotu Neemanu Sirjaninu, a ne hte da primi od njega darove. Tako da je živ Gospod, potrčaću za njim i uzeću što od njega. – I Gijezije otrča za Neemanom. A kad ga Neeman ugleda gde trči za njim, skoči s kola svojih i pođe mu u susret. Pošto se pozdraviše, Gijezije reče Neemanu: Gospodar moj posla me da ti kažem: evo, baš sad dođoše k meni dva mladića iz gore Jefremove, proročki učenici, stoga daj za njih talant srebra i dve stajaće haljine. A Neeman reče: Uzmi dva talanta, i haljine. – I složi Neeman dva talanta srebra u dve vreće, i dade Gijeziju dva momka svoja da mu ponesu srebro, i usto dve stajaće haljine.
Gijezije stiže u sumrak kući sa dva momka, uze darove, momke odasla natrag, a darove sakri. Onda otide i javi se gospodaru svome. Sveti Jelisej ga upita: Otkuda dolaziš, Gijezije? Gijezije odgovori: Nikuda nije išao sluga tvoj. Na to mu sveti Jelisej reče: Zar srce moje nije išlo s tobom i nije videlo, kako onaj čovek siđe s kola i iziđe ti u susret, i kako ti uze od njega srebro i haljine: i zar ja ne znam da si ti nameran da za to srebro kupiš sebi gradine, maslinjake, vinograde, ovce, goveda, robove i robinje? Zato guba Neemanova neka prione za te i za seme tvoje do veka. – I otide Gijezije od Jelijseja gubav i beo od gube kao sneg (4 Car. 5, 1-27).
Jednom učenici proročki rekoše svetom Jeliseju: Gle, obitalište u kome živimo oko tebe tesno nam je; nego da otidemo na Jordan, pa da uzmemo svaki po brvno i načinimo onde sebi obitališta gde ćemo boraviti. Sveti im reče: idite. A jedan od učenika krotko pozva i njega da pođe s njima, rekavši mu: Pođi i ti, oče, sa slugama tvojim. I čovek Božji pođe s njima. I došavši na Jordan, oni stadoše seći drva. Pri tome, jednome dok secijaše drvo, spade sekira sa držalje i pade u vodu; a on povika govoreći: avaj gospodaru moj, ovu sekiru ja uzeh na poslugu od prijatelja. A čovek Božji upita: Gde je pala sekira? Onaj mu pokaza mesto. Svetitelj odseče drvo i baci ga onamo, i sekira ispliva na površinu vode. I reče svetitelj drvosečcu: uzmi je. I ovaj pruži ruku svoju, te je uze (4 Car. 6, 1-7). U ovog svetog čoveka bejaše tako velika sila po Bogu, da je čak i prirodnu težinu železa mogao toliko umanjiti da je železna sekira plovila povrh vode kao opali list s drveta.
Sveti prorok Jelisej video je ono što se dešava na velikoj daljini kao da se dešava tu, pred njegovim očima. Tako, car Sirski kad vojevaše na Izrailja, mnogo puta se savetovao sa doglavnicima svojim kako da napravi zasedu za cara Izrailjskog, i određivao je jedno ili drugo mesto, gde je odred vojske imao da bude u zasedi. No sveti Jelisej, provideći to, slao je k caru Izrailjskom i predupređivao ga, govoreći: Čuvaj se da ne ideš onuda, jer su tamo Sirci u zasedi. – Car je slao tamo da se proveri je li to istina; i uverivši se da je tako, dobro se čuvao i nije prilazio tome mestu, već je slao svoje vojnike koji su iznenada napadali na Sirce i razbijali ih. A to se dešavalo ne jedanput, i ne dvaput.
Saznavši za to, smuti se srce caru Sirskom, i on sazva svoje doglavnike, i upita ih: Zašto mi ne kažete, ko dostavlja moje tajne caru Izrailjskom, i predaje me u ruke njegove? A jedan od njih odgovori mu: Niko, care, gospodaru moj; i to biva ne od nas; nego u Izrailju ima prorok Jelisej koji dostavlja caru Izrailjevu sve reči koje progovoriš i u tajnoj ložnici svojoj. Tada car reče: Idite, doznajte gde je taj prorok, da pošljem vojnike da ga uhvate i dovedu k meni.
Oni doznadoše da se prorok Jelisej nalazi u Dotaimu, i obavestiše o tome cara. Car posla tamo konjicu, kola i veliki odred vojske; i oni došavši noću opkoliše grad. Sutradan zorom sluga Jelisejev iziđe, a to vojska sirijska opkolila grad sa mnoštvo konja i kola, i on, utrčavši k svetom Jeliseju, povika: Jaoh gospodaru, šta ćemo raditi? Sveti Jelisej mu odgovori. Ne boj se, jer je više naših nego njihovih.
I pomoli se Jelisej Bogu, govoreći: Gospode, otvori sada oči sluzi tvome, da vidi silu Tvoju. – I Bog otvori oči momku Jelisejevom, i on vide, a to gora puna konja i kola ognjenih oko Jeliseja. I iziđe sveti Jelisej sa slugom svojim iz grada ka Sircima, a i oni pođoše ka njemu. I pomoli se Jelisej ka Gospodu, govoreći: Gospode, oslepi ovaj narod! – I oslepi ih Gospod na molbu Jelisejevu. Tada im reče Jelisej: Nije ovo put i nije ovo grad, kuda treba da idete; nego hajdete za mnom, i ja ću vas odvesti k čoveku koga tražite. I odvede ih u Samariju. A kad dođoše u Samariju, pomoli se Jelisej Bogu, govoreći: Gospode, otvori im oči da vide gde se nalaze. – I Gospod im otvori oči, i oni ugledaše da se nalaze usred Samarije. A car izrailjski, saznavši za njihov dolazak, i videvši ih, upita svetog Jeliseja: Naređuješ li, oče, da ih uništim? No sveti odgovori: Ne, nemoj ih uništavati, jer ih ti nisi doveo ovamo, niti si ih svojim oružje.m zarobio; nego im iznesi jelo i piće neka jedu i piju, pa ih onda pusti da idu svome gospodaru. – I car im ugotovi gozbu veliku, te jedoše i piše; pa ih otpusti, i oni otidoše k caru svome; i od tada prestadoše najezde iz Sirije u zemlju Izrailjevu (4 Car. 6, 8-23).
Pošto prođe mnogo vremena posle ovoga, car sirski Venadad skupi svu vojsku svoju, krenu u rat protiv cara izrailjskog Jorama, i došavši opkoli Samariju, prestonicu careva izrailjskih, gde se tada nalažaše i sveti prorok Jelisej. U gradu nastade velika glad, te su ubogi ljudi i decu svoju jeli. A kad jednom car izrailjski hođaše po bedemima gradskim, jedna žena povika k njemu govoreći: Pomagaj, care gospodaru! – Car joj odgovori: Ako ti Gospod ne pomaže, kako ću ti ja pomoći? s gumna li, ili iz pivnice, da ti dam neku prehranu? Uostalom, reci šta hoćeš. – Žena se onda stade žaliti na drugu ženu, govoreći: Ova žena reče mi: daj sina svoga da ga pojedemo danas, a sutra ćemo pojesti moga sina. I skuvasmo sina moga i pojedosmo ga. A sutradan rekoh joj: daj sina svoga da ga pojedemo. Ali ona sakri svoga sina.
Kad car izrailjski ču reči ženine, razdra haljine svoje, i strašno se razgnevi na proroka Božjeg Jeliseja, što ga ovaj savetom svojim zadržavaše da se ne pokori caru sirskom i da mu ne preda grad u ruke nego da čeka pomoć Božju. I reče car u gnevu: Tako da mi učini Bog i tako da doda meni kaznu, ako glava Jelisejeva ostane danas na njemu! – I odmah posla dželata da odseče glavu proroku. A čovek Božji seđaše u svojoj kući, i starci izrailjski seđahu kod njega. I reče sveti Jelisej prisutnim starcima: Znate li da car Joram, sin ubice Ahava koji ubi nevinog Navuteja, posla dželata da mi ovde odseče glavu? No vi dobro zaključajte vrata i ne puštajte ga ovamo dok sam gospodar njegov, koji ga je poslao, ne dođe ovamo; eto čuje se i bahat nogu gospodara njegova za njim.
Dok sveti govoraše ovo, car sustiže poslatog dželata i obustavi izvršenje kazne; jer se car posle svoje zle odluke raskaja, i sam lično pohita za poslanim dželatom, da ovaj ne bi izvršio zlo naređenje. Znao je car da je prorok Jelisej svet i nevin, i da je vrlo potreban izrailjskom carstvu, jer mnogima čini dobra. I došavši k proroku Božjem, car reče: Gle, koliko zlo posla na nas Gospod! Čemu ću se još nadati od Njega? Predaću grad caru sirskom i pokloniću mu se, da ne bismo svi pomrli od gladi; jer je bolje da ostanemo živi potčinivši mu se, nego da, protiveći mu se, pomremo od gladi.
No sveti prorok Jelisej reče caru i svima prisutnima: Čujte reč Gospodnju! Ovako veli Gospod: sutra u ovo doba na vratima Samarije biće mera beloga brašna za sikal, i dve mere ječma za jedan sikal. – A velikaš, na kojega se ruku car naslanjaše, odgovori čoveku Božjem i reče: Kada bi Gospod i nebo otvorio, pa neće biti tako kako ti govoriš. Sveti Jelisej mu na to reče: Evo, ti ćeš to svojim očima videti, ali nećeš od toga hleba jesti.
Umirivši se malo, car ode u svoju palatu. I te noći, kada se sveti Jelisej moljaše ka Gospodu Bogu za oslobođenje grada, Bog posla veliku pometnju u vojsku sirsku: jer Gospod učini te se u okolu sirskom ču zveka oružja, lupa kola, rzanje konja i vika neke ogromne vojske, te Sirci rekoše jedan drugome: eto, car izrailjski najmio je protiv nas careve Hetejske i careve Misirske, i oni mu dođoše u pomoć sa svojim vojskama. – Strahovito uplašeni, Sirci povikaše: Bežimo odavde! bežimo! – I noću po mraku zajedno sa svojim carem oni pobegoše, ostavivši šatore svoje i konje svoje i magarce svoje i sve što beše u logoru njihovom, spasavajući gole živote svoje.
A te noći oko gradskih vrata seđahu četiri gubava čoveka, i rekoše jedan drugome: Što mi sedimo ovde, očekujući smrt? Ako uđemo u grad, u gradu je glad, i mi ćemo umreti od gladi; ako i ovde ostanemo, opet ćemo umreti; nego hajde da uskočimo u sirski logor, pa ako nas poštede, ostaćemo u životu, ako li nas pogube, poginućemo; bolje je da umremo od mača nego od gladi ovako se strašno zlopateći. – Tako se dogovorivši, oni ustadoše i noću pođoše u sirski logor. Ušavši u logor, oni ne nađoše nijednog čoveka; prošavši do sredine logora, takođe nikoga ne videše; i mnogo se tome čuđahu. Onda uđoše u jedan šator, i najedoše se i napiše se, i pokupiše iz njega srebro i zlato i haljine, i otidoše te sakriše. Pa se vratiše i uđoše u drugi šator, te pokupiše i iz njega što mogahu poneti, i sakriše. Zatim rekoše među sobom: Neradimo dobro; današnji dan je dan radosnih vesti, a mi ćutimo; ako uščekamo do zore, bićemo krivi za veliki greh; zato pohitajmo u grad da izvestimo carev dom.
Došavši do gradskih vrata, oni dozvaše vratare gradske, i rekoše im: Mi idosmo u sirski logor, i ne videsmo tamo nijednog čoveka, i ne čusmo glasa čovečijeg: samo su ostali konji povezani i magarci, i šatori na svojim mestima, prepuni bogatstva. – Vratari gradski izvestiše o tome carev dom. Car ustade po noći, sazva dvorjane i stade se s njima savetovati; pa posumnjavši, reče: Kazaću vam u čemu je ovo lukavstvo Siraca. Oni znaju da mi gladujemo, zato otidoše iz logora da se sakriju u polju govoreći: kad iziđu iz grada, pohvataćemo ih žive i ući ćemo u grad. – Dvorjani savetovaše caru da se pošalje izvidnica koja bi to izvidela. I posla car dva konjanika. Oni odoše u logor sirski i nikog ne nađoše, pa odjuriše put Siraca sve do Jordana; i gle, po svemu putu bejaše puno haljina i oružja, koje Sirci pobacaše bežeći u velikom strahu. Tada se vratiše izvidnici i obavestiše cara i narod. Narod onda pojuri iz grada i razgrabi sav logor sirski; i prodavaše se mera beloga brašna za sikal, i dve mere ječma za sikal, po reči Gospodnjoj. I car postavi na gradska vrata onoga doglavnika, na kojega se ruku naslanjaše, da održava red. I kad on htede da uredi da se narod ne tiska na vratima, izgazi ga narod, te umre, kao što čovek Božji Jelisej reče, kada ovaj doglavnik, ne verujući reče Gospodnjoj, izrečenoj ustima proroka, o izobilju hleba, protivrečaše, govoreći: Kada bi Gospod i nebo otvorio, neće biti tako kako ti govoriš (4 Car. 6, 24-7, 20).
Čudesan beše ovaj veliki ugodnik Božji i u drugim proročkim darima i delima, kao što o tome opširno piše u Knjigama o Carevima. On predskaza sedmogodišnju glad u zemlji Izrailjskoj (4 Car. 8, 10). Preduznavši smrt sirskog cara Venadada, on predskaza da će Azail postati car sirski (4 Car. 8, 13). Pomazavši za cara Juja, jednoga od knezova izrailjskih, on ga podstače da istrebi bogomrski idolopoklonički dom Ahavov (4 Car. 9, 3). I Juj ubi dva idolopoklonička cara: Jorama izrailjskog, i Ohoziju judejskog, unuka pobožnog cara Josafata, koji ne ugledajući se na deda svog skrenu u bezbožje. On ubi i pokvarenu Jezavelju, ženu Ahavovu a majku Joramovu, i pobi sve žrečeve i mage Vaalove. U svemu tome njemu su pomagali blagoslov i molitve svetog proroka Jeliseja.
Po smrti Juja carova u Izrailju sin njegov Joahaz, zatim unuk njegov Joas. Za carovanja Joasova razbole se u Samariji na smrt čovek Božji Jelisej, koji već beše u dubokoj starosti. Car izrailjski Joas dođe da ga poseti i, plačući za njim, govoraše: Oče moj, oče moj, kola Izrailjeva i konjici njegovi! A Jelisej mu reče: Uzmi luk i strele, otvori prozor s istoka, u pravcu Sirije, i nategni luk sa strelom. – Car učini tako. Onda prorok Božji, metnuvši ruke svoje caru na ruke, reče mu: Streljaj ka Siriji. I car pusti strelu. A prorok reče: Ova strela je strela izbavljenja Gospodnjega, strela izbavljenja od Siraca, i ti ćeš pobediti Siriju. – I opet naredi caru da uzme u ruke luk i strele. Car uze. A prorok mu reče: Udari strelom u zemlju. Car udari tri puta, pa stade. Tada se rasrdi na nj čovek Božji i reče: Da si udario pet puta ili šest puta, ti bi pobedio Siriju sasvim; a sada ćeš ih samo tri puta razbiti (4 Car. 13, 14-19). Pošto tako prorokova caru, sveti Jelisej umre, i bi pogreben česno.
Prorok Jelisej činjaše čudesa ne samo za života, nego se i po smrti svojoj pokaza čudotvorac. Godinu dana posle njegove smrti dogodi se ovo: jednoga mrtvaca nošahu iz Samarije van grada da ga sahrane. Ali kako se u to vreme iznenada pojaviše Moavićani, čineći pljačkaški nalet na zemlju Izrailjsku, to oni što nošahu mrtvaca, kada ugledaše neprijatelje, baciše mrtvaca u najbližu pećinu, pa pobegoše u grad. A ta pećina beše ona, u kojoj je počivalo telo svetog proroka Jeliseja. Čim se mrtvac dotače prorokovih kostiju, on odmah ožive i, izišavši iz pećine, ode u grad.
Tako Bog i po smrti proslavi Svoga ugodnika. Za sve to neka je Bogu našem slava, čast i poklonjenje sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
