Пише: Батрић Бабовић
Посвећено о. Радојици Божовићу
Оног дана када смо ми код Валданоса
Чули Литургију након свих вјекова
Са неба је сишла сјајносрма Оса
Прохујала изнад напрслих цвјетова
Тишина је била ко никад до тада
Сударала се с Тајнама Свјетова
Оних давних што сам на Пристану снио
Док Ти си овдје прије мене био
Пјевале су неке птице непознате
Чак је и голуб однекуд слетио
Пљуштале су дубоке литургијске сонате
Кад си се медју народом мени причинио
Кад покушах опет да те видим
Нигдје те не би сав си испарио
У том дану од сјећања чуда
Видио сам те и тражио свуда
У овом билу давне поезије
Која се спушта на претешку руку
Вртешку која склапа трагедије
Писане вијеком кроз народну муку
Помаже ми тихо општење са тобом
Јер у њему срећем Христову Науку
Испод старих маслина и младога мора
Нема више твога петожилног хора
Још портом ходиш још нам пјесме ствараш
Док невидљив обрезујеш Маслинску Гору
Богословље у Боговидство претвараш
Препознајеш тајне у том Јужном Мору
Химна са Неба дата твом Псалтиру
Која се претвара у Бриску Гору
Можда је живот без сјећања Море
Оно коме не видим ни Ноћи ни Зоре
Још памтим када би у Петровом Посту
Понеки дамар Црног Вина пили
Обратиш ми се као драгом госту
Проговориш ми о Христовој Слави и Сили
Разумио си дубину сваког човјека
Постављао се у средиште Харибди Сцили
Сад кад се развија улцињска Тишина
Силазиш ко Голуб са Плачних Висина
Никада свој Никшић ниси напустио
Ни архетип сопства нити Милочане
Кроз свачанске деценије ти си изустио
Ћутање вјекова с оне Гробне Стране
И ту си још превише оставио трага
Видајући Непребол и Ране
Али о томе гласа још не пуштам
Јер се у дубину свога сопства спуштам
У свему те видим што си говорио
Покрио и ткао обоженим дјелом
Ноћас кад сам неки чудан сан уснио
Препознао сам те над неким далеким Опелом
Дуго ми није ништа било јасно
Дијелио сам се Духом и Тијелом
Са друге стране свих наших Лимана
Пјевала је нека Божанска Нирвана
Мозда си са Балшићима Војислављевићима
Или са Дон Кихотом нашег Мигуела
У Вишњим Пчелама Медоносним Саћима
На новом Маслињаку твог Небеског Села
Како кидаш старо порадјаш младице
Леди ми се зној са празног чела
Док на новој мапи Косовскога Боја
Бистри се Призрен без реда и броја
Онај стари Призрен из кога си Христа
Донио Бојаном преко Дримског Слива
На предворје Отранта без Крштеног Листа
Да сачуваш стадо од свих Опозива
То и јесте било Богом дано Писмо
Улцињем да тече Извор Вода Жива
Ноћу када гледам на кулу Балшића
У њој видим станац прота Божовића
