Када је Васељенски Патријарх, служећи први пут у Кадапокији након малоазијске катастрофе 1924., назвао Кападокију „светородном и светохранитељком“, двадесет и пет матураната Цетињске богословије који су га слушали, чули су прави и истински смисао свог путовања које их је довело пред Свесвјатјејшег и у Малу Азију.
Узевши на Свијету Сриједу благослов од светородног оца свог народа у Студеници, на челу са Митрополитом Црногорско-приморским, четврта генерација матураната обновљене Цетињске богословије је, окусивши гостопримство Владике Нишког прво стигла у Софију. Примивши благослов Патријарха Бугарског Максима, који је са младићком хитрошћу дошао да их сретне, потом је видјела и некад сјајну, а сада комунизмом и посткомунизмом намучену богословију Светог Јована Рилског, сутрадан се поклонила Светом Краљу Милутину и Светом Александру Невском и продужила за Царски Град.
Сутрадан, на Источни Петак, нас је пут довео међу гробове Васељенских Патријараха, у манастир Живоносног Источника, гдје се православна икумена сабрала да прослави Мајку Божију. А одатле, у саму Патријаршију која је, гоњена, свила гнијездо ван зидина Цариградских не би ли се како заклонила и сачувала и себе и оне о којима је толико вјекова бринула док их у овом вијеку прогреса, у процесу „европеизације“ Турске није скоро нестало како из Константинопоља тако и из цијеле Мале Азије. Митрополит Мелитон, који ће нас срести и неколико дана потом у Зелве, цјелива се са дјецом, предаје благослов Свете Свехвалне Јефимије и шаље и даље, преко Анкире у Кападокију.
Тамо, од пећине до пећине, од Кесарије до Нисе: цркве у којима су служили Свети Кападокијци, фреске које су се бориле са царевима, живи људи који још живе простосрдачношћу древних времена и чији су дједови можда још дијелили вјеру са Арсенијем Кападокијским и ишли на молитве код њега… У Зелве један трговац кришом раскопчава кошуљу и показује крст, у другом граду узима нас за руку и показује икону Светог Марка Ефеског на зиду. Увече, у ресторану, ђаци пјевају „Српска се труба с Косова чује“ а пет раздраганих Турака их прати уз саз и таламбасе: само Исток, гдје су људи срасли једни с другима а Шехерезада је још најближа комшиница, ово може да прими.
Сутрадан, опет, на Томину недјељу у Зелве, у тренутку сви смо у историји: прва Литургија која се неће тајно служити у Малој Азији откако су 1924. Грци у њој побијени и из ње истјерани. Васељенски Патријарх први пут служи у Кападокији у последњих хиљаду година: од битке код Манцикерта 1071. и још од пада Амореје грчка је глава на пању: шта ми знамо о њиховом страдању, о стотинама хиљада мртвих које је 1923-24. спирала киша по кападокијским долинама, о бродовима који су милиони Ромеја превезли у Грчку… Није издржао Патријарх да не пусти сузу док им је свима служио помен.
А око њега оци Светогорци, потегли у земљу својих учитеља од Светог Василија до оновременог Пајсија, епископи селевкијски, филаделфијски, ксантијски, црногорски… Грци из свих крајева, монахиње са Родоса и шака Срба која пјева Христос Воскресе и мијеша свој бол са грчким и саваскрсава са Кападокијом. Трпеза Патријархова, благослов и растанак.
Ноћ, Иконија, на лијево Мира Ликијска и Патара, право апокалиптички Сард, страдална Смирна и иза ње – Ефес. Рано јутро, око гробова Седам ефеских спавача спавају и Турци, само макови су будни и расцвјетани. Врата забрављена, на њима запис до записа: да се зна да их и Ку’ран поштује. И гробови, гробови, и келије налик на гробове – ко зна колико је монаха одлучило да с њима и Маријом Магдалини – чији гроб такође кажу да је овдје – чека Васкрсење.
У кући Мајке Божије, часна сестра Американка и папина слика – папа је посијао Ефес својим сликама и спомен-плочама као народни херој.
Пред Келсовом библиотеком проф. Богољуб Шијаковић проповиједа ђацима о Хераклиту, са горњег мјеста Трећег Васељенског Сабора из Митрополитових ријечи чује се и Кирило из Александрије…стопе Павлове воде ка гробу Јовановом – сијечемо колач на дан кад из његовог гроба излази прах који све исцјељује. Око нас Турци, Филипинци, Американци… из разбијених гробова ефеских Архијереја жуте се и благоухају кости.
А у Тијатири, док обилазимо цркву, машу Турци а забрађене нане излазе на балконе. Увече, у Цариграду, чека нас наш домаћин и напомиње како „ми у Турској имамо више грчких рушевина него и сама Грчка.“
Ујутру, у Мајци Цркви, Митрополит некој Гркињи пјева „Стин Агиа Софија…“ и сузе заједно; вријеме за повратак. Земља Живих, последњи поглед на Златни Рог и ујутру, добродошлица оца Герасима и мати Јелене и први залогаји у трпезарији Светог Саве и Владике Николаја. Тако су и они путовали и враћали се и Жича их дочекивала.
Кападокија, дакле, српска прича.
(Првобитно објављено у часопису Светигора, јун 2000.)
