На овом месту се све помешало: избеглиштво, сећања и страхови од заборава, али се сачувала нада да ништа није изгубљено док год се памте мале светиње укопане у земљу
„Овде најлепше дишем, овде је мојих девет колена”, каже Ненад Совтић из Средачке жупе код Призрена. Стигао је са породицом и својим земљацима у мали храм Успења Пресвете Богородице који се налази високо на Шар-планини изнад села Пјечићи. Он је домаћин славе, на којој једини пут у години, оживи мали плато који личи на гнездо и на неки збег на који пазе два косовска полицајца. До њега готово нема пута и сви се некако боре за дах и ваздух на планини са које се пружа чудесан поглед према Призрену. У суштини, овде је све било наслоњено на тај град и на његове симболе. Све велике породице средачких села, које су нестале заједно са Србима Призрена у сукобу 1999. године имају своје приче и заслуге. Дан црквене славе је време када они једино могу да се састану и да оживе свој завичај.
„Ова црква је летнала из Љубижде”, каже господин Јанковић. Он зна и описује још једно предање у ком је храм прелетео из места Паличојки. Предања у којима цркве лете преко провалија и скривају се кад им је тешко највише говоре о сеобама њихових верника.
Многи Сречани су из печалбе доносили тешко зарађени новац да зидају куле за своје породичне задруге. Те велике грађевине су данас у највећем броју потпуно запуштене и изгледају као остављени дворци или беговске куће. ,,Ово је кула Мандушића”, каже госпођа Биса Зрнзевић. „Шалимо се да Мандушића има једино у Средској и у Горском вијенцу.”
Унутрашњост Цркве Успења Пресвете Богородице у Пејчићима
У основи овог ходочашћа у планине где се скупљају и стари и млади и они који једва доспеју до мале цркве је завет у ком се не заборавља светиња. Ту се живот свео на један дан и једно мало острво, и у тих неколико сати обнове се све важне или смешне приче, песме или остаци старих предања и обичаја. Организује се продаја предмета који се доносе на дар цркви и новац који се прикупи остаје за храм. Изгледа да се не заборављају ни личности ни особине људи и памти се ко је најбоље бацао камена с рамена или скакао из места.
,,По предању злато цара Душана закопано је у некој од црквица у Средачкој жупи, појединци су сматрали да је то баш у овој цркви и више пута је била на мети разбојника”, каже др Александра Новаков. Ради у Матици српској, рођена је Призренка и ауторка монографије о црквама Призрена и Сиринићке жупе.
Храм успења Пресвете Богородице у Пејчићима се састоји из два дела, велике новије припрате и звоника који личи на кулу и старе мале црквице из седамнаестог века. Старији део је готово у земљи са прозорима који личе на пушкарнице и кроз које светлост готово не пролази. Неколико пута је скрнављена након рата. На зидовима је живописац осликао светитеље, готово као реалне портрете свога времена. На тим малим медаљонима, уз светлост свећа и кандила препознају се лица оних који и данас у њу једном годишње долазе. Јуче су дошле и две муслиманке Бошњакиње да донесу дар цркви за здравље и срећу. Након исељавања Срба 1999. муслимани су већинско становништво Средачке жупе, а Албанци купују имања и праве локале и викендице.
,,Сачувајмо наше парче земље, и ако можемо да га удвостручимо, а не да га продајемо, јер наши преци су за њу крв проливали. Сачувајмо ово парче неба на земљи.”, рекао је окупљеним Србима након сечења колача свештеник призренски Јован Радић. Славу ће следеће године са својом породицом припремити редитељ Ненад Тодоровић.
Међу присутнима је најмање оних који целу годину живе у селима Средачке жупе, а акценти младих људи откривају где се неко одселио и одакле сада долази. Када инжењер Иван Совтић проговори на призренско-тимочком дијалекту овог краја, средњошколка, чији су родитељи расељени у Београду, гледа га у чуду.
На овом месту се све помешало: избеглиштво, повратници, акценти, сећања и страхови од заборава, па и вере, али се сачувала свест о важности и посебности људи овог краја. Сачувала се нада да ништа није изгубљено док год се памте мале светиње укопане у земљу, док год се чува сећање на изгубљено благо које није од овога света.
Извор: Политика
Фотографије Ж. Ракочевић
