Добро ми душа памти године страха и бола ових последњих ратова на Балкану. Памти, јер су у њој урезане сузе мог страдалничког српског рода. И моја мајка је била једна од оних многобројних српских сенки, које су у муклој тишини ходале кућом чекајући глас од својих синова.
Зато сам и помислила при првој посети гробу оца Харитона: Боже драги, њега мајка није дочекала! Нисам тада знала ништа о овој дивној мајци, једино се сећам да сам размишљала о њеном неизрецивом болу и патњи за изгубљеним чедом. Али, прича је, иако веома тужна и тешка ипак имала онај моменат среће, како би то наш народ рекао, да је овај син прво испратио мајку у наручје Господње а онда и он мученичким путем кренуо за њом.
Мајка Милка Лукић, рођена је 18. августа 1929. године, у селу Радуње, на Копаонику, у побожној кући Глишића, од оца Милорада и мајке Ранђије. Њени честити и побожни родитељи изродили су седморо деце, три сина и четри кћери. Милка је одрастала у великој заједници, где је свако својим примером сведочио традицију скромности, честитости, радиности и пожртвованости једне побожне српске куће. Милкина мајка Ранђија је била веома молитвена жена. Тај дар је у тишини, молећи се сваке вечери крај своје постеље, оставила у наслеђе и својој кћери. Године су пролазиле брзо, деца у кући Глишића су преживевши Други светски рат убрзано стасавала за женидбу и удају. Бијавши из доброга рода, а поред тога сама честита и веома лепа, Милка је важила за девојку каква се само пожелети може. По том чувењу, једнога дана су дошли Лукићи из суседног села Сеоце, да испросе Милку за свог Будимира.
Будимир Лукић, отац блаженопочившег оца Харитона рођен је 5. августа 1928. године у селу Сеоце, у Куршумлији, од оца Радована и мајке Милунке. Кућа Лукића била је једна од оних херојских, витешких српских кућа у којима су се синови рађали за огњиште али и за отаџбину. Није било фронта у Србина, на којем Лукићи нису оставили макар једнога свога сина, па им је тако и овај последњи, косовски, понео једног, најмлађег.
Било их је још у фамилији који се нису вратили, а од туге за једним од њих, својим старијим сином, прерано је умро и Будимиров деда, оставивши за собом пуну кућу сирочади.
Отац му Радован провео је у заробљеништву у Немачкој пуне 4 године.
Лукићи су волели цркву, деда Радован је био и црквењак. Славили су Св. Апостола Тому, 19. октобра, нису се двоумили, ни скривали.
Можда су баш ово неке од чињеница које објашњавају неустрашивост оца Харитона, који је летећи са послушања на послушање, неустрашив као витез, пролазио кроз звериња легла, намножена и згуснута на сваком педљу Српског Јерусалима.
Мајка Милка и отац Будимир венчали су се 1950. године. Изродили су шесторо деце. Три сина и три кћери. Најстарија кћер и трећи по реду син упокојили су се јако рано, кћер на самом рођењу а син нешто касније. Животну битку наставили су да воде четворо њихове деце: Радојица, рођен 1952. године, Радијана 1956. године, Радослав ( у монаштву Харитон ) 1960. и најмлађа Радмила 1964. године.
(Све у кући, почев од њихове бројности и имена призивало је радост, међутим те радости биће лишени јако рано.) Лукићи су живели у великој заједници са дедом, бабом, стрицем, стрином и њиховом децом. Касније се стриц са својом породицом одвојио.
Мајка Милка је била вредна, брижна, тиха и повучена. Скована по мери некадашњих жена живела је поштовање. Поштовала је све око себе и старо и младо. И децу је томе поучавала. Знало се да онај ко би нешто погрешно урадио мора да исправи своју грешку, било да је старији или млађи. Нико није смео вређати ни угњетавати, а на поштовање су сви били позвани. Учила их је да буду поштени, незлобиви, истинољубиви. Од малих ногу трудила се да у њих усади хришћанске врлине по којима ће као такви, врлински, бити препознати и од људи и од Господа. У таквој великој и богатој заједници лењости није смело бити. Деца су се учила раду од малих ногу. Већ од пете године постајали су вредни чобани а касније како је ко какав посаосвојом снагом и стасом могао понети. Отац им Будимир радио је као рудар у руднику Трепча, на копу Запланина. Долазио је кући петнаестодневно и то свега на један дан. Били су жељни једни других. Земља им није дала ни да се нагледају како треба. Да би дошао кући у Сеоце, Будимир је морао да пешачи више од тридесет километара. Очеви доласци су били празници. Иако су га били жељни, ти кратки сусрети су изгледали као сами предокушај сусрета са Творцем, како то чух недавно у једном предавању о Символу вјере. То припремање, да ли је све спремно за очев долазак, да ли је вечера топла, постеља чиста, да ли сам био добар ових петнаест дана, хоће ли отац доћи весео или тужан, хоће ли ме помиловати, можда донети кесицу бомбона са собом, да ли сам је заслужио, то ишчекивање, отисци дечијих образа на прозорском окну док раширених зеница зуре у планину неће ли угледати трепетљаву светлост очеве рударске капе, све то заиста подсећа на трепет душе, при помисли на сусрет хришћанина са Оцем небеским. Ту жељно ишчекивану светлост могли су видети већ на десетом километру од куће, на кривудавом планинском путу. Али, онда би уследила питања, да ли је та светлост која се види стварно очева лампа и да ли тај путник заиста иде ка њиховој кући. Када би се најзад, након 7-8 сати хода појавио на кућном прагу, радост је била неизрецива. Дечијој радости није било краја. И Мајка се радовала, али скромно, тихо, у себи. Како је то већ и било у то дивно време. Нису сви скакутали једни око других и говорили волим те, волим те, већ су живели том љубављу. Та топла вечера, та чиста постеља, тај стисак руке на вратима, то чекање и стрепња, брига о родитељима, то је била љубав. Отац би понекад успут купио и кесу бомбона.
Е, то је тек био доживљај. Живот Мајка Милке није ни по овдашњим, а ни по ондашњим аршинима био лак. Изродити шесторо деце, уз тешки живот на селу, практично без мужа морао је оставити трагова и на њено телесно здравље. Но она је била више она танана душа, која је својом тихом патњом и трпљењем лагано копнила изнутра. Танане, осетљиве душе, каква је била Мајка Милка,чак и сузни трептај ока које дубоко осећају, чују као удар грома. Одјекне им у души, сурва се ко лавина.
Деца су тек кренула да стасавају, тек су корачали сигурније, одважније, а над њиховом кућом се већ надвијао тамни облак. Мајка га је издалека угледала, осјетила, наслутила. Само није знала где ће муња ударити, на коју страну, у који темељ. Поверила је ту своју слутњу најстаријем сину Радојици, који се тек био вратио из војске.Ништа није могла да уради, могла је само да чека и да се моли.
А онда су Лукићи сви на окупу поново једну ноћ дуго чекали трепетљаву светлост на планинском путу. Чекали су и чекали. Смењивали су се на прозорском окну. Можда отац није могао доћи, можда се негде задржао, видео старе другаре па мало закаснио. Ноћ је одмицала а црне слутње су надјачавале наду. Било је хладно, тог 25. новембар. Тог дана је почела да пада та дуга киша суза која се надвила над њихов дом. Из рудника су им јевили да им је отац настрадао у несрећи и да је пребачен у Косовску Митровицу. Кажу да су га из Митровице пребацили у болницу у Скопље, али није издржао. Након 11 дана, 6. децембра 1973. године подлегао је повредама. Сахранили су га у породичној гробници на сеоском гробљу.
Од тог дана, Мајчино срце је почело нагло да слаби, да посустаје. Није могла да носи ту тугу за својим вољеним, ненагледаним, неразговореним. Скупила је дечицу око скута, трудила се, покушавала, али смрт је била јача. Након непуне двије године једне тешке ноћи 1975. године, оштар бол пробудио ју је из сна. Тешким кораком дотетурала се до постеље свог млађег сина Радослава (блаженопочившег оца Харитона) и издахнула на његовим још дечачким рукама.
Два сандука за две године испраћају њихови сирочићи. Две ране, два ока испратише нејаки.
Како рече најстарији син, чика Радојица, који ми је свесрдно помогао да напишем ову причу о његовој Мајци, кад оде мајка, више немаш коме да дођеш, нема ко да те дочека, нема ко да сабере децу…
Осташе сирочићи да расту са дедом и бабом, или боље рећи да они пазе на деду и бабу. Но, ту није био крај смрти. Након две године, 1977.год. од туге за сином и снајом, услед можданог удара умире и деда Радован. Смрт је кући Лукића постала као годишње доба, долазила је у правилним устаљеним циклусима. Као да се могла и предвидети. Од старијих међу живима им је остала само баба Милунка. Она је Богу хвала поживела мало дуже. Да им макар неко има отворити кућу кад дођу. Обојица браће, Радојица и Радослав су већ били са послом у Нишу, али бабу су пазили и бринули се о њој све до њене смрти 1985. године.
Средња сестра Радијана се удала у оближње село а најмлађа Радмила је једно време након смрти родитеља била код ујака, а касније код брата у Нишу. Сада живи у Београду…
