Устоличења српских патријараха у XX веку

Уједињење Српске православне цркве – обнова Пећке патријаршије

Национално уједињење Срба у једну државну целину, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, повукло је за собом уједињавање помесних српских црквених области у аутокефалну Српску православну цркву. Православни Срби су живели у крајевима различитог историјског и друштвеног искуства, под различитим политичким режимима, а 1918. су се нашли у једној државно-политичкој целини.

Изазови који су се тада постављали пред Цркву, али и државу били су: кодификација права о Православној цркви и изједначавање црквеног законодавства за све територије. Наравно, за Цркву је најважније било питање обнове Пећке патријаршије, укинуте 1766, избор њене видљиве главе – патријарха, конституисање Светог Архијерјског Сабора и осталих црквених тела и органа.

Историјско седиште народне Српске цркве, манастир Пећка Патријаршија, стављена је под српски државни кров после Првог Балканског Рата 1912. године. Велике политичке промене 1918. наметале су обнову старих историјских традиција. Такве традиције и историјска памћења је требало испољити на један видљив и за верни народ поучан начин. После избора митрополита београдског и целе Србије Димитрија Павловића за патријарха српског, наметао се, по природи ствари, императив његовог устоличења у историјској Пећи.

Устоличење је конципирано као црквена свечаност, величанствени литургијско-светотајнски обред, којим се поглавар обновљене Српске цркве уводи у трон, смештен у граду који је био средњовековна престоница, а који је трпео сва искушења нововековне српске историје.

Обред устоличења у Пећи имао је своју, условно речено, и политичку тежину, како у Краљевини Југославији, тако и у социјалистичкој Југославији. Патријарх Викентије Проданов (1950-1958) је једини поглавар цркве у XX веку који је због политике државе према Српској православној цркви остао лишен интронизације у Пећкој Патријаршији.

После укидања српске Пећке патријаршије 1766. године од стране султана Мустафе III, a на наговор утицајних фанариотских кругова, континуитет Српске православне цркве носила је Карловачка митрополија. У прекосавским и прекодунавским областима су у два маха уточиште нашли патријарси Арсеније III Црнојевић и Арсеније IV Јовановић – Шакабента, 1690. и 1737. године.

Успомена на „пећки трон“ сачувана је у титули митрополита црногорско-приморских који нису никада признавали укидање Пећке патријаршије, осећајући се саставним удом црквеног организма свих Срба. Они су се, почевши од владике Данила Петровића Његоша потписивали речима „егзарх трона пећког“. У исто време (1750-1780) епископ далматински Симеон Кончаревић се титулише чак „митрополит косовски и егзарх трона пећког“.[1] Тиме се испољава јака везаност крајишко-далматинских Срба за Косовску колевку (чињеница постојања Далматинског Косова), али још више и канонско-правна везаност далматинске епархије за Пећку патријаршију.

Историјско достојанство патријарха је обновљено у Сремским Карловцима на Мајској скупштини 1848. године у контексту борбе српског народа у Хабсбуршкој монархији за територијално-политичку посебност. Са проглашењем Војводине српске ишло је и проглашење митрополита Јосифа Рајачића за патријарха. Карловачка митрополија је била аутономна, а затим аутокефална, у рангу архиепископије, али никада није прекидала везу са пећким троном, све док српску јурисдикцију нису укинули Грци-фанариоти 1766. године уз помоћ дипломатско-закулисних сплетки.

Године 1918. није било личности носиоца патријарашке части. Патријарх српски и митрополит карловачки Лукијан Богдановић је уморен грозном смрћу 1913, а Димитрије Павловић, први човек цркве у Краљевини Србији био је по части само „митрополит Београда и архиепископ Србије“.

Како обнављање Пећке Патријаршије 1920. године не би било пука фразеологија, љуштура без суштине, с обзиром да се од тада административно седиште цркве налази у Београду, наметала се потреба свечаног чина устоличења у самој историјској Пећи („српском Цариграду“, по епској традицији). Такав чин би пружио видљиви доказ везе између некадашње и садашње (обновљене) Патријаршије. Савременик, Чедомир Марјановић, правник и историчар је записао:

„Као главни повод за овај чин узет је факт што су патријарси били и архиепископи пећки, па како (пијетет) поштовање према традицијама прошлости налаже да се приликом обнављања Патријаршије отпочне оданде, где се некада стало, то као завршни чин обнављања патријаршије имало је да буде устоличење новога патријарха у Пећи. По древном обичају некадашњих устоличавања српских патријараха новоизабранога патријарха уводио је у стари сто сами владалац“.[2]

Устоличење патријарха Димитрија (Павловића)

Устоличење патријарха Димитрија Павловића је обављено четири године од његовог избора, с обзиром да је Цркви требало времена да се консолидује након уједињења српских помесних црквених области у један устројени организам. Ово устоличење је било брижљиво планирано и спроведено уз потпору државних власти.

Патријарх Димитрије је на свечаност устоличења кренуо из Београда пут Пећи 24. августа 1924. године. То патријархово путовање је истовремено била и канонска посета местима Нишу, Сурдулици, Скопљу, Урошевцу, Приштини и Косовској Митровици. Свети Архијерејски Сабор је заседао у Пећкој патријаршији 26-27. августа, а чин устоличења је у литургијском смислу започео са празничним бденијем. На бденију су присуствовали краљ Александар и краљица Марија.[3]

О нивоу свечаности могу да послуже статистички подаци о утрошеном пиву и јестиву, наиме спремљена је гозба од следећих намирница: 1200 комада хлебова од 1 кг, 60 комада младих прасади, 100 комада пилића, 3 телета угојена, 200 кг масти, 10 качица сомборског сира, 200 кг кромпира, 50 комада гусака, 50 комада пловки, 30 комада шунки, 60 кг саламе, 300 кутија сардине и сардела, 50 кг грожђа, 100 кг шећера, 2000 кг брашна за хлеб, 50 кг финог за мешење, 1000 флаша дезертног вина (бермет из Сремских Карловаца), 10 хектолитара белог вина, 5 хектолитара црног вина, 500 флаша шампања, 100 литара ракије, 20 флаша разних ликера, 20 флаша коњака, 50 литара маслиновог уља.[4]

Устоличење патријарха Варнаве (Росића)

Варнава Росић, други патријарх обновљене Пећке патријаршије и уједињене Српске православне цркве изабран је по закону о избору патријарха донешеном 6. априла 1930. Изборни сабор се састао и изабрао митрополита скопског Варнаву за патријарха српског 12. априла 1930. године. Уведен је у трон древних српских патријараха 6. јула 1930. године. Свечаност је била много скромнија него приликом устоличења његовог претходника, патријарха Димитрија. Патријарха Варнаву су у патријарашки трон у Пећи увели епископ битољски Јосиф Цвијовић и епископ темишварски Георгије Летић. У своме говору патријарх е направио поређење простране и прослављене Душанове царевине и Српске патријаршије са организационом обновом Српске православне цркве у великој Краљевини Југославији под династијом Карађорђевића.

Патријарх је истакао:

„Са овога трона говорили су они од дубоке наше прошлости, молили се за свој народ и цркву и били увек готови да и делом и животима послуже православној вери и српским народу…

Сви ми архијереји, свештенство и наша браћа треба да се окупимо око овог светог трона, да будемо достојни наших старих патријараха, архијереја и јереја у духу Светосавске цркве. Чувајмо, драга моја браћо, веру своју свету и будимо лојални и трпељиви према другима, јер све вере у нашој земљи једном Богу служе. Са нашим архијерејима и јерејима стараћемо се да приберемо паству и дамо јој душевне хране. Стараћемо се да вам Православна црква буде и даље све, али ће она и од свију православних тражити да је у њеним узвишеним задацима помогну.

Ово је мој програм и моја љубав према цркви и пастви својој којој са овоа вековима освећеног места из трона великих мученика патријараха шаљем свој патријаршијски благослов и благосиљајући позивам да на свему одамо Богу хвалу“.[5]

Устоличење патријарха Гаврила (Дожића)

За патријарха српског је изабран 21. фебруара, а устоличен у Саборној цркви у Београду сутрадан 22. фебруара 1938. године.

Свечаност устоличења у Пећкој патријаршији је почела 17/30. јула 1938. године доласком патријарха Гаврила Дожића у Пећ у пратњи митрополита загребачког Доитеја Васића, епископа скадарског Виктора, викарног епископа Николаја и осталог свештенства.

На улазу у Пећ дочекао га је председник градске општине коме је патријарх рекао: „Господине председниче, добро сте константовали да ја не долазим вама као странац, него као ваш становник и духовни отац. Први дани мога школовања отпочели су овде у Патријаршији и у Високим Дечанима“.[6] На улазу у пећки патријаршију патријарха су чекали министар правде Милан Симоновић, а митрополит Доситеј је принео Његовој Светости на целивање Чудотворну икону Пресвете Богородице и крст цара Душана.

Дана 1. августа допутовали су следећи архијереји: митрополит Анастасије, поглавар „Руске заграничне цркве“, епископ битољски Платон, Владимир Рајић – новоизабрани епископ мукачевско-прјашевски, затим ректори богословија, председници Црквених судова…

На сам дан устоличења, 2. августа, рано ујутро у 6 сати, одслужен је парастос за све упокојене првојерархе, свештенство и ђаконство Српске православне цркве.

„Пошто су се обукли у свечане одежде пошли су у сусрет Патријарху. Напред је ношен велики крст и застава. Из двора су почели излазити у свечаним одеждама гг. архијереји, а на крају је био Њ. Св. Патријарх у врло скупоценој одежди и са златном митром на глави. У руци је држао крст и благосиљао народ који је био испунио велики простор црквене порте. Ово „шествије“ било је врло импресивно и величанствено. Велико узбуђење видело се на лицима свију, који су пратили овај тако важан и значајан моменат свечаности. Код свију је ускрсла успомена на стару српску прошлост, на златно доба српске славе и величине“.[7] Литургија је почела у 7.30 часова.

Митрополити загребачки Доситеј и скопски Јосиф помажу патријарху Гаврилу да се попне на патриајрашки трон. Митрополит Доситеј је изнео кратак, а дирљив гоовр:

„Ступајући на овај свети трон будите и Ви готови да дате и жртвујете све што можете, па и себе, за срећу и слободу народа и величину наше Свете Цркве. Дужност српског патријарха је велика и она прелази онај појам који се често везује за патријархово име, јер њему предстоје велики напори и велика прегнућа“.[8]

Пећко поглаварство је приредиоло вечеру за 100 званица у патријархову част.

Победа комунистичке идеологије 1945. године суштински и дубински је одредила спољашње услове живота цркве као институције у друштву. Патријарх Гаврило Дожић (1938-1950), изабран у времену монархистичког уређења, прошао немачку интернацију у рату, вратио се у земљу у којој је владао нови режим. Тај режим се према цркви поставио начелно непријатељски, сматрајући је реакционарном институцијом. Након патријархове смрти поставило се питање избора поглавра Српске православне цркве и подобности истог према државним мерилима и захтевима.

Устоличење патријарха Викентија (Проданова)

Патријарх Викентије Проданов је изабран 1. јула (19.) јуна 1950. године, а изабран је са положаја епископа злетовско-струмичког и администратора епархије сремске. Изборни сабор се састао у Саборној цркви у Београду да би бирао између тројице кандидата: митрополита загребачког Дамаскина, митрополита црногорско-приморског Арсенија и епископа злетовско-струмичког Викентија.

Председавајући, митрополит загребачки Дамаскин, објавио је резултате гласања, наиме „апсолутну већину гласова“ је добио Викентије – 33, затим Арсеније – 25, Дамаскин – 2 гласа.

Свечано устоличење патријарха српског Викентија обављено је у недељу 2. јула (20. јуна) 1950. године у Саборној цркви у Београду. На светој архијерејској литургији је чиноначалствовао новоизабрани патријарх, а служили су митрополит Дамаскин, епископ тимочки Емилијан, епископ рашко-призренски Владимир и викарни епископ Емилијан.

Митрополит црногорско-приморски Арсеније као дотадашњи заменик патријарха, стојећи у мандији, епитрахиљу, малом омофору и са митром на глави са амвона је предао патријарашку панагију и патријарашки жезал.

Патријарх Викентије је једини поглавар обновљене Пећке патријаршије који није устоличен у Пећи. Комунистичке власти су га условљавале присуством расколника из Јужне Србије (Македоније). Био је непопустљиви борац за канонско јединство Српске православне цркве, одбијао је расколничке насртаје и притиске режима да се призна „македонска аутокефалија“.

Викентије Проданов је био мирна, права научничка природа. Дошао је на трон српских патријараха у време репресивног и тоталитарног комунизма, када се власт Јосипа Броза Тита дефинитивно учврстила. Маршал Југославије је однео тријумф над силама ИБ-еа, изградивши уједно савезничке односе са западним силама. Док је патријарх Гаврило делимично могао да упире поглед према западу и сопственој националној емиграцији, Викентије је поглавар СПЦ који је схватио незавидан положај Цркве у комунистичком систему.

Од државе се могла добити најелементарнија дозвола за рад, у богослужбеној сфери, дакле пуко поштовање обреда, без пуно манифестовања у домену јавног и друштвеног живота. Сваки наступ Цркве се могао оценити као реакционаран да носталгично призива монархију као државно уређење. Образовани и миран Пречанин (рођен у Бачком Петровом Селу), иако дошао по апробацији режима није учинио оне уступке коју су од њега комунистички властодршци желели. Једно време архијереј злетовско-струмички, добро упознат са суштином македонског проблема, није пристао да да црквени легитимитет черечењу српског црквеног организма. „Православна црква у НР Македонији“ није постала аутокефална Македонска црква.

У личности патријарха Викентија је чучао сувише велики историчар, добар познавалац фактографије. Као црквени поглавар био је свестан погубности таквог удовољавања антисрпским захтевима властодржаца. Не без разлога, многи историчари и публицисти сматрају да је био насилно уклољен са патријарашког трона. Мислећи да су добили човека који ће са највишег црквеног положаја да спроводи вољу режима сусрели су се са непоколебљивим ноциоцем аутентичног светосавског предања и браниоца националних интереса Српства.

Устоличење патријарха Германа Ђорића

У таквој психози наизглед непремостиве напетости између државе и цркве долази до избора патријарха Германа Ђорића. Изабран је 13. септембра 1958. Слободно га можемо назвати једним од највећих поглавара и достојанственика помесних правосланих цркава у ери комунизма, тј. „гвоздене завесе“. У случају патријарха Германа, некадашњег проте, по примању монашког чина, долазе до изражаја велике способности домаћина и управитеља дома. Искуство у предратној црквеној администрацији му је помогло да одреди теоријске и практичне платформе патријарашког рада.

Поучен искуством свога претходника који није интронизован у Пећи, патријарх Герман је у свим контактима са државним властима (Савезном верском комисијом на првом месту) инсистирао, практично од дана избора за патријарха, на потреби устоличења у Пећи.

Та свечаност у Пећкој Патријаршији је одржана 29. маја 1960. Било је присутно много званица, представника државе. Поглавари других верских заједница су углавном послали писмене честитке, а једини који се одазвао од „инославних“ био је југословенски реис-ул-улема Сулејман ефендија Кемура, који је одржао здравицу за памћење евоцирајући у њој историјске примере Мехмед-паше Соколовића и заједничке борбе православних и муслимана за верско-просветну борбу у Босни и Херцеговини за владе Аустро-Угарске.

Србиајански комунисти су примењивали национални кључ (братство-јединство) у смиривању јавне психозе и обезбећивању атмосфере која би допринела устоличењу. Државном секретару за Унутрашње послове (положај данашњег министра полиције) је било препоручено:

„Неутрализација могућих негативних последица (србовање, шовинизам) сматра се да ће се постићи присуством војвода манастирских Шиптара, који су чували неке средњовековне манастире, давањем поклона њима и евентуалном наградом републичког Извршног већа, затим присуством реис-ул-улеме и председника Исламског верског старешинства за Србију, као и позитивним говорима присутних“. (Архив Србије, 21, 38)

Извештај новинске агенције „Ројтерс“ је занимљив: „ Посматрачи исто тако кажу да је одлука владе да дозволи устоличење у Пећи диктирана спољнополитичким разлозима, будући да се Пећ налази у области где живи албанска мањина која ту представља најснажнију групу становништва. На тај начин је ово устоличење сматрано као демонстрација историјског права Југославије на ову област и као демонстрација њене одлучности да не дозволи повећану активност албанских националних осећања у овој пограничној области“. (Архив Југославије, 144, 153).

Патријарх Герман је отворио нове сттранице и поглавља у односима са државним властима. Био је на мети националне емиграицје, који у свом антикомунистичком жару и заносу нису могли да сагелдају реалан положај цркве. Герман је покушао да учнини оно што је било могуће у новим наметнутим условима, и заиста је учинио много на корист и добробит Цркве. Оптуживан да је „црвени“, био је далеко од компромиса за комунистичким властима по свом виталним питањима, а најзначајније што није признао „македонску аутокаефалију“, иако је желео да се реши црквено питање на корист верног народа у Повардарју.

Патријарх Герман остао је запамћен као мајстор протокола, умешан дипломата, достојанственик који је својим аутортитетом духовника уједно сачувао национални понос и неокаљан образ српског народа. Сарадници су му помагали да користи у јавности и извлачи важне поуке из историјских јубилеја (годишњице историјских догађаја, манастира, институција). У исто време, патријарх Герман није био затворен за модерне токове, струјања и изазове (Светски савет цркава; Екуменски покрет), али је чувао успомену на болна и рањива искуства, попут геноцида Срба у Другом светском (Да праштамо морамо, да заборавимо не можемо). Доста је путовао, много је обнављао, бринуо о богословском подмлатку. Неке стране његовог карактера су већ ушле у анагдоте које се препричавају.

Устоличење патријарха Павла (Стојчевића)

Устоличење је обављено месецу јулу 1994. године. То је била ратна година, лето општег националног метежа и време политичких притисака западних сила на српски народ. Само устоличење је обављено скромно, уз телевизијски пренос и пар хиљада гостију у Пећкој патријаршији.

Патријарх је у приступној беседи подсетио на морал јеванђељске науке: „ту науку, браћо и сестре, и на ту науку опомиње нас у овој светој обитељи у овом светом храму и опомиње нас, да представљајући српски народ и веру православну будемо и останемо људи, онако како као што су и преци наши јер су они знали реч светога писма: да знају народи да су људи и да ми знамо и за ту науку и да знамо њоме живети. Увек као људи. Као нељуди никад и ни по коју цену“.

Патријарх Павле, изабран уместо оболелог патријарха Германа 1. децембра 1990, преузео је управу Српске православне цркве у времену пуном тешкоћа по српски народ. Социјалистичка Федеративна Република Југославија се распадала, један оквир националне целине српског народа за који је он дао толико жртава у XX веку је пуцао. Суочени са хрватским сецесионизмом, муслиманским екстремизмом, угрожени у својој етничкој и историјској западној половини, Срби су кроз последњу деценију XX века ишли без националног компаса. У тим временима је Српску православну цркву водио прави духовник, човек аскетског усмерења и животног имепратива.

Пореклом из Славоније, из области која је по злу упамтила НДХ и њен историјски рецидив туђмановску Републику Хрватску 1991. године, патријарх Павле је у својој биографији црквеног великодостојника сажима све кључне тренутке двадесетовековне историје Срба. Са духовним ауторитетом је решио раскол у САД, дао еклисиолошки темељ за решавање раскола у Македонији. У време патријарха Павла се дешавао расап и постраданије Срба у Крајини, деловима Босне и Херцеговине и на Косову и Метохији. Патријарх Павле је понекда био критикован за организаициони колапс, нефункционисаење институције као целине, али је несумњиво да је као поглавар цркве сачувао морални углед трона Светог Саве, не допустивши да аждаја тоталитаризма и искушења „мира сего“ прогута и исполитизује цркву као духовну институцију.

[1] Србско-далматински магазин за год. 1868, Задар 1868, стр. 163.

[2] Чедомир Марјановић, Историја Српске цркве, друго допуњено издање, Београд 2001, стр. 368-369.

[3] Устоличење Његове Светости Патријарха Димитрија у Пећи, (програм), Београд 1924.

[4] Вељко Ђурић Мишина, Прилози за историју Српске Православне Цркве, Лепосавић 2006, стр. 81.

[5] Говор Његове Светости Патријарха Српског Господина Варнаве приликом устоличења његова у Пећи, 6. јула 1930, Гласник – Службени лист Српске Православне Патријаршије, бр. 13, 1 (14) јул 1930, стр. 197, 198.

[6] Велика црквено-народна свечаност у Пећи, Гласник Српске Православне Патриајршије, бр. 20-21, стр. 528.

[7] Исто, стр. 532.

[8] Исто, стр. 533.