ГОЈКОВИЦА
Са чијег то извора напих се воде,
окријепих очи, уморно лице?
Ко ми то викну, крену роде,
и не оклијевај, Гојковице!
Знаш да зидине чекају на те!
Неимар Раде од града гледа!
Сад јетрвице нек те не прате!
Нахранила си занавијек чеда…
И крену смјело, дигнута чела.
Од тебе нема већег дара
кад камен те обљуби око тијела
не тражи погледом господара!
Чија ли то прати ме рука?
Зар сам некоме од злата јабука!
Митровдан 1996.
ЈАБУКА
Нити града, нити неимара.
Нити Стоје, нит брата Стојана.
Нит јабуке од лека, за дара…
Својим хуком све носи Бојана.
Од три брата само један ћути.
Три јетрве – само једна моли;
Оног, ко ће песме њене чути,
Кад јој виле обзидају боли,
Преко вида, њедара и струка.
Низ образе Гојку сунце плаче.
Једва виде – њена бела рука,
Топлим махом мило Небо таче.
Нити руке. Нит бурме на руци.
Гојковице! Лед камен обуци.
Милица Бакрач
