Стваралаштво Новице Ђурића скренуло је пажњу најзначајним институцијама културе српског народа о чему свједоче престижна признања која су му у протеклом времену додијељена. Овогодишњи је добитник Изузетне Вукове награде, једног од најугледнијих и највиших признања, коју додјељује Културно просвјетна заједница Републике Србије
Да није било сељака и њиховог памћења, њиховог приповиједања, варничења покрај огњишта, не би било ни великог дјела народне књижевности које је Вук Караџић укоричио свом народу за вијек вјекова.
Спознајом тих чињеница и ја сам одлучио да живим, стварам и до краја живота останем “Вуков сељак”. Да сабирам, биљежим и народним језиком и ћириличним писмом свједочим истину у времену у ком сам живио и стварао, понешто свакако прибиљежио сам и од предања мојих предака. Све је то један мој велики роман који сам прича истине из времена. Први дио сам објавио као “Роман ти причам” а други ће, надам се, ускоро.
Вуков рад на реформи српског језика и правописа био је пресудан за језик којим данас говоримо а који нам већ трећу деценију у Црној Гори бране, сатанизују, институционално елиминишу, па је наша борба за повратак српског језика и ћирилице, не само задатак, већ заклетва .
Осим што је усмену књижевност “исписао” у пјесме и приче, Вук је сачувао од заборава и драгоцјене пословице.
Радећи на одбрани усмене књижевности од заборава Вуку је у помоћ притекао и Кнез Милош Обреновић. Истичем ово с разлогом како бих застидио црногорску власт која је инспиратор, креатор, финансијер и реализатор прогона Вукове азбуке па се већ подуже у Црној Гори, Монтенегријски чита “како је написано а збори како пише”, само да не би било како је то правило успоставио Караџић.
Но, не треба заборављати да је његово дјело имало велику улогу у утврђивању значаја косовског мита за српски национални идентитет и историју. Караџић је прикупио традиционалне епске пјесме везане за косовску битку и „косовски циклус“, док је овјековјечио херојска дјела кнеза Марка и догађаје око косовске битке, баш као што су пјевачи пјевали без измјена.
Један од највећих утицаја на дечју књижевност било је објављивање народних бајки и прича за дјецу, које је, после његове смрти, наставила да објављује његова удовица Ана.
Данас се епске народне пјесме, приче, бајке, басне, анегдоте, азбука с правом казују као његова задужбина. Овом Изузетном Вуковом наградом уписали су ме у његову Задужбину.”
Подсјетите нас на најважнија признања која сте добили за Ваше књижевно стваралаштво?
“Од скоро тридесетак награда за књижевност и новинарство казујем Вам само најдраже: Награда Удружења књижевника Црне Горе „Марко Миљанов“, Књижевна награда „Миодраг Ћупић“, Награда – Повеља за животно дјело Удружења књижевника Србије, Међународна пјесничка награда „ Повеља Мораве“, Удружења књижевника Србије и Књижевно друштво „ Мрчајевци“, Књижевна награда „Видовданска повеља” УКЦГ, Национална награда Савеза писаца Русије „Златно перо Русије” (златни лауерат) и „Златно перо Русије“ (сребрни лауреат), Унирексова награда за прозу „Душан Костић“, Почасни Орден хероја рада Савеза писаца Русије за заслуге у области зближавања култура, умјетности и новинарског стваралаштва народа Русије и западног Балкана, Књижевна награда “Златни прстен”, Издавачке куће „Феникс” и Фондације за културну и научну афирмацију и презентацију „Македонија садашњост” из Скопља, Медаља ,,Цар-Риба” за поезију, Међународни културни центар и издавачка кућа ,,Краснојарско Васкрсење“ – Русија, Књижевна награда „Мирко Бањевић“, Пјесничка награда “Лазар Вучковић” за 2020. за најбољу поезију објављену у часопису за књижевност и културу “Стремљења” , Златна значка Културно-просветне заједнице Србије за 2019, Награде части „Наји Нааман” за 2021. годину. Награда за књижевно дјело “Раваничанин“… „
Предсједник сте Удружења књжевника Црне Горе, па Ваше награде представљају и признање за ово најстарије Удружење у Црној Гори. Какав је Ваш коментар да се од најзначајнијих институција културе у Србији све више обраћа пажња и на стваралаштво српских књижевника у Црној Гори?
“Све награде било којег писца Удружења књижевника Црне Горе па и моје су нови драгуљ у златном мозаику који скоро осам деценија стварају. Све оно што се ствара на српском језику је јединствен културни простор и њему припадају све покуде и признања. Па ко шта заслужи. Нас је овдје у Црној Гори, држави коју су стварали, бранили и за њу гинули наши преци и очеви, плански покушавали да прећуте и то се њеној култури вратило као бумеранг. Овдје се скоро три деценије једино води рачуна да ли си био за приватну државу “шачице” утемељивача ендемске корупције или си био против. Против је био свако ко се казивао по прецима. Србија има обавезу да прати стваралаштво које се представило на српском језику и ћирилићном писму, да га вреднује и ако процијени да је вриједно и додијели му адекватну награду. У односима два удружења у први план смо “изнијели” дјело, његове вриједности а самим тим и аутора. Успостављена је квалитетна сарадња, раде се заједнички пројекти и осмишљава се будућност оба удружења, јер су разне технолошке иновације у сталном покушају да књига нема читаоца и да умјесто ње прелистава се ЦД, флешка… Књига ће на крају опстати и побиједити, макар је стивали под под камење у Црне поде.”
Програм Удружења књижевника Црне Горе је веома богат. Реците нам шта је планирано у програму реализације Удружења за 2023?
“Књиге диктирају књижевни живот писца а самим тим и његове књижевне асоцијације. Важно је да УКЦГ објави сваком свом чалану – писцу макар по једну књигу и да их што је могуће гласније промовише, представи читаоцима. Свакако најважнија је активност на обезбјеђивању средстава за штампање нових рукописа, затим двотомне књиге јубилеја на око 1.500 страна (аутори Милица Краљ и Новица Ђурић), припрема се огромна књига која ће бити помен утихнулим писцима од оснивања до њеног објављивања, пријема нових чланова, припрема јеног зборника писаца УКЦГ и УКС, сарадња са удружењима из региона, рад на реализацији започетог пројекта обједивања удружења региона у – Међународну асоцијациу писаца (МАП) “Књижевност без граница”, наставити са редовним објављивањем најстаријег књижевног часописа “Стварање” и књижевног листа “Књижевни запис”. Посебно бићемо посвећени објављивању часописа “Сквер”, који је до сада изашао на њемачком, италијанском, руском и вјерујем да ће до краја ове године бити објављен на још неком од свјетских језика, али о томе се још нијесмо договорили. Посебно смо поносни на књижевну Трибину “Ријеч” која сваког четвртака представља књижевна остварења и расправе на разне, не само књижевне, теме. Свакако, биће настављена изванредна сарадња са Књижевном задругом СНВ, књижевним часописима, разним редакцијама овдје и ван Црне Горе… Покушали смо и неће се од тога одустати да се УКЦГ врати оно мјесто, онај статус који му и припада као најстаријој културној институцији у Црној Гори – Културна установа од посебног значаја, да јој се врати сва насилнички одузета имовина, не само у Подгорици. Инсистирамо да се пониште разни купопродајни уговори, захтијевамо да се промијене дискриминаторски правилници и уредбе Министарства за културу и Владе Црне Горе како би статус писцу припадао само зато што је својим дјелом доказао да је од посебног значаја за литературу, а не да ли подржава политику ове или оне партије, зависно од тога која је парламентарна већина. Ни од тога нећемо одустати. Такве иницијативе смо већ у неколико наврата слали, али култура је у рукама оних којима ни у кући не знају чиме им се то родитељи баве, осим да виде како обилазе “свијет” о нашем трошку и као папагаји понављају фоскуле из неке од европских агенди (не)културе. Казах и ја “агенда” и “потрчах” да видим како то разумије “свезнајући” Гоогло: АГЕНДА • ЖЕНСКИ РОД ДНЕВНИК, БЕЛЕЖНИК; СПИСАК СТВАРИ КОЈЕ ТРЕБА ОБАВИТИ; КЊИГА КОЈА САДРЖИ БОГОСЛУЖБЕНЕ ОБРЕДЕ ЕВАНГЕЛИСТИЧКЕ ЦРКВЕ, ЗБОРНИК ПРОПИСА КОЈИ СЕ ОДНОСЕ НА ВРШЕЊЕ СЛУЖБЕ БОЖИЈЕ. Код нас нема приче, активности, теме, најаве догађаја а да се не почне и не заврши са „агендом”. Много су нас коштале те испразне “агенде” и писци знају како је постао “списак ствари” које не треба реализовати, јер шта ће писцу право на пензију, достојанствен живот… Није за писца достојанствен живот, јер он се се дуже од три деценије храни са хиљаде агенди прашњавих полица Министарства за културу, њених комисија, жирија… “
Успостављена је изузетна сарадња Удружења књижевника са Књижевном задругом СНВ, урађен је велики број заједничких пројеката и издања. Како гледате на ту врсту сарадње и постоје ли заједнички планови за будућност?
„Појава Књижевне задруге Српског народног вијеће је била спасоносна за српске писце у Црној Гори који деценијама нису могли да објаве рукописе. Скоро да нема писца који се казао као Србин да му је приватни режим – ултра црногорских националиста дозволио да му књига буде штампана у Црној Гори. Све је било подређено насилном утјеривању новог писма, језика и нових књижевних вриједности и из тог пројекта још се не зна хоће ли преживјети нека од тих књига свој први рођендан. Код Министарства за културу пролазили су већином (част изузецима) пројекти неталената, пискарала који су били јавни политички пропагатори, толико гласни да су на крају једни другима засметали и јавно показали своје право, не само литерално, лице. У таквој атмосфери линча, свега што није монтенегријско-комитска брошура, Књижевна задруга СНВ је разбила блокаду и јавност се увјерила да су управо њена издања показала да таленат, литература, озбиљна дјела – управо су српских писаца. Тим издањима КЗСНВ је ућуткала заговорнике политичких шкрабописа да су најбоља дјела управо њихова добро плаћена, преплаћена и награђена и тако парама и медаљама убијеђивали народ да им повјерује да су они писци. Директор КЗ, др Момчило Вуксановић је не само протеклих година оштампао озбиљну библиотеку већ су те книге награђене најпрестижнијим књижевним наградама, разумије се ван Црне Горе, изузимајући награду “Марко Миљанов” и Видовданске награде. За те књиге КЗСНВ је добила и бројне друге награде, чак и неколико награда, бројних сајмова књига. Као и прије неколико деценија писци су књиге објављивали код једног издавача који их никада није издао без обзира ко је био на власти – “Универзитетска ријеч”, сада почившег писца и власника Јанка Брајковића, који је био највећа подршка писцима и њиховим дјелима протеклих пет деценија. На радост писаца сада његов син Марко наставља са издавачком дјелатношћу. Током протеклих пар година и Удружење књижевника Црне Горе је објавило десетине наслова и до краја године сваком писцу ће Удружење објавити књигу. Ту свакако је и издавачка кућа “Ободско слово” а као озбиљан издавач најавио се и “Инстититут за српску културу”, који богате своје издаваштво с књигама писца из УКЦГ. Сада књиге наших писаца објављују и велики издавачи из Србије попут “Српске књижевне задруге”. “Прометеја”, “Орфеуса”… “
Удружење књижевника је организатор књижевне трибине „Ријеч“ која се редовно четвртком одржава у просторијама Удружења на Немањином граду што представља значајан допринос српској култури и књижевности у Црној Гори и могућност афирмације књижевног стваралаштва. Како оцјењујете ову Вашу активност?
“Трибина “Ријеч” је одржала дух књижевности и успјела да представи све што је било вриједно у издавачкој продукцији. Трибина се родила прије двије деценије и сваког четвртка сабира писце и љубитеље књижевности око нових издања као и на најзначајније књижевне теме, али и оне које се тичу слободе писања, говора, односно, права на јавну ријеч. Уредница Трибине “Ријеч”, сјајна пјесникиња Милица Краљ, је у најтежим данима по УКЦГ, успјела да је сачува од разних прогона и покушаја да јој се ограничи рок трајања. Читајући и представљајући на стотине књига неријетко је сама одржала ту књижевно-духовну ризницу и уписала себе као зидарицу, бранитеља дјела српских писаца у Црној Гори. Скоро да је незамисливо да се било шта објави а да не буде промовисано у оквиру Трибине “Ријеч”. Вјерујем да ће тако бити и на многаја љета”.
Ваш опус је изузетно богат, штампали сте велики број књига. Шта можемо очекивати у блиској будућности?
„Увијек се писац сабира око својих рукописа. Радим на новом роману а привео сам “лијепој руци” рукопис поезије за који вјерујем да ће бити изненађење и за књижевну критику, али и још тога се отвара, пише, дописује, не мало брише… Тако се ствара. Покушаћу и да објавимм књигу поезије “Божје даривање”… Само здравља да Господ подари…”
Ивана Крушчић
Извор: Српске Новине ЦГ
