„KO CRKVU GRADI BOGU POZAJMLJUJE A BOG NIKOM DUŽAN NE OSTAJE!“ – NOVI HRAM SVETOG JOVANA ŠANGAJSKOG U MANASTIRU MILJKOVO
Kako započeti priču o podizanju hramova i zadužbinarstvu, ako ne svetom lozom Nemanjića, kao rodonačelnom ktitorskom porodicom u srednjevekovnih Srba. Evo šta Sveti Sava veli u istoimenoj pesmi drevnijih vremena, odgovarajući `rišćanskoj gospodi gde se dede car Nemanje blago:
… „Oj Boga vam, gospodo rišćanska!
Ne govor’te o mom roditelju,
Ne govor’te, ne griješ’te duše:
Nije babo raskovao blago
Na nadžake ni na buzdovane,
Ni na sablje ni na bojna koplja,
Ni dobrijem konjma na ratove;
Već je babo potrošio blago
Na tri slavna Srpska namastira:
Jednu babo sagradio crkvu:
B’jel Vilindar nasred gore Svete,
Krasnu slavnu sebe zadužbinu,
Vječnu kuću na onome sv’jetu,
Da se njemu poje leturđija
Onog sv’jeta, kao i ovoga;
Drugu babo sagradio crkvu:
Studenicu na Vlahu Starome,
Krasnu slavnu majci zadužbinu,
Svojoj majci carici Jeleni,
Vječnu kuću na onome sv’jetu,
Da s’ i njojzi poje leturđija
Onog sv’jeta, kao i ovoga;
Treću babo sagradio crkvu:
Milješevku na Hercegovini,
Krasnu slavnu Savi zadužbinu,
Vječnu kuću na onome sv’jetu,
Da s’ i njemu poje leturđija
Onog sv’jeta, kao i ovoga.“
U uvodnom delu monografije o Miljkovom manastiru „Prosuo se biser kraj Morave“, nalazimo sledeće zapažanje:
„Bez obzira na to da li je reč o veličanstvenim zadužbinama srpskih vladara ili o skromniom građevinama koje su potomstvu ostavile uboge i bezimene grupe monaha, svi srpski manastiri su smešteni u prekrasnim, tihim predelima, skrajnuti od prometnih puteva – i obavezno u blizini žive vode, a znani i neznani ktitori i neimari birali su za srpske svetinje mesta koja će svojom lepotom i tajanstvenošću u svakom posetiocu i putniku- namernikuuvek iznova buditi divljenje prema lepoti prirode i strahopoštovanje prema Tvorcu,“
„Srpska Sveta Gora“ u Resavi leži u neposrednoj blizini nekoliko većih naselja i reka Morave i Resave.Miljkov manastir pripada grupi od nekoliko manjih manastira na desnoj obali Velike Morave, na potezu od sela Vojska do Crkvenca, tačnije u ataru sela Gložani.
Hram posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice pominje se u prvom turskom tefteru 1467. Zasigurno je da je, sada već možemo reći, stara crkva, sagrađena ili do temelja obnovljena u vreme srednjovekovne Srbije (oko 1400. godine).
U maju 2022. godine, odmah po prazniku u narodu poznatom kao Malom Vaskrsu, po blagoslovu Njegovog preosveštenstva Episkopa požarevačko-braničevskog g. Ignatija, započeta je gradnja novog hrama posvećenog Svetom Jovanu Šangajskom u manastiru Miljkovo, gdje je upravo svoj monaški postrig 1925. g., primio Sv. Jovan (Maksimovič) Šangajski i Sanfranciskanski, čija se čestica moštiju i nalazi u manastiru, pored drugih svetinja. Molitvama igumanije mati Anastasije i sestrinstva, trudom i prilozima mnogih darodavaca, već pre Božića, 2023. godine, uzdigla se crkvena građevina u zagrljaju okolnih četinara na obroncima Resavskih humova. Kako bi drugačije ako ne gorostasno da mami pažnju posetilaca i da uzrasta podsećajući na duhovnog gorostasa, Svetog Jovana Šangajskog. I sam svetitelj je, podsećanja radi, imao podići veliku Sabornu crkvu u Šangaju, u čast ikone Bogorodice „Utočišta grešnih“ i trospratnicu sa zvonikom. Graditeljsko dele našeg svetitelja bilo je gotovo obustavljeno usled nedostatka gotovine i oštrih diskusija kako da se reši finansijska dilema. „Gospod je milosrdno pomogao svom ugodniku, pa je nastavio da rešava problem uz molitvu i neumorno nadgledanje, podstičući sve na žrtvu i rad.“
Tako se i naš trud i rad i sve braće i sestara u Hristu na ovom hramu imao zapečetiti snažnom molitvom i jakom željom da se istraje u iskanju Božije pomoći i u narednim graditeljskim fazama: postavljanje stolarije, grejanja, freskopisanje, opremanje enterijera potrebitim sveštenim stvarima: oltar, ikonostos, pevnice,… Neka Gospod umnoži bogougodne želje i trudove srdaca hrišćanskih, molitvama Svetog Jovana Šangajskog Čudotvorca, kako bi nas sabrao u što većem broju da nastavimo sa uređem doma Božijeg i novog hrama Svetog Jovana Šangajskog u manastiru Miljkovo, znajući po onoj narodnoj riječi da „ko crkvu gradi Bogu pozajmljuje, a Bog nikom dužan ne ostaje“, I sama reč zadužbina ima korena u srednjevekovnoj tradiciji da naši blagočestivi vladari podižu za života zadužbinu, što znači dom molitve za večnost i spasenje duše svoje, „da se u njima poje liturđija, ovog svjeta kao i onoga“.
Započesmo stihovima pesme starijih vremena, red je da tekst završimo pesmom najnovijih vremena. Miljko Šljivić ( treći u istoriji Miljkovog manastira), pesnik, pčelar i porodični čovek iz Globodera, posetivši Miljkov manastir baš u periodu početka izgradnje nove crkve, napisao je sledeće stihove:
MILJKOVO
U manastiru „Miljkovo“,
predivna to beše slika,
beh i videh ovo, novo,
sa svih strana roj vernika.
Pod crkveni su došli krov,
da se mole, da se krste,
da dobiju i blagoslov,
svoju veru da učvrste.
Vernika mnogo beše tu,
a mala je crkva ova,
i ne mogaše svi u nju,
pa se gradi veća – nova.
I raduju se svemu tom,
ona im je ko drugi dom,
posvećena je crkva svom,
Svetom Jovanu Šangajskom.
Jovan je svetitelj vrli,
Jovan ovde monah beše,
pa narod njemu baš hrli,
ljudi to znaju – ne greše.
Ko ruski plemić se rodi,
a srpsko poreklo vodi,
ciljaše iz srca svoga,
život je vera u Boga.
Uticajan beše jako,
svi ga prihvataše lako,
svoju dadilju usmeri,
Pravoslavnoj ruskoj veri.
On steče obrazovanje,
vojničko i pravno znanje,
u ruskom građanskom ratu,
bio je u carskom jatu.
Dok ratovaše za cara,
beše ranjen u ratu tom,
i bi nešto što ne valja,
osta on doživotno hrom.
Doneo rešenje jedno,
u Srbiji tražio mir,
živeo jadno i bedno,
bivši plemić i oficir.
Novine je prodavao,
bosonog što mu ne smeta,
veoma malo spavao,
stekao dva fakulteta.
Teološki upisao,
u Srbiji se mučio,
u veri nađe smisao,
na vreme ga izučio.
Monaštvu stremio dosta,
Jovan monah dobi ime,
u „Miljkovom“ – monah posta,
i želju ispuni time,
U Bitolju suplent bio,
moleći, provodi noći,
s Nikolajem se družio,
da leči imaše moći.
Šangajski episkop posta,
dok zemljom bos je hodio,
sirotište osnovao,
decu na put izvodio.
Zapadnoevropski – ruski,
arhiepiskop je bio,
i na francuskom jeziku,
u Parizu je služio.
Velike želje i snovi,
al’ ne beše mu i blisko,
pred njim su zadaci novi,
pa ode u San Francisko.
Saborna crkva se gradi,
pa je trebalo pomoći,
da se još brže izgradi,
on će to svakako moći.
Na Jovana izbor pao,
dobar je izbor to stoji,
na veliki put se dao,
bi tu dok se upokoji.
U porti ja gledam sada,
kako nova crkva niče,
prevelika je to nada,
zato se Jovanu kliče.
E baš se sve dobro slaže,
pa živimo svi u nadi,
da Sveti Jovan pomaže,
i kada se crkva gradi.
Vernici će da se mole,
sakupljeni u crkvi toj,
i svog Jovana da vole,
biće ih ko veliki roj.
Gledaću sve to sa strane,
i zapaliću ja sveće,
misliću na ove dane,
i na manastirsko cveće,
B.P.
