Обасјани свјетлошћу Васкрсења Христовог, монаси и монахиње и вјерни народ са разних страна наше Митрополије, на Свијетлу сриједу, сабрали су се у манастир Светог Николе на Врањини да, кроз богослужење и братски сусрет, подијеле и умноже васкршњу радост.
Светом Литургијом началствовао је архимандрит Бенедикт, настојатељ манастира Михољска Превлака уз саслужење игумана Рафаиала, настојатеља ман. Подмаине, игумана Јоакима, настојатеља ман. Врањина, јеромонаха Венијамина из ман. Подмаине и јеромонаха Николаја и јерођакона Козме из ман. Обод – Ријека Црнојевића. Повелика манастирска црква орила се од појања васкршњих антифона и тропара које су, удруженим гласовима, пјевали монаси и монахиње са народом Божјим.
Раздрагано монашко појање стапало се са цвркутом птица и жуборењем воде Скадарског језера, баш по стиховима пјесме „Људи ликујте“. Радост је, са небеса, придодао и владика Иларион, љубљени ученик Светога Саве, који га је 1219. и поставио за првог зетског епископа а који је и оснивач овога светог манастира, под чијим сводом и почива. Готово сви сабрани под сводом манастирске цркве приступили су светом причешћу. Архимандрит Бенедикт је изговорио неколико поучних речи, озарен радошћу братскога сабрања у Дому Божјем у свјетлости Васкрсења Христовог. Заиста је било предивно видети и слушати повећи број монаха и монахиња, док озарених лица певају васкршње пјесме и на све стране одјекује поздрав „Христос воскресе, радост донесе, тугу однесе и испуни срца наша миром и љубављу!“
На монашком сабору у ман. Врањина удружили су васкршњу радост монаси манастира Михољска Превлака, Подмаине, Стањевићи, Обод – Ријека Црнојевића и сестре монахиње: мати Атанасија, игуманија манастира Орахово са сестрама, мати Олга, игуманија манастира св. Василија на Бриској Гори са сестрама, сестринство Скита св. Архангела Михаила у Бјелићима и сестринство манастира Рођења Пресвете Богородице у Брскуту. У току празничне трпезе, монах Павле из ман. Стањевићи је, по благослову игумана Јоакима врањинског, изговорио повјесно слово о осмовјековном значају манастира Врањина и доприносу његових монаха духовности и просвјети Зетске Свете Горе и широм хришћанске васељене, куда их је водила рука Божја, све до светог града Јерусалима. До смираја дана, по манастирској порти ориле су се духовне пјесме које су пјевали монаси и народ Божји у славу и част Васкрсења Христовог и тако облагодаћени вратили се дому своме.
П.К.
