Пише: ђакон Павле Љешковић
„Ни не очекујем од тебе да ме у томе подржиш, па ни да ме у потпуности схватиш, али ја се сваки дан препирем са Богом! Постављам Му разна питања : зашто сам се уопште родио? Зашто ми се у последњих неколико година дешавају, углавном, ружне ствари? И коначно – зашто Он ћути и не одговара на моје вапаје и молбе, док посматрам своје болесно дијете, којем никако не могу помоћи“?
Док ми то говори, кључеве, за које ће се касније испоставити да су од стана, час чврсто стеже, час пребацује из једне у другу руку. Прича ми како су он и супруга прилично касно добили дијете. Њему је било четрдесет, док је супруга само неких пола године млађа од њега.
„Тих девет мјесеци, док је она била у благословеном стању, су заправо најљепши период мог живота. Једва сам чекао да кући дођем са посла. Читаве сате бисмо проводили држећи се за руке и размишљајући о томе какво ће бити наше дијете. Међутим, оног дана када сам их извео из породилишта и када сам по први пут примио свог сина у наручје, нешто у мом срцу и души ми је говорило да са њим није све у реду“…
У наредним годинама су се смјењивале разне дијагнозе, да би љекари и коначно утврдили да дјечак болује од једне врсте аутизма. Потом су га водили на разне клинике, болнички рачуни су се гомилали, а дјечаку није било ништа боље. Убрзо су схватили да ће морати да продају стан у Будви, који је супруга наследила од својих родитеља, како би измирили дугове. Продали су га својим пријатељима, по нешто повољнијим условима, у замјену за то да свако љето могу по мјесец дана у том стану да љетују бесплатно.
„Вјеруј ми да ја и супруга не волимо претјерано да боравимо на мору! Међутим , наш дјечак јако воли воду! Нарочито морску! У стању је да сатима сједи у води и то су једини тренуци у којима је миран, тих и насмијан! Обично га поведемо у послеподневним часовима. У тропским, јулским ноћима на плажи некада останемо и до поноћи, не марећи за љубопитљиве погледе пролазника са шеталишта крај Словенске плаже“. Док ми то говори, показује ми на телефону слику плавокосог дјечака, са , такође, плавим, крупним очима, док безбрижно сједи у морском плићаку.
„Морам да ти признам да се највише дивим својој жени! Упознали смо се кад смо обоје били у двадесетим годинама, на концерту београдске групе Дарквуд даб. Била је то слободномислећа жена, рокерка и члан Отпора, која је непрестано сањарила о западним вриједностима и нужним промјенама у нашем друштву. Међутим, све што нас је задесило са нашим дјететом ју је из коријена промијенило. Сада је то кротка, побожна жена која све прихвата са захвалношћу. Редовно пости, одлази на литургију и обилази манастире.
Када сам год запао у неку од криза и помислио да од свега одустанем, довољно ми је било да погледам њен благи лик, стрпљење и љубав коју свакодневно упућује нашем сину, да бих и ја наставио да се борим. Једном сам са њом обишао неки од манастира у којем ми је монах дао књигу о светитељима из двадесетог вијека. Можда ћеш помислити да хулим, али подвиг моје жене, која је одустала од посла, каријере и социјалног живота, да би се предано бринула о нашем дјетету, није ништа мањи од подвига у пештери и монашкој келији“!
Каже ми, како он , за разлику од своје супруге, не успијева да своје срце сачува од срџбе и гнијева.
„Готово сваки дан свађам се и препирем са Богом, говорећи Му све што ми је на души. Најчешће то нечујно, у себи чиним, а у ријетким тренуцима у којима остајем сам, гласно Му кажем све што имам, па, шта буде! У Његовим смо сви рукама. А сложићеш се са мном, да бар Њега не можемо преварити, те да Му требамо говорити оно што и осјећамо“!
Рекох му да никада не престане да се „препире“ са Господом! Те његове „препирке“ ништа су друго до чисте молитве Богу. Чистије од неких наших молитава, у којима од Бога стално нешто тражимо, заборављајући да заблагодаримо на здрављу нашем и наше дјеце, те свему ономе чега смо сваки дан удостојени. У тим препиркама, у којима чисти своје срце од гнијева, он свакодневно исповиједа своју вјеру. „Гњевите се али не гријешите, сунце да не зађе у гњеву вашем“ (Еф. 4,26) – ријечи су апостола Павла, у којима нас подсјећа да овосветска неправда у нашим срцима порађа противљење и гњев. Међутим, свакодневна молитва помаже вјерујућем да сунце не зађе у гнијеву његовом.
Убрзо су се на његовим образима појавиле двије крупне сузе, које су његове очи и поглед учиниле чистијим и продорнијим. Тек тада сам схватио да дјечак, чију ми је слику малочас на телефону показао необично личи на њега, те да је слика и прилика свог оца. Када смо стигли до гвозденог моста на Мајинском путу, путеви су нам се почели разилазити, будући да је он морао да пође до стана како би покупио кутију са преосталим стварима. Док смо се поздрављали, изнад нас се препирало сунце са облацима тамним и успијело да их разагна, најавивши тако неке љепше и топлије дане…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
