Ђакон Хаџи мр Ненад М. Јовановић: МИСАО КОЈА ПРЕПОРАЂА РУСИЈУ
Поводом изласка из штампе нове књиге протојереја др Николе М. Гаврића „Идеја руског препорода: Друштвена мисао Ивана А. Иљина“
Управо је из штампе изашла књига Високопречасног протојереја др Николе М. Гаврића, старешине београдског Храма Светог Апостола и Јеванђелисте Луке у Кошутњаку, под насловом: „Идеја руског препорода: Друштвена мисао Ивана А. Иљина“.
Осим што баца неопходно светло на живот и дело самог Његовог Благородија наследног племића др Ивана Александровича Иљина (1883-†1954), ова научна монографија, на својих близу 250 страница, расветљава духовно, философско, социолошко и политиколошко становиште познатог идеолога “белог покрета“ и творца “беле идеје“, као и његово схватање: вере, породице, отаџбине, родољубља, државе, демократије и сл.
Помало визионарски, ако не и профетски, аутор ове, веома успеле и изузетно вредне монографије, протојереј др Никола М. Гаврић, ухватио се у коштац са једном материјом, у време када нико ни слутити није могао колика ће њена социолошка, социолошко-религиолошка, па и политиколошко-религиолошка потентност и важност бити, управо сада, у овом историјском времену, бременитом изазовима сваке врсте.
Субјекти и велики играчи у глобалном конфликту, који се одиграва пред нашим очима и од којег настојимо да се, колико-толико, дистанцирамо (упркос акламативној опредељености читавог Српства по том питању) и да склонимо своју главу на сигурно, имају своју логику и законе, којима су руковођени у процесима дугог трајања и тада их ми теже уочавамо и теже их анализирамо. Међутим, када се историја убрза и ти процеси доведу до еруптивног стања, онда су и њихове законитости свима разумљивије, јасније и видљивије. Тј. после битке свако је генерал, што би се рекло простим језиком.
Зато је велики дар и огроман труд да се ти процеси и њихове идеолошке, економске, геополитичке, религијске и све друге силе покретачи детектују и протумаче пре него што до ерупције и убрзања историје уопште и дође. Што је земља слабија, мања, малобројнија и стратешки рањивија, то је ово за њу важније и она нема толико потребе за пуким реминисценцијама, шта је било и због чега се неки политички процес одвијао и окончао на овај или онај начин. Иако је и то, дакако, битно, за Србе је то, моментално, од мање важности…
Оцу Николи је, међутим, за руком пошло нешто друго, нешто много теже, јер је његов задатак био да ово учини са повеће временске дистанце, будући да је рукопис настао још 2010. године, а сада се први пут објављује. Зато су ове странице, један својеврсни словесни времеплов, чије резултате на духовном, еклисиолошком, идеолошком и политиколошко-религиолошком, па и у војно-безбедносном смислу, у пуној мери, почињемо да разабиремо тек данас.
Зато је сада право време за ову књигу, јер немају сви способност проте Николе да антиципирају и, толико унапред, препознају чињеницу да је, управо, духовна и политичка мисао оца беле идеје, Његовог Благородија наследног племића др Ивана Александровича Иљина, она златна нит, која повезује данашњу идеолошку основу и потку руске политичке елите, оличене у Његовом Превасходству Владимиру Владимировичу Путину, са својим целебним и живоносним изворима, све до Кијевске Руси и Светог Великог Кнеза Владимира. Другим речима, онај ко не разуме духовне пориве, философска начела и политичке идеје племенитог Иљина, не може ни наслутити разлоге, због чега и како одређене, судбоносне по свет, политичке потезе повлачи председник Путин, нити како се према истима поставља Света Црква.
Није прота Никола једини и први ко је то приметио, али је први, макар у оквирима српског света, ко је на тој теми докторирао, дајући и нама, слабије упућенима, шансу да уронимо у ту непрегледну дубину плаветнила Иљинових очију, из којих сија идеја нове и моћне Русије, саздане на основним и заветним принципима руског Православља, који су првобитну царску Русију и створили и учинили великом, па и највећом.
Због тога је научни допринос овога дела оца Николе Гаврића огроман, а овим својим интелектуалним приносом, првим код нас, које се овом терматиком бави, он подиже себи задужбину, јер нам у руке даје оружје за разумевање светских процеса, који су из фазе дугог трајања, у једном моменту прешли у процесе, који се одвијају суперсоничном брзином. Једино наоружани оваквим знањима, можемо да изведемо своју лађицу измеђ’ претећих хридина и доведемо је у сигурну луку.
Научна монографска студија о друштвеној мисли човека, за којега се верује да је пресудно утицао на формирање државне идеје савремене Русије, као силе која се, у великом стилу, управо враћа на позорницу светске високе политике и то као један од три најдоминантнија играча, заиста, представља књигу која је недостајала и у томе је један од главних њених домета и врлина. Још битније! Аутор нам разјашњава и неупитну чињеницу на који начин и у ком смислу се председник Руске Федерације, Његово Превасходство Владимир Владимирович Путин, данас може сматрати Иљиновим следбеником, што ово штиво чини још актуелнијим и интересантнијим, из разумљивих разлога.
Аутор нам у овом делу открива да се Иљин доминантно бавио Православљем, али претежно руским Православљем. Не због тога што је био зароњен у етнофилетизам, већ зато што он није био теолог и није се бавио том темом са еклисиолошког становишта. Он у Православљу и то оном: руског стила и искуства (да се послужимо парафразом), наиме, сагледава један од главних елемената руског идентитета, на којем се може изградити његова идеологија трећег пута, за коју се, нарочито, сматра да је утицала и политички формирала председника Путина. У сржи тог пута су: Вера, породица, родољубље, Отачаство и политичко уређење, које неће бити слепо копирање наметнутих западних мантри о демо(но)кратији, једнако колико и (такође западних) десних или левих тоталитаризама. Иљинов трећи пут инсистира на суверенитету и слободи, тј. на свему ономе што данас на Западу копни и нестаје као кап воде на ужареној рингли – уз пуно паничног вртења, престрашеног шиштања и неумитног нестајања.
Др Гаврић нас подробно уводи у Иљинову социологију религије, социологију породице и социологију политике, што је за потписника ових редова, особита посластица и велика вредност, јер нас он тиме, заправо, есенцијално уводи и у Иљинову политикологију религије, без које, заиста, не можемо ни назрети шта се и због чега данас дешава, не само у српском свету и руском свету, већ и у глобалном свету, уопште.
Издавач ове књиге је Институт за друштвено умрежавање из Новог Сада, а писац предговора овог интересантног, трајно актуелног и веома важног социолошко-религиолошког и политиколошко-религиолошког дела је уважени академик Дарко Танасковић, што је, само по себи, довољна гарантија о природи и квалитету овога остварења и његовог научног доприноса и домета.
Аутор поговора је Пречасни протонамесник мср Немања С. Мрђеновић, редовни предавач на Катедри за практично богословље и православну духовност Руског православног богословског института “Свети Кирило и Методије“ у Мелбурну, ванредни предавач на Коптском православном богословском факултету “Свети Кирило Александријски“ у Сиднеју и заменик директора Центра за истраживање православног монархизма. Рецензент је, овога пута, Часни ђакон мср Хаџи Ненад М. Јовановић, докторанд на Факултету политичких наука Университета у Београду, вероучитељ Архиепископије београдско-карловачке и секретар Центра за истраживање православног монархизма.
Срдачно препоручујемо, дакле, ову драгоцену књигу онима, који желе да зароне у плаву дубину овог својеврсног словесног времеплова, да сами созерцају, да ли данашњу руску државотворну идеју ваљано одсликавају Иљинове заветне речи:
“Молитва ми је као мач, а мач ми је као молитва“.
Ђакон Хаџи мр Ненад М. Јовановић
++++
Кратка биографија протојереја др Николе М. Гаврића
Протојереј др Никола М. Гаврић је рођен је 1980. године у Тузли, у угледној свештеничкој породици. Богословију Светог Петра Цетињског завршио 2000. на Цетињу, када је рукопроизведен у чин чтеца. Дипломирао у Санкт Петербургу на Духовној Академији Руске Православне Цркве 2003. Магистрирао 2005. на Философском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, а на Факултету политичких наука Универзитета у Бања Луци докторирао 2011. Први је доктор наука из редова богослова обновљене Цетињске богословије, чиме се уписао у историју ове црквено-образовне институције за сва времена.
У ђаконски, а потом и у свештенички чин рукоположен је 2004. године. Од тада службује на парохији и обавља дужност старешине зворничког храма Христовог Васкрсења и приликом освећења истог 2008, бива одликован правом ношења црвеног појаса. За пароха при храму Свете Тројице у Сремчици бива постављен 2009, а 2014. за пароха при храму Светог апостола и јеванђелиста Луке у Београду у Кошутњаку, у коме, од 2016. обавља и дужност старешине храма. За уложени труд и несебично залагање приликом обнове и живописања овог Светог храма, одликован је протојерејским чином 2020. године.
За своје заслуге пред Светом Црквом и повереном му паством, али и за велики академски допринос, управо у смислу упознавања наше научне и шире јавности са делом и мишљу великог руског философа Ивана Иљина, као и за неговање српско-руских веза, богољубља и отачаствољубља, 2022. године удостојен је високог црквено-друштвеног одликовања, Крста вожда Ђорђа Стратимировића. Овим је прибројан уском реду великих заслужника из самога врха наше, али и иностране духовне, интелектуалне, војне, политичке и пословне елите.
Аутор је две научне монографије, научних и научно-популарних радова, објављених у нашим најугледнијим зборницима и часописима, из области теологије и социологије. Учесник је домаћих и међународних научних конференција.
Ожењен је и са својом супругом протиницом Дијаном има две кћерке, Гордану и Ксенију.
