Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 4. septembra 2023. godine u crkvi Ružici na Kalemegdanu, na petu godinu od upokojenja akademika Vladete Jerotića, parastos tom istaknutom naučniku, lekaru i profesoru Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.
Sasluživali su protojereji-stavrofori Petar Lukić, umirovljeni starešina beogradskog Sabornog hrama, i prof. dr Zoran Ranković, dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu; arhimandriti Nektarije (Đurić), glavni sekretar Svetog Arhijerejskog Sinoda, i Vasilije (Kostić), službenik Svetog Arhijerejskog Sinoda; kao i protođakon Dragan Radić i đakon Nikola Lukić; uz molitveno učešće starešine hrama protojereja-stavrofora prof. dr Vladimira Vukašinovića, svešteničkog bratstva hrama, profesora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta i mnogobrojnih poštovalaca lika i dela akademika Jerotića. Tom prilikom, patrijarh Porfirije je poručio:
– Braćo i sestre, pomolili smo se ovde na Kalemegdanu, u crkvi Ružici, za pokoj duše blaženopočivšeg brata našeg i učitelja Vladete i njegove čestite supruge Jelene. Nije slučajno što smo u ovom hramu, jer je to pre svega bila molba, ali i amanet koji je Vladeta ostavio svima nama da ga se u ovom hramu, za koji je bio vezan od najranijeg detinjstva, sećamo na dan njegovog upokojenja. Dolazio je u ovaj hram od najranije mladosti, ali i kasnije tokom teških godina iskušenja za naš narod i našu Crkvu u bukvalnom smislu te reči. Često je ovde, zajedno sa svojom suprugom i nevelikim brojem onih koji su se sabirali u hramovima, upućivao molitve Gospodu za spasenje svog naroda i svoje. Isto tako i u danima kada je dočekao da naš narod bude oslobođen okova i žestokih represija koje su čitavom narodu nametnule tadašnje bezbožne vlasti, on je dolazio ovde da se moli Bogu i da se druži sa onima koji su se ovde sabirali.
Naša molitva je najmanje moguće uzdarje za sve ono što je Vladeta učinio za svoj i naš narod, ali i za mnoge od nas pojedinačno, jer mnogo je onoga što je učinio kao jedan od retkih intelektualaca iz svoje generacije i uopšte iz našeg naroda. Svojim znanjem je, svugde i na svakom mestu, prosvećivao naš narod kroz prizmu sabranih znanja iz različitih oblasti kojima se u užem smislu bavio, ali i oblasti koje su ga u širem smislu interesovale. Potom je, kao ekstrakt iz svega onog što je kao pčela sabirao u znanjima ovog sveta, pružao slatki med koji je tešio i lečio naš narod od različitih unutrašnjih konflikata i nesporazuma, ali i spoljašnjih podela.
Činio je to jer je bio vredan čovek, jer nije trošio vreme uzalud. Razumeo je da je vreme, kao dar od Boga, dato njemu kao što je i dato svakom čoveku. Razumeo je da u tom vremenu treba da uzvrati najviše što može kao uzdarje Bogu i da to uzdarje bude zapravo tačka dodira, tačka opštenja između nas ljudi kao tvorevine Božje i Boga ka Tvorca. Znao je da reč apostola Pavla iskupljujte vreme znači upravo to da vreme nije naše i da ga nemamo koliko hoćemo, nego ga imamo baš onoliko koliko je Bog dao i onoliko koliko je optimalno potrebno svakom od nas pojedinačno da dođe u poznanje istine, da dođe do poznanja Boga. Vladeta je to znao i zato je ljubomorno svoje vreme čuvao za sebe kako bi onda to vreme iz ljubavi postalo raspoloživo i svima onima koji su sa njim dolazili u kontakt.
Vladeta je bio mnogo više od običnog lekara, od običnog učitelja. On je bio neka vrsta urbanog duhovnika, urabnog starca, koji u najdubljoj svojoj suštini itekako ima paralele sa onim starcima koji su živeli daleko od sveta i čitavo svoje biće pogruzili u molitvu, a onda molitvom uspostavljajući zajednicu sa Bogom bivali prosvećeni i tu svetlost noseći u sebi delili čitavom svetu i, u isto vreme, postajali putokaz i uteha svim ljudima ma gde da žive. Vladeta je nosio u sebi nešto od tog etosa, iako je živeo u gradu. Svi znamo da je rado provodio vreme u mnogim našim svetinjama, ne samo jedan sat i jedan dan. On nije u manastir odlazio turistički, nego je najskromnije moguće dane i nedelje provodio u poznatim velikim i nepoznatim malim, po svom spoljašnjem formatu, svetinjama naše Crkve. Od Hilandara, Dečana, Pećke Patrijaršije, Bogorodice Ljeviške, Studenice, Žiče i Spopoćana pa sve do svetinja i manastira na severu naše zemlje, do svetinja na Fruškoj Gori. I ja sam imao prilike, ne jedamput, da budem sa Vladetom u manastiru Velikoj Remeti kod starca Danila i da učestujem u simposionu Ljubavi, u svetoj Liturgiji, a onda i u produženoj Liturgiji sa mnoštvom naroda koji se tamo sabirao. Isto tako, naravno, i u Kovilju i u Bođanima, ali i u mnogim hramovima koji se nalaze po selima, varošicama i gradovima naše zemlje Srbije i gde god da živi naš narod, u Crnoj Gori, Bosni, Hrvatskoj…
Dakle, Vladeta je itekako bio pogružen u isti onaj etos u kome su bili pogruženi veliki podvižnici u pustinjama, po pećinama, u manastirima. Živeo je istinskom molitvom, molitvom koja je bila čvrsta kotva za koju se neprestano držao. U isto vreme, on se udaljavao svojim umom i svojom znatiželjom radi sabiranja mnogih znanja od kojih neka nisu jednostvana, neka su i opasna i mogu biti pogubna za ljude koji nisu duhovno utemeljeni. Međutim, držeći se molitvom čvrsto za svoju Crkvu, za svoje predanje, za pravoslavlje, on je činio razne veleslalome kroz mnoštvo ideja sa kojima se susretao, uzimajući od njih ono što je prepoznavao kao, kako su govorili antički filosofi, ο σπερματικός λόγος, seme Božje i te kamičke semena sabirao i ugrađivao u svoj pravoslavni, hrišćanski, jevanđeljski pogled na svet i u svoj pravoslavni, hrišćanski i jevanđeljski život.
Vladeta je bio urbani starac, jer je bio čovek istinske vere. Kod njega u veri nije bilo skepse i sumnje, iako je svakako, kao kod svakog čoveka, bivalo mnogo toga nedorečenog. Kada sam bio poslednji put kod njega u poseti u bolnici, sećam se, rekao je nekoliko rečenica, a jedna od njih je bila: Nije više vreme za molitvu za ozdravljenje, nego za blaženo upokojenje. Rekao je: Poručite toj braći i ocima da se mole za moje upokojenje, a molim i Vas da se molite. I onda je kazao: Sećam se Jovana Olbine, koji je takođe bio jedan teolog, prevodilac sa engleskog na srpski značajnih štiva bogoslovskih i duhovnih. Kada je on odlazio iz ovog sveta rekao je: Ostaju mnoga pitanja bez odgovora. Nadam se da ću dobiti odgovore kada dođem pred lice Božje. Tom prilikom sam rekao Vladeti: Znate, Vi to znate, a i ja znam, kada odemo tamo nema pitanja zato što je tamo apsolutna ljubav, tamo je Bog, a gde je Bog i gde je apsolutna ljubav sve je više nego jasno. Postoji samo uzrastanje iz radosti u radost, iz lepote u lepotu, iz ljubavi u ljubav, nema nedoumica. Nedoumica ima samo tamo gde postoji egoizam i uvek se pita onaj koji nije spreman da se otvara, da se žrtvuje, što nije slučaj za Vas. Tom prilikom, Vladeta je pogledao veliku ikonu Gospodnju iz manastira Sopoćana na zidu, ukazao rukom na nju, klimnuo glavom i onda su, što nije uobičajno za njega, počele da mu teku suze.
Svi smo dužni Vladeti, a on je dalje među nama ne samo zbog toga što mrtvih nema u Hristu, već su svi istinski živi – a ja sam siguran da je on u zagrljaju Božjem – nego što gotovo svaki dan u nekim od štampanih medija možemo naići na neke od pouka, na neke od njegovih reči koje se i dan danas citiraju i pružaju na uvid čitavoj javnosti, na njegove reči koje su i smernice, i putkazi, i pouke, ali pre svega i iznad svega uteha.
Izvor: SPC
Video: TV Hram
