Сажетак: У постсоцијалистичком периоду, након распада СФРЈ, различити фактори су утицали на развој религиозности код младих. Међутим, када се сагледа са више аспеката засигурно је на развој религиозности највише утицало враћање вјерске наставе у основне школе, која од марта 1993. године поново равноправно, са осталим наставним предметима, егзистира у нашем васпитно-образовном систему. Православна вјеронаука је кроз школски систем превасходно утицала на развијање религиозне и националне свијести код младих, на слободно испољавање вјерских осјећања и на њихово активно учешће у црквено-богослужбеном животу. Међутим, позитиван утицај наставе Православне вјеронауке се огледа и у развијању ученичке слободе, одговорности и обавезе, те у развијању правилног односа према породици и друштву, а посебно према људима који другачије живе, мисле и вјерују. Дакле, значај Православне вјеронауке се испољава и у развијању ученичких моралних, социјалних и комуникацијских вјештина и способности које су у нашем васпитно-образовном систему прилично запостављене. Стога је утицај и потенцијал Православне вјеронауке као предмета вишеструк, али је питање да ли је довољно искориштен и у потпуности правилно усмјерен.
Кључне ријечи: Православна вјеронаука, религиозност младих, религиозна и национална свијест, морално васпитање.
Историјски контекст Православне вјеронауке
Православна вјерска настава, или како је ми данас званично називамо Правослaвна вјеронаука, има веома дугу традицију свог постојања код српског народа на простору данашње Републике Српске, Босне и Херцеговине. Тежња за познавањем јеванђељских и осталих вјерских истина код нашег народа на овом подручју увијек је имала велико интересовање и бригу за њено истинско остварење. Та брига и настојање за познавањем своје православне вјере била је основ за очување, како вјерског, тако и националног идентитета, у вријеме османског ропства и аустро-угарске окупације. Ипак о званичној и организованој вјерској настави у српским школама можемо да говоримо тек од тридесетих година XIX вијека, а за потребе вјерске наставе у тим школама врло брзо су уређени посебни штампани уџбеници. Тако је до данас сачуван и уџбеник за основне школе у Вилајету босанском из 1868. године под називом Кратка свештена историја за основне школе.[1]
Након Берлинског конгреса 1878. године и окупацијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске монархије нова власт је затекла укупно „56 српских основних школа, са 75 учитеља и 3523 ученика“ (Dlustuš: 1894: 52). Беч је одмах имао за циљ да уведе ред у школству и просвјети, па Земаљска влада врло брзо доноси уредбе око организовања народних (државних) и конфесионалних школа. Дакле, поред државних, постојале су у Босни и Херцеговини током окупације од стране Аустроугарске монархије и српско-православне конфесионалне школе, које су осниване од стране црквених општина. Наравно, у тим школама вјерска настава је имала посебно мјесто и улогу у васпитању и образовању ученика у моралном, црквеном и националном духу.
Настава Православне вјеронауке, била је заступљена у Наставном плану са по два часа седмично, у сваком од четири разреда тадашњих основних школа. Године 1887. донесен је Наставни план и прграм из Православне вјеронауке за основне и средње школе „да би се на свјема вишим и нижим овдашњим школама постигла једнакост предавања вјеронауке“ („Школске вијести. Наставни план“ 1887, 15–16). Како би се побољшао статус и поправио квалитет наставе Православне вјеронауке, не само у српским конфесионалним већ и у народним (комуналним) школама, 1895. године изашао је дорађени званични Наставни план и програм из Православне вјеронауке „по којем ће се дотичне катихете управљати“ („Наставни план из вјеронауке за православну младеж, која се учи у народним (комуналним) школама“ 1895, 396–397). Тај план и прогам је сачињен за основне и средње школе са по два часа седмично. Одлуком Земаљске владе из 1909. године поново је утврђена организација народних школа у Босни и Херцеговини гдје је вјеронауци остављен равноправни статус са осталим предметима (Papić, 1972: 56). Ипак, колико год да је окупациона власт знала да велики утицај на српску омладину има вјеронаука ипак није донијела одлуку о њеном укидању, већ је кроз друге облике и методе контролисла наставу и вјероучитеље.
Након Првог свјетског рата у БиХ, вјерска настава је уведена у оквире редовне наставе под именом „вјеронаука“, али се понегдје појављивала и под именима „хришћанска наука“ или „наука о вјери и моралу“. Настава вјеронауке је предавана у основним и средњим школама као равноправни редовни предмет. Вјеронауку су предавали свештеници или вјероучитељи-лаици. Међутим, по завршетку Другог свјетског рата и проглашеним Уставом из 1946. године, регулисан је однос државе и Цркве, па је вјеронаука као предмет изопштена из васпитно-образовног система у Босни и Херцеговини. Само се понегдје, повремено, при православнм црквама или парохијама вршила катихизација вјерних, првенствено уз велико залагање надлежних парохијских свештеника.[2]
Повратак Православне вјеронауке у школски систем Републике Српске
Након демократских промјена и првих вишестраначких избора у Босни и Херцеговини вјеронаука (три конфесионале вјеронауке Православна, Католичка и Исламска) је враћена у школе септембра 1991. године, али као факултативни предмет, који није оцјењиван. Као факултативни предмет вјеронаука је остала све до другог полугодишта школске 1992/93. године када је званично, марта 1993. године, враћена у Наставни план Републике Српске као редован предмет, један час седмично и са нумеричким оцјењивањем. Двије године послије враћања вјеронауке у школски систем, покренута је иницијатива од стране вјероучитеља за израду Наставног плана и програма који би био прилагођен узрасним и психофизичким особина, те интересовању ученика основне школе. На основу ове иницијативе састављен први Наставни план и програм Православне вјеронауке који је био у употреби до 2000. године. Те 2000. године састављен је нови Наставни план и програм од стране Катихетског одбора СПЦ који је био у знатној мјери модификован и редукован у односу на први, што је створило услове да се приступи писању уџбеника за све разреде основне школе из Православне вјеронауке. У школској 2000/2001. години штампани су први уџбеници Православне вјеронауке за све разреде основне школе, што је олакшало и промијенило наставни процес. Трећи и тренутно важећи Наставни план и програм је припремљен од стране Катихетског одбора СПЦ а одобрен од Министра просвјете и културе Републике Српске 2016. године а према овом Наставном плану и програму урађени су и уџбеници који су у употреби од школске 2016/17. године. Према званичном Наставном плану и програму за основну школу настава вјеронауке се данас у Републици Српској реализује један час седмично, тј. од другог до осмог разреда кроз 36 часова, а у деветом разреду кроз 34 часа годишње. У првом разреду основне школе вјеронаука се не реализује, пошто ученици првог разреда имају посебан Наставни план и програм кроз предметна подручја, у којем није предметно-часовни систем наставед школске 2018/19. године предмет вјеронаука је враћена у средње школе Републике Српске сукцесивно, дакле сваке школске по један разред више и од школске 2021/22. године званично се реализује у свим разредима средњих школа Републике Српске. Ученици се на почетку средњошколског образовања опредјељују за једну од три конфесионалне вјеронауке, а за ученике који се не опредијеле за једну од три вјеронаукуе постоји алтернативни предмет Култура религија (у првом и другом разреду средње школе) и Етика (у трећем и четвртом разреду средње школе).
Потреба и оправданост Православне вјеронауке у школском систему Републике Српске
У дефинисању задатака данашњег основног школовања, равномјерно су важни како образовни, исто тако и васпитни задаци. Према Закону o основном васпитању и образовању Републике Српске задаци основног васпитања и образовања су јасно прецизирани кроз 14 задатака (Службени гласник Републике Српске, 81/2022). Међутим, у дефинисаним задацима као што су:
- развијање и његовање основних моралних вриједности, ставова и односа, вриједности правде, истине, слободе, поштења и личне одговорности,
- развијање свијести о припадности властитом националном и културном идентитету, језику и традицији на начин примјерен цивилизацијским тековинама,
- разумијевање и његовање потреба за културом и очувањем националног културног насљеђа и културних добара,
- развијање самопоуздања, самопоштовања, самоконтроле, способности препознавања својих емоција и емоција других лица,
- развијање еколошке свијести и свијести о потреби очувања природне и животне средине,
- развијање комуникационих способности, толеранције, поштовања различитости и мишљења других, те његовање другарства и пријатељства,
- подстицање и развијање културне, вјерске, језичке и полне равноправности и толеранције, те емпатије према слабим, старим и немоћним лицима
увиђа се јасна и припродна повезаност, складност, допуњавање и сапрожимање са општим и посебним циљевима Православне вјеронауке.
Развој моралних способности ученика, развијање свијести о припадности и очувању властитог национално- културног идентитета, развијање осјећаја самопоуздања, толеранције, поштовања различитости и мишљења других, као и стицање и развијање културне, вјерске, језичке и полне равноправности и толеранције, па и еколошке свијести, јесу основни задаци не само васпитања и образовања Републике Српске, већ и примарни општи и посебни циљеви Православне вјеронауке. Ипак, дух савременог доба у којем живимо одликује се непостојањем стабилне истине, гдје се догађа доминација истине фрагмента и тренутка, а посебно нам се намеће као смисао истине и живота оно што долази из масовне индустријске и медијске производње. У таквој атмосфери гријех и кривица постепено ишчезавају, а осјећање покајања и праштања се пројављују само као привидно или претварање (Шијаковић, 2011: 9). Дакле, управо у таквом друштву васпитање и образовање требају да имају за циљ истицање јединствене истине укоријењене на Јевенђељу, слободи, стваралаштву и светости, а циљеви и задаци васпитања и образовања у Републици Српској су управо усмјерени на развој, узрастање и обликовање личности, које треба да буде дио једне освијешћене, одговорне и праведне заједнице, која гаји вриједности новозавјетног етоса.
Стога је јасно да настава Православне вјеронауке има нарочито важну улогу не само у развијању религиозности и увођењу ученика у вјерски живот већ и у социјализацији и оплемењивању ученика, јер ученици кроз овај предмет посебно развијају хришћанске врлине, а кроз њих особине друштвено прихватљивих норми понашања. Вјероучитељ кроз наставу прати развој и социјализацију ученика, кроз читаво основно, па и средњошколско васпитање и образовање, те има прилику да их води, усмјерава, подстиче и оспособљава за сљедећи степен сазријевања и узрастања. А школски период узрастања и васпитања је кључни степен у развијању те формирању зреле моралне и религиозне личности, гдје вјероучитељ уз правилан однос, искрен и предан рад може на најбољи начин да поучава ученика духовним, моралним, социјалним, комуникацијским и осталим способностима, те да развија у њему истинско „подобије Божије“ које је задато човјеку током стварања. А истинско „подобије Божје“ се стиче само кроз слободу и љубав, највећу хришћанску врлину, што потрђују ријечи у Хиландарском типику нашег највећег просветитеља Светог Саве: „Ништа није веће од љубави. Јер она је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовнога човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење, и и милостивост, и човекољубље, ради којег је сам Бог постао човек“ (Јевтић, 1988: 403).
Уоште човејков циљ и његово назначење у свијету су конкретни: дакле, да динамично напредује, непрестаним кретањем од оног „по икони” ка оном „по подобију”. Стога дијете (будући зрео човјек) није створено да буде статично, него у кретању; дијете има призив да искористи дарове Божје, да се развија, напредује, расте и усавршава, те да ка том циљу иде „корак по корак”.[3] Овај пут је усходећи и напредујући ка Богу, тј. усмјерен ка заједници са Богом и остаривању пријатељство са Богом. Калист Вер у оваквом тумачењу динамичког стању човјечанства види и један ниво развоја читавог створеног свијета (Ware, 2005: 173).
Стога улога Православне вјеронауке у развоју религозне, духовне и моралне личности православних ученика има своје посебно мјесто. „Одређени предмети као што су: Познавање природе и друштва (Моја околина), Демократија и људска права, Васпитни рад у одјељењској заједници (ВРОЗ) и слично, у својим циљевима такође дефинишу развијање личне одговорности и обавезе код ученика, развијање самосвјесне и слободне личности, као и развијање правилног односа према породици и друштву, према људима који другачије живе, мисле и вјерују, али се ови циљеви углавном своде на теоријско дјеловање, без довољно развијене емпиријске реалности“ (Лукић, 2020: 412).
Увођење ученика у вјерски живот
Примарни циљ наставе Православне вјеронауке је да ученици стекну општа знања о Богу, хришћанској вјери, изворима хришћанске вјере, богослужењима, вјерском, али и нациналном идентитету, те се стога од вјероучитеља очекује да са посебном пажњом, осјећањем и свједочењем поучи ученике наведеним садржајима како би их ученик конкретно примијенио у свакодневном, црквеном и светотајнско-богослужбеном животу. Једноставније речено, учење о вјери не може бити сведено на информацију и податак, већ је то осјећање и искуство које треба живјети и исповиједати. Са те стране важна је улога вјероучитеља који поучава ученика и свједочи садржаје које преноси на ученике, тј. износи и потврђује својим животом оно што излаже, те се догађа подударност између ријечи и дјела. Стога Апостол Павле каже: „Јер чинећи ово спашћеш и самог себе и оне који те слушају.“ (1 Рим 4,16) и: „Буди примјер вјерним у ријечи, у владању, у љубави, у вјери, у чистоти.“ (1 Тим 4,12)
Дакле циљ Православне вјеронауке није првенствено стицање интелектуалног знања о Богу, није познавање опште религиозне културе, или изграђивање вјерског елитизма, него стварни живот са Богом и у Богу. Кроз Православну вјеронауку ученик не стиче само знања о православној вјери, већ ученике треба да научимо слободној употреби ума и потребним особинама и вјештинама како би постали будући вјерници и чланови наше Свете православне Цркве. Стога Владика Атанасије (Јевтић) пише: „Не смије бити само учење у учионици и на часу, одређеним знањима… него истовремено и оплемењивање срца, савјести и душе дјеце, уз активно учешће у животу и тајнама Цркве. Потребно је, дакле, умно, срдачно, карактерно подвижничко и литургијско образовање и изграђивање деце“ (Јевтић 1998, 14). И посјећујући наше храмове увиђамо да ништа није промијенило литургијску свијест, светотајинси живот у пракси, код младих као Православна вјеронаука, која припрема и води ка благодати и врлини, Светим тајнама Цркве, човјечности и јединству са Христом у литургијском сабрању.
Ипак, требамо посебно нагласити да према православном предању и традицији интелектуално знање не искључује узрастање у вјерском и евхаристијском животу. Интелектуално знање не ствара подвојеност од учешћа у црквеном и светотајинском животу, па није својеврсни елитизам, већ напротив, потреба (Лукић 2020: 413). Дакле, од посебне је важности да ученици кроз наставу Православне вјеронуке стичу знања о својој православној вјери која ће касније практично примијенити. Стога се кроз реализацију наставе Православне вјеронауке и кроз процес вредновања ученичких постигнућа вреднује знање и емпиријско остваривање предвиђених очекиваних исхода. Ово на посебан начин доприноси религиозном развијању младе личности, која ће бити користан и предан члан своје Свете православне Цркве, али и конструктиван припадник шире друштвене заједнице.
У данашњем времену глобализације, дигитализације, отуђења и профанизације, често се поставља питање о смислу и циљу нашег живота и постојања. Међутим, у нашем основном и средњошколском васпитању и образовању не постоје конкретне и јасне смјернице кроз које би се млади супроставили савременим, општим, актуелним искушењима и изазовима. Дананашњи наставни планови и програми су конципирани тако да су школски предмети углавном индиферентни према тим тенденцијама. Анализирајући и упоређујући све општеобразовне предмете, како у основношколском а исто тако средњошколском васпитно-образовном систему, долазимо до закључка да је Православна вјеронаука један од ријетких предмета, која покушава дати конкретне одговоре управо на савремена антрополошко/егзистенцијална питања.
Према предвиђеним очекиваним исходима Православне вјеронауке ученицима се пружа оптимистички поглед на свијет и живот, али се не може очекивати да ће Православна вјеронаука аутоматски учинити да се зло, гријех, неправда или неједнакост униште, јер православна или вјерска педагогија није техника, њени резултати су врло релативни и зависе од многих околности (Лукић 2020: 411). Кроз садржаје Православне вјеронауке, посебно код ученика нижег узраста, треба развијати првенствено карактерне особине: вјеру, повјерење, праведност, скромност, светост, поузданост, пријатељство, душебрижништво, одлучност, одважност, упорност итд. А континуирам и досљедним приступом треба подстицати да се касније код ученика кроз знање и развијање наведених особина стиче увјеравање и убјеђење, које ће одбијати негативно и деструктивно, те развијати добро и корисно. Стога у оваковом друштвено/социјалном контексту православно вјерско васпитање посебно подстиче његовање исправног односа ученика према себи самом, према своме вјерском и националном идентиту и заједници у којој живи, а исто тако изграђује и исправан однос према другим људима, религијама и културама.
Опредјељења младих за религизно православно васпитање и образовање
Православна вјеронаука, дакле, пружа могућност ученицима да се упознају са не само са православном вјерском традицијом, већ уопште са религиозном сликом савременог свијета. Тако Православна вјеронаука има улогу обликовања живота из духа вјере, она је начин живота у ком садржаји вјерског могу да добију свој оплемењавајући смисао како би се млади оплеменили а онда они оплеменили свијет (Шијаковић, 2022: 10). Дакле кроз Православну вјеронауке животна реалност се тумачи из духа и вјере, гдје вјерска тумачења нису терапеутска, већ искуства стварности, интересовања и животних потреба. Кроз овакав приступ се догађа егзистенцијална корелација и интеграција вјерског живота са савременим изазовима. Православна вјеронаука мири, наизглед противрјечности између: вјере и знања, рационалног и ирационалног, морала и праксе, нереалног и стварног, чињенице и могућности. Кроз наставу Православе вјеронауке вјероучитељ се позива на заједништво и дијалог личности, али и на „јединство и цјеловитост спознаје кроз синкретичко прожимање наставних садржаја различитих предмета и различитог приступа на живот. Настава Православне вјеронауке треба да „подсјети на све те разлике и да их потом својим аргументима и ставовима разложи до потпуне синтезе и интеграције у једном јединственом погледу на свијет и творевину“ (Ђорђевић 2011, 46).
Ученици у настави Православне вјеронауке имају могућност да у потпуности развијају вјерску и националну свијест, упознају смисао живота, те разумију и себе и друге. Они спознају и уважавају да и други постоји и има право на свој идентитет. Али поштујући другога не одричу се себе. Кроз Православну вјеронауке учимо нашу дјецу да су нам Православна Црква и наша отаџбина потребне за слободан и миран живот, напредовање, узрастање и спасење,
Стога је евидентно расположење за Православну вјеронауку како од стране ученика, тако и од стране њихових родитеља, те интересовање за изучавање Православне вјеронауке не опада што указују на њен знача и улогу. Упоређујући проценат ученика који похађа Православну вјеронауку у основним школама, а који је у посљедњих 10 година готово исти са око 92%[4], и број ученика који похађа Православну вјеронауке у средњим школама Републике Српске, који је школске 2022/23. године био 85,91%,[5] закључујемо да интересовање за вјерску наставу не опада и да ученици препознају њен заначај и да су расположени за стицање религиозног образовање коме припадају а које ће у даљем животу практиковати кроз богослужбени живот. У потврди наведеног говори и податак да сада у школе долазе дјеца оних родитеља која су имала у школама редовну вјерску наставу, те по њиховом опредјељењу и опредјељењу њихове дјеце констатујемо да они немају недоумице у избору Православне вјеронауке. Осим тога и попис становништва је показао апсолутну већину оних који су религиозни и тај се број у Републици Српској не смањују за разлику од земаља у окружење гдје и није баш тако.
Дакле, Православна вјеронаука кроз своје циљеви и исходе, те постизању истих, поставља очекивања у складу са могућностима, способностима и интересима ученика у циљу њихове припреме за реални, свакодневни и светотајински, тј. црквени живот. На крају се може констатовати да Православна вјеронаука има свој историјски континуитет, да има своју друштвену потребу и да има позитивно расположење млађих генерација ка њој, што потврђује њихов све већи број на богослужењима и њихово интересовање за учшће у свеопштем црквеном животу. Ипак, засигурно постоји још простора да се кроз различите видове и функционалнији начин код ученика развија искрена и правилна религиозност како би се они заиста увели у стваран и практичан духовно-вјерски живот.
Др Славољуб Лукић,
инспектор – просвјетни савјетник за вјеронауку
Литература
Dlustuš L. (1894). Školske prilike u Bosni i Hercegovini od okupacije do danas. Školski vjesnik. 2, 50-54. Sarajevo: Stručni list Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu
Закон о основном васпитању у образовању Републике Српске, Службени гласник Републике Српске, 81 (2022).
Јевтић, А. (1988. Живо предање у цркви – Руковети са Њиве Господње. Врњачка Бања: Братство Св. Синеома Мироточивог и Требиње: Видослов Тврдошки
Крнета, Д. (2002). Вјеронаука у школи – између апологетике и оспоравања. Настава, 1, 67-82. Бања Лука: Републички педагошки завод.
Лукић С. (2011). Настава Православне вјеронауке у Републици Српској. Вероучитељ у школи, Часопис за дидактичко-методичка питања верске наставе, 2, 97-101. Београд: Православни богословски факултет, Педагошко-катихетски институт.
Лукић С. (2020). Допринос православне вјеронауке васпитно-образовном процесу у Босни и Херцеговини. Теолошки погледи, 53-2, 403-418. Београд: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве.
Лукић С. (2021). Антропологија Светог Иринеја Лионског. Фоча – Бања Лука: ПБФ Светог Василија Острошког.
Мандић М. (1868). Кратка свештена историја за основне школе у Вилајету босанском. Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија
Наставни план из вјеронауке за православну младеж, која се учи у народним (комуналним) школама. Босанско-херцеговачки источник, 10 (1895), 396-397. Сарајево: АЕМ Консисторија.
Papić M. (1972). Školstvo u Bosni i Hercegovini za vrijeme austrougarske okupacije (1878-1918). Sarajevo: Izdavačko preduzeće „Veselin Masleša”.
Шијаковић, Б. (2011). Христос као Учитељ, веронаука као право. Вероучитељ у школи, Часопис за дидактичко-методичка питања верске наставе, 1, 9-15. Београд: Педагошко-катихетски институт ПБГ.
Школске вијести. Наставни план. (1887). Дабро-босански источник, 1, 15–16. Сарајево: АЕМ Консисторија
Ware K.T. (2005). Pravoslavna crkva. Zagreb: Prosvjeta.
[1] Мандић М., Кратка свештена историја за основне школе у Вилајету босанском, Сарајево 1868. Овај стари уџбеник је од стране Катихетског одбора СПЦ приређен и издан фототипски 2014. године.
[2] Више о истроријату православне вјерске наставе на подручју Републике Српске, тј. Босне и Херцеговине, можете погледати у: Лукић С., „Настава Православне вјеронауке у Републици Српској“, Вероучитеље у школи, Православни богословски факултет, Педагошко-катихетски институ, Београд: 2011 (2), 97-99
[3] Више о човјеку као бићу напредовања и развоја погледај у: Лукић С., Антропологија Светог Иринеја Лионског, ПБФ Светог Василија Острошког: Фоча – Бања Лука 2021: 133-136.
[4] У основним школама Републике Српске Православну вјеронауку је нпр. школске 2012/13. похађало 92,22% ученика, школске 2017/18. године 91,62% ученика а 2021/22. године 92,16% ученика.
[5] Број ученика у средњим школама који похађа Православну вјеронауку у школској 2021/22. Години је био 85,02%. Занимљиво је поређење да је према анкети из 2002. године 9% испитаника се изјаснило да је увођење вјеронауке у средње школе Ρепублике Српске „штeтна“ идеја, а на питање: Да ли би умјесто вјеронауке у основне школе требало увести предмет Историја религија? 14% испитаника се изјаснило да треба (Крнета 2002, 77).
