Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstovao je 19. decembra 2023. godine, na praznik Svetog oca našeg Nikolaja Mirlikijskog, na svetoj Liturgiji u Nikolajevskoj crkvi u Zemunu.
Sasluživali su protojereji Lazar Manigoda i Draško Tepavac, protođakoni Dragan Radić i Radomir Vrućinić i đakon Nikola Masnikosa.
Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 19. decembra 2023. godine na svetoj Liturgiji u Nikolajevskoj crkvi u Zemunu
U ime Oca i Sina i Svetog Duha.
Braćo i sestre, danas čitav naš narod slavi i raduje se, jer danas slavimo Svetog Niklolaja, Episkopa Mire Likijske. Slavimo svetitelja koji je jedan od najomiljenijih u našem narodu. Može se neko zapitati kako to da je baš Sveti Nikolaj toliko omiljen u srpskom narodu, ali i uopšte među pravoslavnima. Zar nema i drugih svetitelja koji su znali dobro svoju veru, koji su čuvali svoju veru i štitili je i svedočili svojim životima kada je to zatrebalo? Zar nema i drugih svetitelja koji blagodaću Božjom čine čuda i blagodaću Božjom i svojim čudima prisutni su i danas u svetu i u našem narodu i među svim ljudima koji čeznu za istinom, pravdom, lepotom i ljubavlju? Da, braćo i sestre! Naš crkveni kalendar sadrži brojna imena svetih i mi ne možemo reći iz ovog i iz onog razloga ovaj svetitelj je veći, a ovaj manji, i obrnuto, jer svetost je priroda Božja i svetost je dar čoveku, dar blagodati da bi ona dejstvovala kroz ljude bogočežnjive, čistog srca, podvižnike, ljude vere među nama i u čitavom svetu.
Ima, dakle, mnoštvo svetitelja koji koji krase kalendar naše Crkve, a zasigurno još mnogo i mnogo onih koje oko naše nije prepoznalo a koji su imali čist život i koji se ne nalaze u kalendaru Crkve Božje, ali su oni i njihova imena znani Bogu i nalaze se u naručju Njegovom. I njihovim molitvama mi ostojavamo, živimo, dišemo i postižemo duhovna pregnuća. Dakle, ima mnoštovo svetitelja, ali je naš narod izabrao da Svetog Nikolu uzme kao onog koji je najomiljeniji, jer, evo, gotovo čitav naš narod slavi, a kako to kažu: pola slavi, a pola ide na slavu. To je prilika da se vidimo, da se sretnemo, da se zagrlimo, jer neretko smo otuđeni jedni od drugih i to ne samo oni koji smo slučajni prolaznici i poznanici, nego i oni koji su upućeni jedni na druge, koje je Bog postavio da osluškuju duše jedni drugih, da budu jedni uz druge, da nose bremena jedni drugima. Zato je slava dobra prilika da se u radosti oko imena svetitelja saberemo da slavimo njega i sa njim Ime Božje.
Naš narod je, dakle, izabrao Svetog Nikolu ne slučajno, već zbog toga što je, pored svih vrlina kojima je ukrašen ovaj svetitelj, najočiglednija, najčistija i najjednostavnija vrlina bez koje nema života ovde u svet njemu je toliko bila očigledna, a to je vera u Hrista. Svetitelji služe da im se molimo i kad to činimo oni su uz nas, a ponekad i kad ne znamo i kad se ne molimo, znajući naše potrebe, oni su uz nas. Između ostalog, i pored toga što se molimo svetima, oni nam služe i kao uzor i kao primer. Evo, Slaveći Svetog Nikolaja, koji je bio ukrašen verom, naš narod je slaveći njega i njegovu veru razumeo da je vera ono što je najvažnije u životu pojedinca, ali i u životu jednog naroda. Naš narod je znao i da će kakva nam je vera taka v bit i jeste naš život. Znao je kakva nam je vera da će onda biti i takav odnos među nama. U zavisnosti od toga kakva nam je vera, koja su naša pravila vere, koje su nape istine vere, mi ćemo graditi svoj odnos prema tovrevini Božjoj, prema sebi i jedni prema drugima. Čućemo često da neko govori o solidarnosti, o tome da treba voleti ljude, a nije proglasio za princip svog života i za princim svoje vere princip Hristov: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe, nego njegov princip jeste: Cilj opravdava sredstva. Njegov princip je neretko: Sloboda i istina su ono što ja proglasim za slobodu i za istinu. Dakle, u zavisnosti od toga u šta veruješ i kako veruješ ustrojićeš svoj život, u zavisnosti od toga šta kaže tvoja vera zavisiće kako razumeš svoju porodicu, kako razumeš odnos muškarca i žene, žene i muškarca, kako razumeš ulogu roditelja, kako razumeš vaspitavanje dece i njihovo obrazovnje, kako razumeš šta je to škola, šta je to društvo, šta je to država, šta je to narod. Razumećeš u zavisnosti od toga sve što misliš, govoriš i činiš.
Dakle, od toga u šta verujemo i kako verujemo zavisi naš život. Od toga zavisi ko smo i otuda naš narod, od Svetog Save do naših dana, voli Svetog Nikolaja zato što je najočiglednija vrlina u njegovoj ličnosti vrlina vere. Svi znamo detalj iz njegovog žitija, kada je bio Prvi vaseljenski sabor i na njemu mnogo učenih episkopa. Na tom saboru se pojavio jedan koji je kvario istinu vere, nije video u Hristu Bogočoveka, savršenog Boga i savršenog Čoveka u jednoj Ličnosti, dakle, nije verovao onako kako su apostoli zapisali, životom posvedočili i nama predali, nije verovao kako Crkva veruje. Sveti Nikolaj, pored mnogih otaca koji su rečju i svojom učenošću bogoslovskom branili pravoslavnu veru i razobličavali ovog kvartitelja hrišćanske pravoslavne vere, nije bio ni rečit, niti mnogo učen, ali je znao Jevanđelje i pošto nije bio sposoban da se verbalno nameće sa Arijem, on je da bi urazumio Arija udario Ariju šamar. To nije bio šamar mržnje i prezira, to nije bila agresija. To je bio šamar ljubavi, poziv na povratak pravoslavnoj veri, poziv na otrežnjenje, poziv na spasenje samog Arija, ali i svih onih koji ispravno veruju. Narod je u tom gestu Svetog Nikolaja prepoznao da veru treba čuvati i braniti, ali da se to može činiti samo onda kada živimo verom.
Zato današnje Jevanđenje, na dan kada slavimo Svetog Nikolaja, daje odlomak iz besede na gori Gospoda našeg Isusa Hrista u kojem se proiznose blaženstva, koja nam govore o krstu, o podvigu, o žrtvi, koja govore o tome da treba uzeti krst svoj i poći sa Hristom. Kako? Verom, ali onda kada je u centru našeg života ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem, onda kada ne caruju u našem životu egoizam, sebičnosgt, zavist i mržnja, onda kada ne uzimamo sve za sebe, nego onda kada vidimo bližnjeg svog i svakog čoveka kao ikonu Božju i samotnika koji je stvoren da nam u večnosti bude sabrat, onda kada u našem srcu ima mesta za svakog čoveka, onda kada za sve ono što bismo hteli da imamo mi se borimo i dajemo sve od sebe da ima i onaj pored nas i svaki čovek, onda kada hoćemo mir u svojoj duši. Da bismo to postigli najpre se trudimo da ima mir i onaj koji je pored nas. Dakle, braćo i sestre, nema vere koja je samo spoljašnja i formalna, nema vere bez držanja ili bolje reči truda da držimo reč Hristovu. Neka se zapita svako do nas, da se zapitam ja, zapitaj se i ti kada kažeš: ja sam pravoslavni hrišćanin, da li držim ono što piše u Jevanđelju, da li se trudim da zapovest Hristova bude moj zakon, da li imam strpljenja i trpeljivosti, da li imam ljubavi, da li sam spreman na žrtvu, da li vidim drugog pored sebe podjednako važnog kao i ja. Dakle, onda kada kažeš da si pravoslavni hrišćanin nije dovoljno da misliš: imam ikonu na zidu, slavim Svetog Nikolu, postim i idem nedeljom u crkvu. Da, to je neophodno, ali to je okvir koji treba da bude ispunjen upravo trudom da držimo ono što je Gospod rekao, da ono što je On rekao bude naš zakon od A do Š, ne selektivno. Kada to činimo onda nećemo imati sujetu ili gorodost, nećemo kao oni koji se samo spolja toga drže smatrati da smo uzvišeniji od drugih i prezirati ih, nego ćemo imati istinski mir.
Neka bi Gospod dao da imamo vere, nade i ljubavi Svetog Nikolaja kako bi nam onda on dao mir svoj i da u tom miru možemo uvek da slavimo Jednog Boga u Trojici, Oca i Sina i Svetog Duha, sada i uvek i u vekove vekova, amin.
